Dani slave

Roždi Zem jedan je od najomiljenijih francuskih glumaca mlađe generacije. Ima četrdeset godina, snimio je isto toliko filmova. I šta tu, u stvari, ima neobično? Pa, gotovo sve.

Prvo, Roždi Zem bio je među onim glumcima alžirskog porekla (i ukras tog portreta) koji su na poslednjem Kanskom festivalu osvojili kolektivnu nagradu za ulogu (uloge) u filmu Rašida Bušeraba “Dani slave”. Reč je, da podsetimo, o ratnom filmu: kako su se Arapi iz Severne Afrike borili u Drugom svetskom ratu na strani Francuske koja je, posle, 'ladno zaboravila tu njihovu veliku žrtvu. Međutim, Roždi Zem imao je još jedan film na poslednjem Kanskom festivalu: u okviru prestižnog programa “Izvestan pogled” prikazana je “Kalifornija” Žaka Fišija u kojoj on igra Srbina, govori čak na srpskom jeziku, a radi se o braći iz, kao, Beograda (drugog tumači mladi Radivoje-Raša Bukvić, član Narodnog pozorišta) koja su još u vreme Tita zbrisala u Francusku, i to baš u Kan, i tamo, u brdima iznad, gde su sve same vile s bazenima, delu koji se i inače zove Kalifornija, uspešno sređivala starije gospođe za stan, hranu i pokoji skupi automobil, kada su, zapravo, u ona dobra, stara i nepovratno slavna vremena, Srbi žarili i palili francuskom rivijerom. Najzad, Roždi Zem jedan je onih momaka iz čuvenog (po zlu i teškoj sirotinji) pariskog predgrađa kome je, sasvim retkom, uspelo da se odatle pomeri, skloni, udalji...

I, odakle sad početi? Od srećnog kraja? “Mislim da je najvažnije da se takav jedan film, kao što su 'Dani slave', našao na glavnom programu Kana i da smo svi mi skupa ovde, skupa sa rediteljem Rašidom Bušerabom, bez čije ogromne upornosti tog dela ne bi bilo, doživeli aplauz, dvadesetminutne ovacije. Osim toga, petnaest godina smo čekali, svi mi koji smo dobili nagradu za glumu, da naš rad bude prepoznat i priznat. Jer, pripadamo toj nekoj prvoj generaciji Arapa, rođenih u Francuskoj, koja se popela toliko visoko.”

Mada često čuje da, likom i pojavom, podseća na Denzela Vošingtona, on o sebi i svojim kolegama iz filma “Dani slave” pre razmišlja kao o onoj prethodnoj, znači prvoj generaciji: “Mi smo u Francuskoj isto što je Sidni Poatje svojevremeno bio u Americi, u Holivudu. Mi probijamo prvi, veliki led.”

I kako je to osvajanje sasvim novog prostora u francuskoj kinematografiji izgledalo, konkretno, u njegovom slučaju? Imao je dvadeset i pet godina kada su ga na ulici zaustavili i pitali da li bi igrao na filmu. U to vreme, rekosmo, živeo je u predgrađu radeći poslove i posliće bez ikakvog značaja, tek samo da preživi. Misli da ponuda za film nije stigla zato što je lepo izgledao ili zbog toga što se okretao novi list u ukupnoj kulturnoj politici zemlje, ne, Roždi Zem smatra da je, kratko i jednostavno, imao mnogo, mnogo sreće. Što je, brzo dodaje, bitno i najvažnije u početku. Ostalo je, ali sve ostalo, pitanje velikog rada. U stvari, strašna borba, svakog jutra iznova, i tako već petnaest godina.

Uveren je da je samo to put kojim treba da idu i oni koji su, koliko juče, burno protestovali. Preciznije: “Pijani palili automobile.” I ne, nije tačno da nisu imali i nemaju druge načine da se pobune i skrenu pažnju na svoju tešku poziciju. Uopšte se ne slaže s takvim destruktivnim ponašanjem svojih zemljaka, o tome je i javno govorio onih napetih dana kada su gorela francuska predgrađa. Što se njega tiče, on je svoja “predgrađa odrobijao”, proveo u njima, kaže, najlepše godine života, ne povratilo se... Sada je u centru, živi u srcu Pariza, ne pada mu na pamet ni da razmišlja o prošlosti. Osim kada se radi o nečemu tako istorijski dragocenom kao što je to nudila istinita priča filma “Dani slave”: “Od nas se to krilo, od svih nas u Francuskoj. U školskim uybenicima nije bilo ni slova o učešću mojih pradedova u ratu na strani Francuske, moji roditelji, koji su kasnih pedesetih došli ovde trbuhom za kruhom i u međuvremenu umrli, umrli i od ukupnog svog teškog života, nikada mi nisu o tom ratu pričali, ni jednu jedinu reč, to se strašno krilo, kao neka velika sramota. Opet, nikad se ne zna. Možda će u istorijskom smislu biti takođe veoma dragocena ova borba Arapa danas u Francuskoj, borba za više prava, za ravnopravniji status. Uvek bih učestvovao u takvom nekom filmskom projektu, naravno...”

A “Kalifornija” ili igrati Srbina na srpskom jeziku? Roždi Zem se smeje i brzo objašnjava da je jako zavoleo “braću Srbe”, bio je pre godinu dana sa rediteljem tog filma Žakom Fišijem u Beogradu, bio tada prvi put, odmah je primetio da se “uopšte ne razlikujemo”, gužva i bučno na ulicama, po povratku u Pariz odlučio je da angažuje profesora srpskog jezika i s njim savlada onih pedesetak rečenica koliko je zahtevala uloga. Zašto? Pa zato da bi bio uverljiviji: jako mu se dopao lik Mirka; o beogradskom kolegi, a bratu iz filma, mladom Raši Bukviću sve najlepše; puno mu se, u stvari, svidela cela ta (skoro pa istinita) priča filma, a prema romanu Žorža Simenona “Put bez izlaza”. Ma, kaže on za kraj, “Srbi su carevi” i to, bogami, na odličnom srpskom jeziku. Još smo se i tri puta izljubili što dodatno znači da Roždi Zem brzo kapira i lako uči. I time se, samo time, može da objasni njegova (u Francuskoj) blistavo uzlazna karijera …