Prestići đavola

U Srbiji trenutno – na toj formulaciji insistiraju svi koji na ovaj ili onaj način žive od politike – u toku su pregovori svakog sa svakim. Tema su, razume se, politički aranžmani vezani za neposrednu budućnost, a koliko su dosadašnji pregovori bili uspešni, videlo se u ponedeljak, kada je Skupština na jedvite jade sa najminimalnijom mogućom većinom i iz drugog pokušaja usvojila ono što se kolokvijalno zove odluka o nezavisnosti Srbije.
Sve je uglavnom počelo kada je Miroljub Labus podneo ostavku. Tada je izgledalo da je vlada ugrožena ako bi se još neki poslanici stranke G 17 plus poveli za svojim predsednikom. Preovladala je, međutim, računica da vanredni izbori i usred leta, kad im vreme nije, ne bi ništa dobro doneli. Tako je prošle nedelje u NIN-u rekla i Ivana Dulić-Marković, ministar poljoprivrede i član G 17 plus. Ono što nisu javno govorili jeste da se vodilo računa i o Svetskom prvenstvu u fudbalu te da niko normalan ne bi planirao predizbornu kampanju za vreme tog takmičenja. Takvi bi izbori doveli na vlast radikale jer njihovi su birači, je li, disciplinovani. Da li je sve tako ili nije, to ne znamo, tek, tako su razmišljali u G 17 plus, a skoro isto govori i SPO. Prigovor na ovom mestu glasi, naravno, da ove dve stranke imaju i bez radikala dobar razlog da izbegavaju izbore, a taj razlog je da gotovo sigurno ne bi mogle da dobiju poslanika, što je neslavan bilans za svaku stranku, naročito ako je na vlasti.

Zajedničko za G 17 plus i SPO je i to da su u stalnom procesu odašiljanja signala u pravcu Demokratske stranke, a G 17 plus je upravo ovih dana oformio i nekakav tim za razgovore sa DS-om. Wihov interes je jasan – traženje strateškog partnera pred izbore na čijoj listi bi mogli da dobiju koje poslaničko mesto i produže svoj parlamentarni život. Ti pregovori, koliko se zna, dosad nisu dobro išli iz prostog razloga što se ne vidi šta bi oni mogli da ponude demokratama, osim, razume se, uskraćivanja podrške vladi, što bi ipak bilo previše. Možda će igrati na kartu zajedničkog nastupa “demokratskih snaga” kako se ne bi rasipali glasovi tih birača u borbi protiv radikala. Istraživači javnog mnjenja upozoravaju da u Srbiji ima nekoliko demokratskih ili, bolje rečeno, antiradikalskih stranaka (SPO, G 17, LDP, NS, pa čak i Karićev PSS) koje imaju po tri, četiri procenta pristalica ali nije jasno da li mogu da preskoče cenzus što bi Tadiću i Koštunici veoma otežalo ili onemogućilo formiranje vlade a Nikoliću i Vučiću ulepšalo godine koje dolaze. Uvek ti radikali.

Ono što se pouzdano zna, to je da su se susreli premijer i predsednik Skupštine i reanimirali priču o srpskom ustavu koji bi, kako je rekao Vojislav Koštunica, prema njegovom poznavanju stvari mogao biti donet i za mesec dana. Značajno je da je premijer rekao kako veruje da bi javnost na tom referendumu iskazala podršku sa potrebnih 50 odsto, što bi trebalo da znači da je odustao od “rezervnih” procedura za promenu ustava, poput dvotrećinske većine u skupštini bez referenduma ili ustavotvorne skupštine. To je pomalo neočekivani optimizam od čoveka za kojeg je Havijer Solana rekao kako su vodili “tužne” razgovore.
Ustav bi se, dakle, menjao po onom mehanizmu koji je utvrdio Milošević, što će svakako zadovoljiti Ivicu Dačića koji se i inače ovih dana pohvalio kako, posle svih priča o ustavu, u danima kada je nestala državna zajednica Srbija nema drugog vrhovnog dokumenta od onog koji su napravili socijalisti.
Koštuničin plan za donošenje ustava, posle kojeg bi svakako morali da uslede (barem) parlamentarni izbori, mogao bi biti manje-više ono što su pre otprilike dva meseca predlagali Boris Tadić i Demokratska stranka, a to je podrška manjinskoj vladi u zamenu za “oročavanje izbora”. Okreni-obrni, uvek se svodi na pitanje mogu li dve demokratske stranke uspostaviti minimum “akcionog jedinstva”, što bi u datim prilikama značilo: saglasnost oko ustava i saglasnost oko datuma izbora. Ne nužno, ali taj dogovor bi mogao obuhvatati i neki preliminarni zajednički plan o tome šta posle, što je samo na drugi način postavljeno pitanje – na koji način se suprotstaviti radikalima. Pod uslovom, naravno, da kod DSS-a bude postojalo raspoloženje za tako nešto.
Sa tim se naravno teško može računati zbog poznate netrpeljivosti DSS-a prema DS-u, ali i DS je napravio dovoljno zbrke da više nikom nije jasno za šta se one zalažu i šta je njihova politika, osim ako se ne protumači da je sprečavanje radikala da dođu na vlast nekakva politika.

Primera radi, ima li ikoga u Srbiji ko bi mogao da kaže da li Demokratska stranka učestvuje u radu parlamenta ili ne? Za potrebe proglašenja “nezavisne Srbije” DS se vratio u Skupštinu ali je odmah napustio zbog striktno formalnih razloga, jer između rasprave o skupštinskoj odluci i samog glasanja treba da prođe jedan dan, a Predrag Marković je zamislio da se sve obavi odjednom. “Politika” je duhovito primetila kako je razlog možda bio taj što se htelo izbeći da se ovaj značajni događaj za srpsku državnost desi 6. 6. 2006, “na međunarodni dan đavola”, kada je u Sava centru premijerno prikazan film „Predskazanje”.

Ako se govori o posvemašnjoj konfuziji koju proizvodi Demokratska stranka u pogledu svoje politike, onda svakako treba pomenuti i njeno držanje u pogledu osamostaljivanja Crne Gore. Deklarativno zalaganje za zajedničku državu Borisa Tadića u potpunoj je suprotnosti sa izigravanjem fer-pleja od strane samog Tadića i “sportskog čestitanja” (Dušan Petrović, potpredsednik DS) koje predstavlja direktnu podršku Milu Đukanoviću i podršku opciji koja je pobedila na antisrpskoj političkoj platformi. Što je još važnije, to je nož u leđa onima koji su glasali za zajedničku državu. Rečeno jezikom eksperata za javno mnjenje, DS šalje “kontradiktorne poruke”, ako je reč samo o kontradiktornim porukama. Možda je u pitanju i obično licemerje koje se oličava u tome da je ta stranka zapravo podržavala opciju crnogorske nezavisnosti (setimo se prošlogodišnje posete Borisa Tadića i Nenada Bogdanovića Budvi, kao očite podrške uoči lokalnih izbora) iako se na rečima zalagala za suprotno. Dvostruka igra koju je igrala u odnosu na Crnu Goru izaziva strah da bi to mogla da uradi i u slučaju Kosova. Treba li reći kakav je efekat svega toga na javnost?
Naravno, u Srbiji nema stranke koja sebi može da pomogne toliko koliko to može neka druga stranka svojim naopakim postupcima. Kao što je duga agonija i raspad DOS-a povratila iz mrtvih radikale, ako već nije i SPS, tako se sada radikali, posle duže vremena, vraćaju svojim ishodištima koja se sastoje u šovinizmu i kaljanju čestitih ljudi. Žrtva je ministarka Dulić-Marković kod koje bi možda i zažmurili na to što je Hrvatica da im svojevremeno (u stvari, u prvom redu socijalistima) prilikom neke poljoprivredne debate nije rekla kako se danas, eto, u hladnjačama prevoze breskve, za razliku od vremena kada su se u njima prevozili leševi.

Dakle, podgrevanje nacionalne mržnje bi moglo da podigne adrenalin kod najprivrženijih radikalskih pristalica, ali, sa druge strane, podseća ostatak birača na to da radikali osim toga nemaju Srbiji šta drugo da ponude.
G 17 plus je zbog ispada protiv Ivane Dulić-Marković pokrenuo inicijativu za zabranu SRS-a. Represija je prepoznatljivi rukopis Mlađana Dinkića, kako u sferi finansija, gde je često dobrodošla, tako i u politici, u koju se Dinkić slabo razume, pa tako treba razumeti i ovu inicijativu. Ipak, i takva, ova inicijativa naznačiće da je, ako ne nedozvoljeno, a ono nepristojno praviti bilo kakve saveze sa radikalima. U stranci Vojislava Koštunice to će verovatno otežati položaj onih kojima se dopada ideja o trajnijem političkom savezništvu sa SRS-om a čiji uticaj je, kako se čini, obrnuto srazmeran rejtingu stranke, tj. što je rejting lošiji njihove pozicije su jače. A rejting je loš. Koštunica će zato ovih dana morati da jasno definiše DSS koji se do sada hvalisao kao stranka najvećeg koalicionog kapaciteta, ali bi uskoro veoma jasno morao da kaže biračima gde sebe vidi u budućnosti i prekine česta flertovanja sa radikalima. Prvih dana nove srpske države, svi pregovaraju sa svima ali se niko ne dogovara. Takva atmosfera ne bi smela da potraje jer bi sasvim sigurno razorila izglede demokratskih snaga da sačuvaju ovu ili formiraju buduću vladu.