Mileta

Ako mi išta dođe glave, to će biti trešnje iz naših dvorišta. Sećam se, kada nas je NATO bombardovao, kada nas je “Milosrdni anđeo” milovao, a samo Handke u Evropi o tome pevao, sećam se, penjao sam se na moju majsku trešnju u Tošinom bunaru. I, verem se, tako, do najviših grana, otimam najslađa zrna od vrabaca, kad, “Milosrdni anđeo” leti iznad mene, i, tras, rokne u trafo-stanicu na Bežanijskoj kosi, na četiristo, petsto metara od mene! Talas eksplozije me zaljulja u vrhu stabla, zaljulja me Anđeo, stane mi dah u pleksusu, i, kako onda da veruješ Isusu. Puče krta podla grana trešnjina i zamalo da geknem, dole, da se razbijem na betonu kao kolateralna šteta Solanina, dabogda mu se kosti u so pretvorile!

Sutradan, Olja me, opet, tera da se penjem na trešnju i to posle obilnog ručka. I, ajd, penji se, brekći na Nepobedivom suncu sa korpom pletenom, jer treba da naberem i za slatko. Skakućem sa grane na granu, kad, evo ga, opet, “Milosrdni anđeo”! Kruži ko gavran iznad moje glave. I, opet, rakete! Rokne, opet, u onu istu trafo-stanicu da dovrši juče započeto! Tu, shvatim da Anđeo, u stvari, gađa mene, da ga nerviram što ga ne jebavam! Jer, eto, On hara svetom i Srbijom, a ja berem trešnje za slatko. I, možda bi me Milosrdni i pogodio, ali iznad NJega stoje moji arijski bogovi i štite mene, drčnog mezimca.

Sa ovim prisećanjem na Milosrdnog penjem se ove subote na burazerovu trešnju u

Vrčinu. Skačem sa grane na granu kao talentovan mačor, prkosim NJutnu, Zemljinoj teži; kada si bog u ljudskom telu, sve ti je lako. A moja Crna sa mačićima leži u ladu trešnje i gleda me, sa ponosom, što, eto, verem se po trešnji sa onom istom lakoćom kojom se penjem sve do sedmog neba.

Kad, gore, u vrhu trešnje, primetim da me gleda Avala. Avala bez tornja koji je Milosrdni, takođe, srušio. Što li je to uradio? Što Meštrovićev mauzolej nije gađao nego toranj? Crna čita moje crne misli: “Razmišljaj o tome da je Meštrovićev Neznani junak masonski spomenik! Toranj je bacao spomenik u zasenak i podsećao je na avalsku piramidu dunavskog faraona Istera.”

Berem trešnje, prebiram po Crninim rečima, po zrelim mislima. A ono, svaka druga trula. Ma šta svaka druga! Od pet je samo jedna zdrava; tako je ove godine i sa trešnjama i sa mislima. Trešnje je umlatila kiša, a zrele misli potrebne Srbiji, umlatio je srpski šljam. U Parlamentu, ali i u Akademiji. I, ne znam šta da radim. Gnjilo mi je u trešnji, a gnjilo i u Srbiji, ne ostaje mi se u krošnji, a na zemlju mi se ne silazi.

Kad, tiruli, tiruli, pišti odnekud morbidni. Pišti moj templar sa Dorćola. Olja mi čita njegovu SMS poruku: “Aristotele, u iduću subotu, u hotelu 'Metropol' mire se srpski masoni, spajaju se zavađene lože. Dođi obavezno!”

I dalje berem trešnje, gledam svoja posla. A, ipak, nerviram se što me zovu Aristotelom. Jer, javlja mi se, odavna, da sam Aleksandar, a možda su i obojica u mom telu, a masoni, eto, vide samo jednog na meni, vide samo Aristotela.

Kad, odjednom, nestade nepobedivo Sunce, i, onako znojavog u majici, preseče me hladan avalski vazduh. Prođe me jeza, ustresem se, a sa Avale idu i kišni oblaci. Ali, kako da silazim sa polupraznom plastičnom kesom? Kažem vam; od pet trešanja jedna zdrava, a kad ih gledaš sa zemlje, sve su lepe kao lutke... Prođe me jeza, počne i kišica, a ja i dalje berem, probiram svako zrno kao Homer stihove što je probirao i nizao. Poče i da grmi, brale, i, kakve sam sreće sa trešnjama iz naših dvorišta, još će i grom da me u trešnji spali. Eh, kako bi ovi moji seirili; Aristotela tresnuo grom u trešnji, brujali bi tabloidi.

Siđem s trešnje, tresem se, brale. Navučem duks, drmnem tri zavičajne, suvoplaninske rakije, burazer pek'o. Pa, drmaj i beli luk, suvi vrat. Isprži Olja i papriku sa jajima. A mene i dalje trese groznica. Da neće bronhitis, lebac mu se ogadio!

I, ajd, polako za Bgd. I umesto da legnem da se utoplim, palimo kod gospođe Radojković na večeru i na “veliko iznenađenje”. Znam, biće svega, od taratora i ruske salate do tatar bifteka i tuniskog vina. Al' šta je “veliko iznenađenje”?

Dođemo u Dositejevu, uz stepenice mi kao malo svira u plućima, ali osećam, nema ništa od bronhitisa. Kad, gore, kod gospođe Radojković, njen crni mačor Puki dobio bronhitis!? I tu, odmah, ukapiram da je Puki preuzeo moju bolest, moj bronhitis! Nemojte se smejati, Srbi moji, jer “preuzimanje bolesti” je poznata stvar među arijevcima.

Dobro, Olja misli da je Puki dobio bronhitis od duvana gospođe Radojković i njene ćerke Vece. I ta Oljina teorija ima svoju logiku jer Radojkovićke ga dime pa za boga ne pitaju!

A šta je “veliko iznenađenje”? E, to se čuvalo za kraj večere kada se prešlo na konjak i kafu. Stara gospođa Milka Radojković (91) pronašla za mene u nekom starom atlasu TROJANSKE PLANINE u blizini Sofije. I ne samo Trojanske planine već i TROJANSKI PREVOJ, a nešto severnije ka Dunavu našla i grad TROJAN.

Uzmem stari atlas u krilo, a drhte mi i ruke i kolena, kao da u krilu držim smrtno ranjenog Ahila. Uzmem i lupu da ne bude zabune, a i da nađem još neki toponimčić. Tako nađem i neku BOSNU pored Crnog mora!? Neku Bosnu bogumilsku, a crnomorsku.

I šta mislite; da li sam tu noć spavao? Presedeo sam, Srbi moji, svu noć na terasi, a sve po Trojanskim planinama putujući i to pod punom mesečinom nad CZ-om.

Nedelja. Svanulo, a mene nešto vuče da čitam “Homerov lik u antičkoj skulpturi” Branka Gavele. I, šta tamo nađem? Homer je ime dobio po imenu reke Melete koja je tekla pored pećine gde je stihove smišljao. Zvali su ga Melesgenos, ali to je pogrešno ime Homerovo. Nije li onda njegovo pravo ime MILETA?! I ako su Trojanske planine tu, negde iza Niša, iza Sofije, zašto onda Homerova reka Meleta ili grčki Melesa ne bi bila reka MILEŠEVSKA!?

A otkud onda Mileti nadimak Homer? Branko Gavela piše da je “Homerovom imenu poreklo i koren u starojevrejskoj reči Omer”. A nije li toj “starojevrejskoj reči” poreklo i koren u staroj srpskoj reči ODMER! Hoću reći, nije li Mileta dobio nadimak Homer zato što je ODMERAVAO u METRU stihove “Ilijade” i “Odiseje”...

Kad, opet, tiruli, tiruli. Zove me Grand komander, jebote! I, onako, malo ljutito, kaže: “Je li!? Što ti ne odgovaraš na SMS?” Zato što ne znam da ih šaljem, kažem. “Je l’ dolaziš u subotu u ‘Metropol’?” Doći ću, ali šta ću vam? Ja sam mason bez kecelje! “Da, ali zato imaš dobru mistriju! Dođi, važno je, mire se srpski masoni!”

Privodim kraju nedeljni ručak, pijuckam crno vino “međaš” koje sam otkrio na Zlatiboru. Gnezdim se u beržeru da gledam srpsku fudbalsku premijeru u Lajpcigu.

I, taman, pomislim, krenulo nam je; mire se masoni, Puki nema cirozu jetre već samo bronhitis, a Boki digo srpsku zastavu u NJujorku, Voju primio Putin, kad, u Lajpcigu Srbi zvižde svojoj himni, zvižde na “Hej, Sloveni” i u tuđini! I tu, konačno, poludim na Srbe i daljincem pređem u Pariz, na finale Rolan Garosa. Sudbina je tako htela da svetska teniska svetkovina i srpska fudbalska jalovina počinju svoj ples u isto vreme, u 15 časova. I šta ću da vidim!? Nadal odro Federera, a čujem ovi naši pukli od Holanđana.

Zobem trešnje na terasi, na punoj mesečini, zobem kao konj; neku košpicu ispljunem, neku progutam i pitam se hamletovski; kuda to idu svetski tenis i srpski fudbal? I, uostalom, kuda ide svet? Ovi iz grupe Bilderberg, šta li su odlučili u hotelu u okolini Toronta? I, odjednom, ode mi košpica od trešnje na pogrešno mesto! Zagrcnem se, iskolačim, dušu da ispustim. I, zaista, zaista vam kažem; ako mi išta dođe glave, to će biti trešnje iz naših dvorišta.