To smo mi

Antologije su, danas, ipak nekakvo rešenje. Za razliku od prošlosti kada su svojim autoritetom (B. Popović, Z. Mišić, M. Pavlović) pokazivale šta je dobra poezija, slični pokušaji iz naše neposredne savremenosti dobijaju funkciju više: oni nisu samo stroga estetska selekcija najboljeg što jedna književnost ima, već su i vodič kroz preobilnu produkciju, koja buja tim više što je javno interesovanje za nju manje. Danas nije vest da je izašla knjiga pesama, vest je dan kada se slučajno desi da se ne objavi neka nova zbirka. I zato je dobro čitati antologije, jer gotovo više niko nema ni vremena ni interesovanja da pluta po bezobalnom moru između stotina i stotina bačenih poruka u boci... Pesnik, kritičar i antologičar Gojko Božović, jedan iz generacije koja se, na sreću, nije odrekla čitanja i tumačenja stihova, i čiji učinci na svim tim poljima daju izvanredne rezultate, ponudio je, u kratkom roku, dve antologije: jedna je namenjena stranim čitaocima, onima koji treba da nam kažu da li smo u zabludi kada mislimo da je srpska poezija, kaogod i proza, relevantna evropska pojava, ili je to pitanje našeg ezoteričnog jezičkog samoljublja, a druga se odnosi na stvaralaštvo pesnika afirmisanih tokom proteklih petnaestak godina.

„Places nje love” predstavlja vrlo rigoroznu sumu najboljeg što su srpski pesnici napisali tokom druge polovine prošlog veka. Božović bira i, uz pomoć dobrih prevodilaca, mogućim stranim čitaocima kojima prva asocijacija na srpsku sredinu nije loša politika nego kultura (ako ima takvih, voleo bih da ima) nudi na uvid pesme pesnika čije delo je već odavno verifikovano kao osnov srpskog poetskog modernizma (Popa, Pavlović, Raičković). Tu su, naravno, i oni koji su tom modernizmu dali punoću poetičke i estetske realizacije (Lalić, Hristić, Radović, Simović, Ristović, Bećković) da bi potom usledila promocija novih mogućnosti poetskog izraza, oličenih u delu pesnika kakvi su Milutin Petrović, Raša Livada, Duško Novaković, Vojislav Despotov i drugi, do onih mlađih, a potvrđenih, poput Vojislava Karanovića, Saše Radojčića...

Posebno važno mesto svake, pa i Božovićeve antologije, jeste predgovor u kojem se obrazlažu kriterijumi selekcije i daje ram za sliku opštih poetskih i poetičkih kretanja u književnosti jednog jezika. Gojko Božović rekapitulira dosadašnje rezultate književnokritičkih čitanja i odmereno preispituje postojeće uvide i sudove, težeći da uspostavi posebna saglasja među delima odabranih pesnika, te da nijansirano predoči važnost i meru njihovog pojedinačnog doprinosa. Tako, na primer, Vasko Popa ima najviše pesama, neki pesnici zastupljeni su sa osam, neki sa pet ili šest, a većina njih ima tri ili četiri pesme. Time se uspostavlja i naročita vrednosna hijerarhija, to jest, izbegava se opasnost izjednačavanja delova predstavljenog pesničkog korpusa sa jedne ili proizvoljnost izbora sa druge strane. U samom izboru, pak, priređivač je nastojao da izabere pesme koje su reprezentativne kako sa stanovišta pesničkih opusa, tako i sa stanovišta ilustracije određenih poetičkih mena.

Sve to učinjeno je sa namerom da potencijalni, zamišljeni čitalac (ponoviću: ako takvog ima, voleo bih da ima) na jednom mestu može, ako hoće, da se obavesti šta se sve zbivalo u istorijski formiranom i još nedovršenom razdoblju srpskog modernog pesništva, ali i da ostvari uvid u ono što se zbiva danas. Uz predgovor, Božović je, kako valja i potrebuje svaka slična prilika, sačinio i niz informativnih, relativno obimnih beleški o uvrštenim pesnicima, a od prvorazrednog kulturnog značaja je činjenica da su u antologiji okupljeni gotovo svi relevantni prevodioci poezije sa srpskog na engleski jezik, čime se onda uspostavlja i onaj vid sistematski negovane (a ne sporadične, incidentne) spoljašnje komunikacije koji je minulih godina ozbiljno nedostajao srpskoj književnosti i kulturi. Kako god da se gleda, antologija „Places nje love” Gojka Božovića jeste akribično izrađena knjiga kakve do sada nije bilo.

Iz drugih pobuda, ali sa istim informativnim i estetskim namerama, Gojko Božović je sačinio „Antologiju novije srpske poezije”, predstavljajući pesnike (od Živorada Nedeljkovića do Nenada Jovanovića) koji su, stasavajući u neregularnim vremenima s kraja prošlog veka, čekali svog antologičara. Antologičarski posao, po sili nepisanih i utoliko delatnijih književnih zakona, uvek mora dopasti nekom iz generacije, jer nikada nije bilo da „stari kritičari” (nekmoli „stari pesnici”) podrže „nove pesnike”, pa je za aktuelni pesnički talas to učinio i sam jedan iz tog kruga, Gojko Božović. Da je i svoje pesme uključio, niko mu ne bi zamerio, ali je dobro da se red i dalje zna, makar samo u pesničkim stvarima. „Antologiju novije srpske poezije” Božović je sklopio po principu osluškivanja interferencije različitih i na jedinstvenu poetičku matricu nesvodivih pesničkih glasova. Wihov raspon je velik: od sušte lirike, preko postsimbolizma do neoverizma. I dobro je da je tako. Pevati sebe, na svoj, različit, a prepoznatljiv način, svedočiti svet svojim rečima, to je oduvek ideal poezije. Svako doprinosi koliko može i taj pojedinačno-skupni doprinos, vidi se iz Božovićeve nove pesničke čitanke, od sada pa nadalje mora biti uziman u obzir u svakom ozbiljnom razgovoru o savremenom srpskom pesništvu. Velim vam, antologije su ipak neko rešenje.

Mihajlo Pantić