Šta Srbljanovićka zna o Srbiji

Videli ste šta se u slučaju Hajneove nagrade izdogađalo na planu govora i protivgovora? Šta ćete zapamtiti od svega?

- Ne opažam ono što već poznajem – opaljivanje u prazno, u te dirke za već decenijama uvek isto pisanje. Ali ako se tu i tamo začuje ili pročita konačno i neki novi ton – to me već zanima. Ne zbog mene, nego zbog Srbije.

Srpska književnica Biljana Srbljanović je upravo pisala da vi “nemate pojma o stvarnosti u Srbiji”.

- Mogu samo da kažem: imati pojma u smislu slućenja je za mene ključno... Znati je daleko lakše od slućenja. Kad neko prebaci da ništa ne znam, možda bih mu i dao za pravo. Ali slušati, u smislu onog Ajhednorfovog „slućenje i stvarnost” – tu se ne slažem sa Srbljanovićkom... Slutim da imam pojma – manje o sadašnjem Beogradu, kakav deluje i jeste posle rata i posle obaranja Slobodana Miloševića, a više o celoj Srbiji. Poslednjih godina sam mnogo putovao. Gradove, reke, zemlju: poznajem ih. Premda: poznavanje ima uvek neki čudan ukus. Zemlju nosim u sebi. Čak i ako ne govorim tečno srpsko-hrvatski: razumem, mogu da se sporazumem, mogu da čujem. Tako često sam doživeo da su ljudi – slušajući me kako pričam o Srbiji – rekli: Mi Srbi ne poznajemo svoju zemlju.

U vašoj knjizi Zimsko putovanje, prvom putopisu o Srbiji, objavljenom 1996. (na srpsko-hrvatskom u prevodu Žarka Radakovića i Nenada Briskog, Zimsko putovanje do reka Dunav, Sava, Morava i Drina, Priština: Jedinstvo 1996), postavljate pitanje u onoj rečenici dvostruke podloge: “Šta zna stranac?” I frapirani smo, ipak, kada neko sa strane najubedljivije ukaže na pojedine naše odlike.

- Često smo u tome u pravu. Pa potreban nam je neko sa strane, neko ko putuje, ne karakterišući ljude, ko samo gleda i beleži.

Ako u ovoj polemici poželite da se nešto “otvori” – zar to ne bi moglo da bude i pravedno, s obzirom na vaš stav već duže vreme?

- Zašto?

Tako često ste bili polemični prema stavovima novinara i intelektualaca. U knjizi o Srbiji Pitajući u suzama (na srpskohrv. u prevodu Žarka Radakovića, Beograd: Narodna knjiga, 2002) optužujete buduće kritičare knjige da će vas možda videti kao „prosrpski” nastrojenog. Uvređeno konstatujete da ljudi skreću pogled sa vas.

- Bilo je to posle mog javnog čitanja u Qubljani, kada je slovenačka televizija opalila po meni kao neprijatelju države. Sledećeg dana su svi ljudi na ulici, kada bi me ugledali, odvraćali glave od mene, kao strujom prodrmani. Tako nešto nisam nikada doživeo. Taj fenomen sam opisao.

Dakle, ipak niste bili uvređeni?

- A zašto bih bio uvređen? Bio sam zaprepašćen da je tako nešto još postojalo: kolektivno ignorisanje. Opet, tako nešto danas prođe posle desetak dana, to je kratka epizoda. Ali kada je, nedavno, pozorište Komedi fransez skinulo sa repertoara moj komad Igra pitanja (na srpskhrv. u prevodu Ž.R, Zemun: Pismo 73/74, 2003), dogodilo se slično: ljudi su me izbegavali na ulici. Razmišljam o tome. Čovečanstvo nikada nisam shvatao. Ali sada ga još manje razumem... Moji tekstovi o Jugoslaviji polaze od pozitivnog kretanja. Želeo bih da budem za nešto, a ne po svaku cenu protiv nečega. Dakako mi se omakne da sintaktički nekoga opalim. Ali to je u redu.

To je loše, ako želimo da apelujemo na razum, ili bar na razumevanje, u tako zakuvanoj situaciji.

- Takvi apeli nemaju smisla. Jedino mi je žao što sam to moje napisano deklarisao pre čitanja kao „pacifistički tekst”. Nepotrebna tautologija. Kažemo li tako nešto, slabimo delovanje teksta. Žao mi je što sam tu preuzeo ulogu javnog voditelja – kao, „čujte to, molim”. Nije to bilo potrebno.

Već prva knjiga o Srbiji, Zimsko putovanje, počinje oštrim napadom na evropsku štamu kao „huškače na rat”. Mora da vam je bilo jasno da ćete tako izazvati žestoke reakcije koje će možda odvratiti pažnju od duktusa putopisa.

- Da, to možete da kažete sada. Posle smo uvek pametniji. Ali morao sam to tada da ispalim iz sebe, posle onog godinama sasvim jednostranog, pa i nesnošljivog „informisanja”... Da, možda je trebalo da pričam samo o pustim ulicama, o hladnoći, Drini. Ali tada knjigu verovatno niko ne bi čitao.

Ni posle niste pokazali razumevanja za napore ratnih izveštača i komentatora?

- Za većinu njih i dalje nemam razumevanja. Ako već u prvoj rečenici nekog takozvanog izveštaja osetim tendencioznost i resontiman – za mene je to odmah neshvatljivo... Ja nisam novinar. Pripovedam, na svoj način, onako kako je svojevremeno Gete na svoj način opisao kanonadu u Valmiju u vreme Francuske revolucije. Čak i ako je njegova priča puna sporadičnosti, još više nego moja, to je ostalo zapamćeno – možda baš zahvaljujući Geteu... Šta da kažem? I did it my njay. Kada sam svojevremeno u listu Profil pisao protiv Kurta Valdhajma, imao sam još iluzija, verovao sam da bih time mogao nešto da iznudim. Sada znam: ništa se ne može učiniti.

Vi ste, međutim, učinili mnogo. Baš sada, ovom debatom.

- NJu je pokrenula Hajneova nagrada, ne ja.

... i to što, zahvaljujući vašim tekstovima, raspolažemo materijalom koji možemo da odbacimo ili da ga prihvatimo. Šta bismo danas uopšte vitalno obrađivali, kada ne bismo imali tekstove poput vaših?

- I pored toga, ja nemam šanse protiv velikog broja medija, baš kao što ni mediji nemaju šanse protiv mene. U suštini je to besmisleno lomatanje... Da sam primio Hajneovu nagradu, i da sam održao svečani govor, govorio bih o razlici između novinarskog i književnog pisanja. To kako se proizvode pasusi, kuda se usmerava pažnja, šta se izostavlja, šta se dopušta da bude saopšteno – novinari, pišući, često imitiraju prirodnost, dok književnici pišu uistinu umetno. Pri tom je književno pisanje, ako je, kako to kažu Francuzi, stvar srca, daleko prirodnije od žurnalističkog.

Tako odmereno se vaše knjige gotovo nikada ne čitaju. Koristeći pojmove kao „ratnohuškački đilkoši”, najoštrije vi kritikujete medije, dakle, ipak, žestokim rečima...

- “Daljinska njuškala” pisao sam, takođe, dostojno Nestroja, a za novinare velikih nemačkih listova, koje ovde godinama čitam, to je veoma adekvatno. Dakako je to i moja igra, besna igra, ali bez mržnje. Na žalost, tu i tamo sa malčice previše prezrenja. A to za pisanje nije dobro.

Stiče se utisak da na sebe gledate kao na nevažnijeg i „manjeg” nego što to pokazuje vaše prisustvo u medijima. Vrlo brzo vam je srpska strana dodelila ulogu diplomate. Vi sami opisujete susrete na putovanjima Srbijom, sa žrtvama rata, izražavate im zahvalnost.

- Da, On je sa nama, pomislili su možda. Nije On pro-Srbin, ali je sa nama. Kada sam bio u Beogradu za vreme bombardovanja, svakodnevno su se na Trgu Republike okupljali mladi, neki su me tada prepoznali, tražili su autogram. Ali ja sam imao osećanje da bi zapravo oni meni trebalo da napišu svoja imena, da su oni ti koji meni nešto daju. Nije to trebalo da umanji moj značaj. Posle tog rata je opozicija na izborima pobedila Miloševića. Mnogi od tih mladih ljudi, koji su od mene tražili autogram, verovatno su glasali protiv Miloševića.

Nije li javna ličnost poput vas i u opasnosti da na tako škakljivom terenu bude instrumentalizovana? U slučaju vašeg odlaska na Miloševićevu sahranu se u svakom slučaju vidi da ste lično želeli da budete svedok sledećeg čina istorijske drame koju ste godinama pratili. Nije li ujedno katastrofalno biti primećen kao „ugledni” gost, pa i još održati govor?

- Niko mene tu nije instrumentalizovao. Generali i publika tamo u Požarevcu, ožalošćeni, ništa oni nisu učinili.... Oni očigledno nisu shvatili ništa od toga što sam rekao. Generali su u najboljem slučaju mislili: Koji li je ovo nesrećnik? A narod je pomislio: Tja, pa to je stranac, šta li taj tu priča? Ništa!

Rekli ste, na primer: „Taj takozvani svet zna sve o Miloševiću. Taj takozvani svet zna istinu. Zato taj takozvani svet i nije ovde danas prisutan.” Takve vaše rečenice su međunarodni mediji, ipak, izdašno citirali.

- Dakle, instrumentalizovali su me mediji sa Zapada.

Ali kada su vas Miloševićevi branioci pre nekoliko godina pozvali da budete svedok u

Hagu – što ste i odbili – niste li imali osećanje da se neko koristi vašim imenom i vašim stavovima koje su mnogi očigledno pogrešno shvatali?

- Kako se to taj koristi mojim imenom? Govorite li o Miloševiću? Mislite li, u njegovom smislu? U njegovom smislu ne posedujem ja nikakva krunska saznanja. Nije ni ideja da ja nastupim kao svedok odbrane bila Miloševićeva.

Čija je to bila ideja?

- Pravnik iz Beograda, koga dobro poznajem, Branko Rakić, smatrao je da bih možda mogao da kažem nešto. Ne želim sada da se izvlačim. Ali mislim da Slobodan Milošević nije sa mnom mogao ništa da započne. Možda ne baš ništa, ali smo bili strani jedan drugome. Možda i ne sasvim strani, ali, ipak, pre strani. Ta tri, četiri sata kod njega on je meni govorio kao da sam bio neko drugi. U suštini nije ni znao ko sam... A pitao sam ga: Šta bi trebalo da izjavim. Doduše, bio sam za vreme Nato-rata dva puta u Jugoslaviji, u Srbiji, i video sam rupe od bombi, rasprskavajuće bombe, kolateralne štete, bombardovane škole, video sam i kako su bombe bacane u kolateralne zone samo da bi se avioni olakšali tereta na povratku u svoje baze – bilo je to više nego jasno. Video sam, rekao sam to, ono što su videli mnogi. Na primer, paravojne trupe u zemlji. Video sam da su bile opasno nekontrolisane. I rekao sam Miloševiću: „Premalo se govori o nekontrolisanosti zemlje u ratu.” Saslušao me je zakratko. To je bilo sve. Onda sam otišao... Žao mi je, ali nemam o Miloševiću nikakvo mišljenje. Ali nedopusivo je da se o njemu govori onako, i to neposredno posle njegove smrti. „Balkanski kasapin”, taj koji je „započeo ratove”, „krvoločni ubica”, „svojom smrću nam je izmakao tle pod nogama”. Milošević nije bio Čaušesku, nije bio Hitler. Ne znam šta je on bio. Za mir bi bilo dobro da se zna ko je on zaista bio.

Biljana Srbljanović kaže, na primer, da je on mrlja srama na savesti njene zemlje.

- Kad ona to kaže, koncentriše, čineći ogromnu grešku, sve na Slobodana Miloševića. To se ne sme. Sećam se kako je ona, usred rata protiv Jugoslavije, koji se danas u ogavnom ulepšavanju zove „sukob na Kosovu”, napisala ogroman članak u nedeljniku Špigel, kao da i nije bilo rata. Kao, sve je to bilo bezopasno. Sve to i nije bilo ništa, hteli smo samo da se oslobodimo našeg tiranina, i bilo je to divno vreme, razbijeno je nekoliko prozora... To je ona pisala za vreme tog rata, u kome je učestvovala i Nemačka, za list koji je takođe učestvovao u ratu, Špigel. Otada, žao mi je, prezirem tu ženu. Otkako se u sred rata ponela kao da rata i nije bilo. Kao da je to bila avanturica, kao da je stanovništvo u tome nalazilo zadovoljstvo... U Beogradu su mladi možda delom i nalazili zadovoljstvo. Noćivali su po parkovima i slušali muziku sa kasetofona, što sam i video, ali Srbljanovićka očigledno ne poznaje tu zemlju. Beograd nije Srbija. Kako su ranije postojali oni koji su klicali za Persijom, na primer, tako danas možda postoje paradni Srbi, eks-Jugosloveni po pozivu.

Ujedno se navodno kolektivno piše tekst koji treba da složimo u potvrđene dramatične priče o svetskoj politici. Kraljevska drama u kojoj na kraju dolazi do obračuna. Koju ulogu u tom komadu dodeljujete sebi?

- Pre je zadatak vas novinara, ili nekog drugog pisca, da to izmisli. U mom komadu Vožnja čunom (na srpskohrv. u prevodu Ž.R, Beograd: Paideia 2000) ja već postojim, u liku pijanog, oronulog Grka koji sme da piše samo još za pekraske novine na Peloponezu. Tu sam ja zahvalan Elfridi što je rekla: Taj komad, zašto se ne igra, zašto ga ne čitaju? U njemu je sve. U natuknicama, ali i u insceniranoj agresivnosti... Ali vratio bih se još jedanput istorijskim paralelama u koje se trenutno svi zaklinju. Poređenja su velika greška, smatram, jer onemogućavaju saznanja istine o Jugoslaviji... Paralele možemo u najbolju ruku da slutimo možda na kraju istraživanja. Ali ako odmah izađemo sa paralelama, to znači unapred biti slep... Šta, na primer, znači “diktatura”? Kako je to s pravom pisalo u listu Figaro, Srbija je za vreme Miloševića bila „poluautoritarna” država. Štampa je, mislim da mogu to da kažem, bila sasvim slobodna, a televizija je bila u rukama države. Ako pogledamo koliko je Francuska angažovana, nije to polu nego tri-četvrt-autoritarna država... Sve se to mora jednom opisati i istražiti: gde su greške, gde su zablude, gde zločini. A ne samo da se povlače paralele. Jedanput u mladosti, napisao sam dobar članak paradigmatičnog naslova: Beda poređenja. Bilo je reči o fatalnim poređenjima pozorišta i filma, bio je to rad pisan po nalogu i pomalo banalan. Ali ta Beda poređenja suzbija spoznaju. I dalje mislim tako.

„Peter Handke je veliki pisac, Nobelovu nagradu treba on u svakom slučaju da dobije. Politički njega valja zaboraviti.” To su trenutno u raspravama o Hajneovoj nagradi omiljene krilatice. Zar ne osećate potrebu da kažete: Ja sam večni virtuoz, te želim i da narušim sopstveni imiy. Nešto poput tog odlaska na sahranu Miloševiću...

- Oštetiti sebe samog? Ne, to mene ne zanima.

Šta onda kažete ljudima, vašim čitaocima, onima koji sa vašim delom žive, koji ga poštuju, ali kažu: „ovo ne shvatam”?

- Mislim da pravi čitaoci to razumeju. Ako umeju da čitaju, ništa im ne ostaje neshvaćeno. Ono što me je vodilo u svemu jeste epska radoznalost, a ne pristrasnost. Konačno, svi iz međunarodnog komiteta za odbranu Slobodana Miloševića – svi sem teško obolelog Harolda Pintera – bili su na sahrani. I Remzi Klark, bivši ministar pravosuđa Sjedinjenih Američkih Država... On je u Beogradu, ispred parlamenta, održao vatreni govor. Zašto o tome niko ništa nije izveštavao? Zato što njega niko nije shvatao ozbiljno? Bivšeg američkog ministra pravosuđa? Ni mene niko ne shvata ozbiljno. Ali se upire prst na mene, zbog toga što sam tada rekao.

Vas uzimaju očigledno krajnje ozbiljno.

- Zašto ne i Remzija Klarka? On je govorio sasvim drugačije. “To je zločin, ubili su ga, Slobodan Milošević je nevin”, rekao je. Ja nikada nisam to rekao, jer nisam to ni mogao.

(Standard)