19.05.
2024.
Iva je iz Kruševca otišla u fabriku ribe na Aljasci: Za mesec zaradiš 10.000 dolara, ali još pamtim šta se kolegi desilo
Iva je iz malog mesta u Srbiji otišla da radi na drugi kraj sveta.
Krajem juna 1987, nas četiri profesora Univerziteta u Beogradu, dr Vladan Jovašević, Borko Novaković, dr Vladimir Rašković i ja, posle niza odlazaka kod tadašnjih rukovodilaca u Srbiji, bili smo primljeni i od Ivana Stambolića. Povod je bio penzionisanje po sili zakona i problemi koji su iz tog proizlazili. Naišli smo na razumevanje i punu podršku za otklanjanje diskriminacija, ali je konačni efekat ipak izostao.
Na izlasku smo zastali pred zgradom Predsedništva da razmenimo utiske. Iznenada, iz pravca Andrićevog venca, prišao nam je Peko Dapčević. Da li je prepoznao Jovaševića, ili nekog drugog od njih trojice, tek upustio se u razgovor s nama. njegova su kazivanja bila višestruko zanimljiva. Ali ovde samo o događanju na jednoj sedeljci kod Broza, u prisustvu odabranog dela tadašnje vrhuške, oko pesme “Ja sam ja, Jeremija Krstić”, kao Pekova ilustracija kakav je Broz bio maher, a kakvi su poltroni bili oko njega. Prema kazivanju, Peko je zatražio od Tozovca da otpeva ovu pesmu. Ovaj se opirao i branio: druže generale, to se ne sme, zabranjeno je. Međutim, na Pekovo uporno insistiranje, ipak je zapevao. Cela prisutna vrhuška preneraženo je uprla pogled preda se, prestrašena što prisustvuje svetogrđu. Međutim, kada je Tozovac završio, Broz zapljeska, a dotadašnji muk sledio je gromoglasni aplauz svih ostalih, dotle nemih i nepomičnih.
Bilo bi dobro kada bi gospodin Dragan Živković Tozovac, za istoriju precizirao kada se i gde ovo odigralo.
Prof. dr Marko Petrović, Beograd
