Domar

Evo vam ništa i plačite! Upravo to su građanima Srbije poručili Vojislav Koštunica i sve cupkajući za njime Miloš Aligrudić povodom odlaska Crne Gore iz državne zajednice.
Aligrudić je čak uspeo da izgovori rečenicu čiji smisao ni sam ne može da objasni: „Srbija nije postala nezavisna, ona je u stvari Srbija i Crna Gora bez jednog dela teritorije i zato nema potrebe da proglašava nezavisnost, niti to neko traži od nas.” Da se ne iživljavamo na mučenom Aligrudiću čerečeći njegov besmisao, kratko ćemo navesti da mu je odgovorio Slobodan Vučetić, predsednik Ustavnog suda, tvrdnjom da je Srbija sada i samostalna i nezavisna i da nije deo SCG nego je Republika Srbija.
U nevolje je Aligrudić zapao zato što je hteo da bude veći vernik od Koštunice. Premijer, sačekavši zvanične rezultate crnogorskog referenduma, nije hteo da čestita Đukanoviću pobedu a Crnoj Gori nezavisnost. To je kao da svom prvom komšiji nije rekao „dobar dan” kada ga je sreo u hodniku zgrade. Izgovor za ovu „nepristojnost” Koštunica je pokušao da pronađe u tvrdnji da se Srbiji i njemu žuri da se bavi nečim mnogo važnijim od čestitanja, a to je – Srbija.

Ali Koštunica se nije ponašao kao čovek koji je dobio Srbiju nego kao političar koji je izgubio Crnu Goru i koji nedvosmisleno stavlja na znanje svojim izjavama da je tuga gubitka veća od radosti dobitka.
Lično nezadovoljstvo Koštunica je hteo da nametne svim građanima Srbije. Svoj poraz hoće da prevali na njihova leđa, čineći tako ono što je daleko od ponašanja dobrog političara. Ivo Visković, doskorašnji ambasador u Sloveniji, kaže: „Mogu da razumem ozlojeđenost ili čak povređenost Vojislava Koštunice jer je bio dosta vezan za jednu ideju i razumem njegovu emotivnu reakciju, ali on je na mestu premijera, gde su emotivne reakcije uvek u drugom ili trećem planu, jer interes države mora da bude primaran.”

Koštunica se nije zadovoljio samo pokušajem da na teret građana Srbije svali svoj neuspeh, nego je za glavnog krivca odvajanja Crne Gore od Srbije proglasio Evropsku uniju. Ona je kriva zato što on nije ispunio obećanje o slanju Ratka Mladića u Hag. On je besan na Evropsku uniju zato što je sam pristao da igra po njenim pravilima i zato joj osorno poručuje da mu ne treba njena pomoć pri razdruživanju od Crne Gore.
Finale predstave „Evo vam ništa i plačite” bilo je pojavljivanje nedužnog domara Skupštine Srbije na simsu. On je skinuo zastavu SCG i podigao zastavu Srbije, ali to nimalo nije ličilo na obećanje predsednika Skupštine Predraga Markovića da će „zastava Srbije biti podignuta visoko. Biće podignuta po sunčevoj svetlosti, danju”. Nigde nije bilo radosti, nigde državne ceremonije. Znate li neku državu čiju je nezavisnost i samostalnost proslavio domar dižući zastavu? To čak nije padalo na pamet ni demagozima u zemljama u kojima je radnička klasa zvanično bila na vlasti decenijama.
Ni ta budalasta demagogija sa domarom kao ni sve reči Koštunice i Aligrudića nisu mogle da sakriju jednu jednostavnu činjenicu: poraz Koštuničine politike. To je isuviše očigledna činjenica. Analitičar Đorđe Vukadinović, koga je nemoguće optužiti da je neprijateljski raspoložen prema Koštunici, piše: „Koštuničin poraz je, međutim, gotovo apsolutan i na neki način mnogo veći nego Predraga Bulatovića i crnogorske opozicije.”
Jer, Koštunica je postao DOS-ov protivkandidat Slobodanu Miloševiću uz izričit zahtev da se njemu prepusti očuvanje državne zajednice. To je bio ključni cilj njegove politike.

Domarisanje povodom Crne Gore otvara pitanje koliko stvarno Koštunica veruje u moć institucija, zakona, demokratije. Ovo nikako nije jeretičko pitanje. Na izvestan način njega postavlja politički analitičar Slobodan Antonić kada piše u „Politici”: „Nesumnjivo da je premijer već pokazao neočekivanu veštinu u održavanju vlade. Ali, dokle tako može i po koju cenu? Često oduzimanje mandata već je istanjilo legitimitet ove skupštine. Javnost se prema njoj odnosi kao prema dosovskoj skupštini iz 2003. Što će reći – sa prezrenjem. Neće proći mnogo, a Skupština će zbilja pasti ispod crte legitimnosti. I šta onda? Zar sa tako potrošenom Skupštinom čekati na redovne izbore i decembar 2007? I onda slušati od političkih protivnika kako su ‘i Milošević i Đinđić pravili karikaturu od srpskog parlamentarizma, ali se, makar, nisu u njega kleli. A vi?’”
Osnovna poluga Koštuničine „veštine održavanja vlade” jeste manipulacija mandatima poslanika, odnosno odlukom Ustavnog suda. Bar nešto je u tome sadržano; ili nepoštovanje suda ili nepoštovanje parlamenta ili sve zajedno iako se u sve to onoliko kune. Uostalom, Vukadinović i Antonić su krađom nazvali oduzimanje mandata DSS-u u vreme kada je zakon propisivao da mandati pripadaju koaliciji i kada Ustavni sud još nije rekao da mandati pripadaju poslanicima.

Kao nepoverenje Koštunice u demokratiju može se opisati činjenica da mu nije palo na pamet da pita građane Srbije šta misle o budućnosti zajednice sa Crnom Gorom. Vladimir Gligorov u Zborniku „Zoran Đinđić – etika odgovornosti” razloge za tvrdnju da Đinđić nije uvek verovao u demokratiju nalazi u situaciji državnog udara „crvenih beretki”. Gligorov misli da je Đinđić, i u situaciji kada mu je život bio jasno ugrožen, morao kao demokrata da problem reši u krajnjoj liniji na vanrednim izborima gde „izbor bi bio demokratija ili policijska vlast”.

Odsustvo vere u demokratiju, institucije i pravo Koštunica je pokazao i kao jedan od petoro potpisnika Beogradskog sporazuma. Niko od njih nije imao ni mandat ni ustavno ovlašćenje da takav sporazum potpiše i onda nametne skupštinama „po principu uzmi ili ostavi” (Dragoljub Mićunović) kao predložak Ustavne povelje državne zajednice.
Koštunica nije predvideo odlazak Crne Gore ili zato što ne vidi tačno političku budućnost ili zato što je sujeveran. Šta god da je razlog njegovog poraza, bilo bi pristojno da on time ne opterećuje narod nego da sebe stavi na proveru: da raspiše vanredne izbore. To je ono što mora da uradi ako veruje u demokratiju i ako veruje u svoju reč kada je tvrdio da vlada Zorana Živkovića nema legitimitet iako ju je podržavalo neuporedivo više građana nego njegovu vladu.