U potrazi za stvarnom Marijom Magdalenom

Hrist u agoniji na krstu, njegov život se gasio, a Marija Magdalena je bila tamo, pored njegove majke Marije. Iako je Hristovo stradanje bilo zastrašujuće a raspeće sporo, ona je još stajala tu. I napokon je došao čas. “Završeno je”, reče Hrist i obori glavu. NJegovo telo je skinuto, doneseno u jedan vrt i sahranjeno u kameni grob.

Pre zore, Marija Magdalena je ustala da bi miropomazala Hristovo telo i pošla ka Hristovom grobu. Grob je bio prazan. Gospod je nestao; ona je bila zbunjena i preplašena. Vratila se kako bi druge obavestila o događaju i zajedno sa njima opet otišla na lice mesta kako bi se svi mogli uveriti u tačnost njenih reči. Muški učenici su dolazili i odlazili, ne znajući ni sami šta da misle. Marija, paralizovana, stajala je u bašti, u suzama.

Tada je do nje dopro glas koji je upitao: “Ženo, zašto ste uplakani, koga tražite?” Ona se okrenu i, misleći da je reč o baštovanu, odgovori: “Gospodine, ako ste ga odneli odavde, kažite mi gde ste ga ostavili i ja ću ga poneti sa sobom.” Tada Hrist prepoznatljivim glasom reče: “Marija.” Uzviknuvši “Učitelju”, ona poskoči od radosti i htede da ga zagrli.

“Ne dodiruj me”, reče Isus odmičući se od nje, “jer ja se još nisam uspeo do Oca; ali otiđi do moje braće i reci im da uzlećem ka svome i vašem Ocu, mom i vašem Bogu.” Reči koje je ona uputila Hristovim učenicima bile su jednostavne, ali su preobrazile svet: “Videla sam Gospoda.”

To je priča o uskrsnuću u Jevanđelju po Jovanu. Sa njom počinje istorija hrišćanstva i završava se novozavetna istorija Marije Magdalene. Petar i Pavle obrazovali su novu crkvu, Stefan je umro mučeničkom smrću, Jovan je sagledao Božanstvo kao Kraj vremena. Ali Marija Magdalena – kritična ličnost iz njegovog zemaljskog kruga – niti je viđena niti je iko išta čuo o njoj ponovo.

Pa, ipak, Magdalena – deo njenog imena izveden je iz njenog rodnog mesta Magdale – živi u okviru neke druge tradicije koja se opisuje u jednom opskurnom tekstu iz drugog veka. Jevanđelje o Mariji otkriva Mariju kao vođu Isusovih sledbenika u periodu posle uskrsnuća. Napisano oko 90 godina posle Hristove smrti, Jevanđelje o Mariji je “gnostičko jevanđelje”; gnostici, značajna snaga u ranom periodu razvoja hrišćanstva, više insistiraju na spasu posredstvom učenja i samosaznavanja nego na spasu posredstvom jednostavnog verovanja. Tekst o kojem je reč bio je vekovima izgubljen, sve dok ga, u fragmentima, nije pronašao jedan kolekcionar u Kairu 1896. Prema tom tekstu, Hrist je uzleteo i iščezao pošto je učenicima naložio da “propovedaju dobre vesti o carstvu nebeskom”. Ta opomena dovela je učenike u neugodnu poziciju: Hrist je umro propovedajući to jevanđelje. “Kako da se oni spasu od slične sudbine?”

Marija je, međutim, bila vedrija. “Ne tugujte i ne budite depresivni, niti dopustite da vaša srca budu neodlučna. Jer njegova milost će biti sa vama i nuditi vam utočište”, govorila je ona učenicima. Isus se njoj, isticala je ona, pojavio u viziji i saopštio osobeno znanje o putu duše kroz mistična carstva. Ona je tvrdila učenicima da će im pomoći da razumeju istinsko učenje Hristovo: “Ono što je skrivano od vas ja ću vam otkriti.”

Oni su bili pogođeni njenim rečima. Petar, “gnevni čovek”, prešao je u ofanzivu: “Da li je on stvarno privatno razgovarao sa ženom, mimo našeg znanja. Da li mi svi treba da se okrenemo i slušamo nju.” Ispoljio je ljubomoru: “Da li je on nju pretpostavio nama?”

To je pitanje koje je uzdrmalo hrišćanstvo nakon dva milenijuma. Prema feministima i teološkim liberalima, Jevanđelje o Mariji sugeriše da je Magdalena, prvi svedok uskrsnuća, bila “apostol nad apostolima”, ličnost koja je imala jednak (ili čak viši) status kao i ljudi oko Isusa – žena koja je bila toliko opasna da su apostoli prikrili njenu ulogu i uloge drugih žena u nameri da izgrade patrijarhalnu hijerarhiju u okviru rane crkve. Prema ortodoksima, Marija je bila važan “igrač” u životu i službi Hristovoj, ali podređena ljudima koji su ga sledili. Sada, zahvaljujući “Da Vinčijevom kodu”, koji je pročitalo oko 60 miliona ljudi i koji je prikazan u 3 735 bioskopskih dvorana, Marija Magdalena ima novu ulogu: žene Isusove i majke njegovog deteta, koga je Marija, pošto je navodno pobegla iz Svete zemlje, podizala posle Hristove smrti. Prema “Kodu”, beba je odrasla i stupila u brak sa pripadnikom kraljevske loze u Francuskoj, tako da potomke Hrista i Marije možete naći u Evropi i dan-danas. U sceni prožetoj afektivnošću, ali i maštovitošću, jedna ličnost tvrdi da osoba s Hristove desne strane na Leonardovoj “Tajnoj večeri” nije muški učenik već Marija Magdalena i da, ako bi neko preuredio datu sliku stavljajući “Mariju” sa Hristove leve strane, oni bi dopunjavali jedno drugo, i kao muško i žensko predstavljali ljudsku celinu – bračni par, večno združen. U kinematografskom smislu, to je intrigantno, ali kao i praktično sve Braunove novele i filmovi, to je fantazija a ne fakt, tako da Marija Magdalena, ne prvi put, postaje pokretač groznice koja se hrani fikcijom.

Od samog početka, priča o Mariji Magdaleni i Hristu bila je predmet literature i legendi, politike i teologije, kontroverzi i konflikta. Od jednog do drugog perioda, njen imidž u svesti vernika, istoričara i umetnika se menjao izražavajući duh datoga doba – menjao se toliko da je teško razdvojiti istorijsku Magdalenu od vekovnih mitova o njoj. Ipak, njena istorija baca svetlo na suštinska pitanja, od uloge žene u judaizmu prvoga veka, preko prirode Isusove službe do formiranja ranoga hrišćanstva. Razumevanje njenog odnosa prema Isusu i religiji otvara prozor u fluidni karakter vere i u napetosti između seksa i vlasti koje su na delu i danas, u trećem milenijumu, nakon tog jutra u kojem je grob nađen prazan.

Marija je uvek bila neugodna žena. Iako jevanđelisti nisu mogli da ju izbegnu – ona se pominje 13 puta u Novom zavetu – oni nude malo detalja o njenom životu. To verovatno nije slučajno: žene su u romanskom svetu osobe nedostojne poverenja, tako da pisci jevanđelja, težeći da stvore nove konvertite, verovatno nisu želeli da mnogo pažnje poklanjaju činjenici da je žena bila ključni svedok uskrsnuća – priče koju je ionako teško objasniti. Jevanđelja Novog zaveta “pominju ženu po imenu Marija Magdalena kao sledbenika Isusovog, koja je igrala određenu ulogu u vremenu kada je Isus izdan i kada je vaskrsnuo”, ističe Elan Pejdžel, profesor rane hrišćanske istorije na Prinstonu. “Ali nam oni veoma malo govore o tome kakva je njena uloga stvarno bila.”

Stručnjaci su prebirali po onim malobrojnim naznakama koje se nalaze u Novom zavetu. Mnogi tumače Lukino zapažanje da su Marija i druge žene oko Hrista “njemu pomagale svojim imetkom” kao dokaz da su one obezbeđivale finansijsku potporu za Isusovu službu. Ali odakle je taj novac dolazio? Iz bračnog ugovora? Iz ugovora o razvodu? Iz nasleđa? Iz posla? Jevanđelja ne nude interpretativni pravac, već samo znak da su žene igrale suštinsku ulogu u životu Isusovom.

Drugi uznemirujući detalj: Marijino ime. Najveći broj žena iz Novog zaveta identifikuje se pomoću odnosa sa muževima (Marija, žena Klopina, na primer, razlikuje se po načinu identifikacije od Marije majke DŽejmsove). Ipak Marija je nazvana po rodnom mestu, luci Magdali). Nikakav muž se u njenom slučaju ne pominje – jedno od objašnjenja moglo bi biti da je ona tako mogla slobodno da putuje sa Hristom. Da li je ikad bila udata? “Slobodna žena koja se nikad nije udavala – to je verovatno bilo isuviše retko”, kaže Ros Kremer, profesor religije. Sve što nam Novi zavet saopštava o Mariji svodi se na to da je stupila u Isusovu službu dok je on propovedao širom Galileje, da je u sebi imala sedam demona a da to više nije slučaj i, naravno, da je obznanila uskrsnuće. Nikad nismo saznali bilo šta o njenom zanimanju, boji kose, da li je bila stara ili mlada, obična ili divna.

Ipak, još od ranih dana hrišćanstva postojali su i drugačiji glasovi, oni koji nastoje da daju puniju sliku o Magdaleni. U nekoliko gnostičkih jevanđelja – tekstovi čije je raspačavanje okrenulo proučavanje hrišćanskih početaka “na glavu” – ona nije novozavetna “osoba koja za vreme zabave sedi pored zida, jer je niko ne traži za igru”, već privilegovani, možda najomiljeniji Hristov sledbenik. U Jevanđelju po Tomi, ona i još jedna žena, Saloma, spadaju među šest (ne 12) istinskih Isusovih učenika. U gnostičkom dijalogu o Spasiocu, ona se pominje kao “žena koja razume sve stvari”. Najupečatljivije je Jevanđelje o Mariji, ne samo zato što se u njemu Magdalena opisuje kao žena jake volje, već i zato što se prikazuje kao osoba veoma radikalnih ideja o polovima. Marija se tu pominje kao učenik koga je “Spasilac najviše voleo... više od svih drugih žena”, a ona i Hrist posmatraju polove kao nešto irelevantno, što će iščeznuti na putu u sledeći život. “U tekstu se tvrdi da je distinkcija između muškog i ženskog distinkcija vezana za telo, koja će se rastvoriti”, ističe harvardski istoričar Karen King. “Osnova za vođstvo leži u duhovnom razvoju.”

Zašto je onda ta žena, koju Novi zavet predstavlja kao stalnog Isusovog pratioca i za koju gnostici kažu da je bila privilegovanija od drugih, iščezla posle uskrsnuća? Ako je Marija bila toliko važna za Isusa, zašto se ne pominje u Delima apostolskim ili u poslanicama?

U nekanonskim tekstovima nalazi se neugodan odgovor. U gnostičkim tekstovima, Marija je izložena stalnim napadima, pre svega od Petra. “Kaži Mariji da nas napusti”, preklinjao je Petar Isusa u jevanđeljima, jer žene nisu dostojne življenja.” Marija je razumela tu pretnju. “Plašim se Petra”, govorila je Isusu u gnostičkom dijalogu. “On mi preti i mrzi naš rod.”

U njenom uplašenom glasu odzvanjaju počeci razdora koji će odrediti Marijinu budućnost u crkvi. “Postoji tradicija u kojoj Petar igra ulogu od velikog značaja, dok se Marija nalazi na margini”, ističe Pejdžel. “S druge strane, postoji tradicija u kojoj je Marija značajna ličnost, dok je Petar pod sumnjom.” Petrova verzija seže do danas, jer je njegova, a ne njena priča odnela prevagu.

Tenziju ne izaziva samo gnostičko odstupanje. Jer događaj uskrsnuća dat u Jevanđelju po Tomi vekovima uznemiruje mislioce. U Jovanovoj verziji, Marija shvata da je ličnost koja joj se obraća Isus i pokušava da ga zagrli, ali on joj izmiče govoreći: “Ne dodiruj me.” Međutim, kasnije, istoga dana, Isus se pojavljuje pred muškim učenicima koji su ga odmah prepoznali. On tim ljudima pokazuje svoje ruke, bokove, čak im duva u lice. Osam dana kasnije, on se pojavljuje pred sumnjičavim apostolom Tomom i zahteva da ga pipne kako bi ga uverio u svoju prisutnost.

Marijin opis uspinjućeg Hrista – nedodirljivog i nevidljivog – deo je tumačenja uskrsnuća datog u gnostičkim tekstovima. Ali u Novom zavetu, ljudi opisuju Hrista kao fizičko biće koje stoji pred njima, kao živo telo koje šeta i diše. Po Luki, Gospod poziva apostole da ga dodirnu da bi im pokazao da ga fizičko uskrsnuće čini drugačijim od duha ili prikaze. “Opipajte me i vidite, jer duh nema mesa i kostiju – kao što vidite da ja imam.”

Spor – uskrsnuće mesa ili duha – dominirao je u prva tri veka hrišćanstva. Ortodoksni klerici su smatrali da bi gnostičko uverenje da je uskrsnuće oslobođenje duha, dovelo u pitanje učenje da je Hrist fizički patio na krstu kako bi iskupio grehe čoveka. Oni su gnostike nazivali paganima i hedonistima i pričali divlje priče kako bi ih prikazivali kao profane. (Crkveni pisac Epifanijus, pišući u IV veku, tvrdio je da gnostici veruju da je Isus primoravao Mariju da ga posmatra kako jede vlastito seme.) Kada je rimski imperator Konstantin prihvatio hrišćanstvo 312, pravoslavci su zadobili moć nad državom i mačem. Plašeći se da će biskupi koji primenjuju novu ortodoksiju uništiti tekstove, kaluđeri su pokušali da izbrišu sve dokaze o gnostičkoj tradiciji. Oni su u pesak sahranili gnostička jevanđelja, zajedno sa portretisanjem Marije kao snažne ličnosti.

Uloga žena u ranoj crkvi takođe je bila izbrisana. Isus je gajio naklonost prema ženama. Luka govori da je, uz Mariju, u Isusovoj galilejskoj službi učestvovao niz žena, uključivši Suzanu i Jovanu. Luka kao model vere nudi priču o Mariji (drugačijoj Mariji) koja ostavlja po strani kućne poslove kako bi osluškivala Hristove korake. Isusova poruka “poslednji će biti prvi”, poruka o spasu u sledećem životu, sigurno je delovala privlačno ženama koje su se osećale potlačenim u ovom svetu. “Hrist nije bio društveni reformator; on se usredsredio na apokalipsu”, ističe Bart Erman, profesor za proučavanje religije na Univerzitetu u Severnoj Karolini i autor spisa Petar, Pavle i Marija Magdalena. “Ali njegova poruka”, nastavlja Bart, “bila je egalitaristička”.

Međutim, posle Hristove smrti, crkvene vođe su preduzimale korake u pravcu podređivanja žena. “Kao što crkva treba da bude podređena Isusu, tako i žene treba da budu podređene muževima”. Ipak, u Pavlovim poslanicama bilo je i referenci na ženske misionare širom imperije. Među tim ženama nalazila se Junija koja je imala “znatan ugled među apostolima” i za koju je on tvrdio da je bila u Hristu “pre njega”. Hrišćani su u prvom i drugom veku počeli da veruju u Sveto trojstvo koje uključuje i Svetog duha, ispunjenog milošću prema ženama.

Ali, što se više crkveno učenje razvijalo, ženama je sve više namenjivana zlosrećna uloga: uloga nosilaca greha. Neposredno posle Spasiočeve smrti, njegovi sledbenici objašnjavali su uskrsnuće kao dokaz da je apokalipsa stvar bliske budućnosti. Ali pošto Carstvo božije, uprkos protoku godina, nije dolazilo, crkvenim učiteljima bila je potrebna nova teorija o uskrsnuću. Hrist je umro, govorili su sada sveštenici, da bi oslobodio svet Adamovog greha. Ali žene, vezane za seksualnu reprodukciju, bile su problem, opomena da dobro delo neće moći da bude učinjeno sve dok se Hrist ne vrati. Biskupi su žene eliminisali iz zvanične službe i optuživali ih za širenje greha. “Zbog vas”, pisao je Tertulijan, misleći na žene, “morao je da umre i sam Božji sin”.

Bilo je samo pitanje vremena kada će Magdalena doći pod udar. Taj momenat došao je jedne jesenje nedelje, 591. godine, prilikom propovedi u srcu Katoličke crkve. Držeći propoved u bazilici San Klemente u Rimu, papa Grgur Veliki zaključio je, ne ostavljajući prostora za bilo kakve nedoumice: Marija Magdalena je bila kurva. Pre nego što je prišla Hristu, ona je bila višestruko grešna: iz “njenih zemaljskih očiju izbijala je strasna žudnja”, a “svoju kosu je puštala da joj padne na lice”. Što je još skandaloznije, “ona je mirišljavim uljima mazala svoje telo koje je upotrebljavala u zabranjene svrhe”. Gledajući u pravcu slušalaca, mase sveštenika, Grgur je Mariji dao novi identitet koji će oblikovati sliku o njoj narednih 14 vekova. “Jasno je, braćo”, istakao je on, „ona je bila prostitutka”.

Ali to uopšte nije bilo jasno. Grgurova tvrdnja zasnivala se na ideji da je Marija bila neimenovana “grešna žena” koja je miropomazala Hristova stopala u sedmom poglavlju Jevađelja po Luki – što je teza koju mnogi teoretičari odbacuju. Čak i da je bila grešna žena, ne postoje dokazi da su njeni gresi bili gresi tela – u prvom veku, žena je bila tretirana kao grešna ukoliko bi razgovarala sa muškarcem koji joj nije bio muž ili ukoliko bi išla sama na pijacu. Grgur je stvorio prostitutku na osnovu tanke argumentacije.

Papa je stvorio novu Mariju, označavajući je kao kurvu, zato što je znao da vera zahteva priču o pokajanju koja je zavodljiva i podsticajna. Rani srednji vek bio je vek velikog društvenog meteža – rat i bolest podrivali su nacije i slali siromašne žene na ulicu. Grgurovoj crkvi bila je potrebna ličnost iz Hristovog okruženja zahvaljujući kojoj će se dati odgovor na tu bedu, ličnost koja će potvrditi da je Hristov put bio put suprotstavljanja pritiscima grešnog sveta. Misteriozna Magdalena iz priče o Vaskrsu bila je dovoljno periferna da bi mogla biti reinterpretirana. Uostalom, crkveni oci bili su u stanju da dobro upotrebe nezgodnu ženu.

Hrišćani su spremno prihvatili novu svetu grešnicu. Kult o Magdaleni širio se Evropom, od Engleske gde je Marija važila kao svetac zaštitnik gubavaca, do Firence gde su mladi ljudi i prostitutke učestvovali u trci na njen blagdan. U Nemačkoj su Pokajničke sestre blagoslovene Magdalene predvodile proces prevaspitavanja kolebljivih žena; u Španiji su mladi ljudi igrali na ulici sa Marijinom ikonom na sebi.

Francuzi su posebno bili blagonakloni prema Magdaleni – toliko blagonakloni da su od nje načinili Francuskinju. U 13. stoleću, dominikanski kaluđer objavio je Zlatnu legendu, u kojoj se tvrdi da je Marija, posle Hristove smrti, pobegla iz Jerusalima u Galiju. NJen duh je, po toj legendi, štitio Francuze. No, ne postoje istorijski dokazi za navedene tvrdnje, već su one rezultat pripovedačke imaginacije. Ipak, legenda još je živa. Tvrdnja Dena Brauna da je Magdalena provela svoje poslednje godine u Provansi zasnivaju se na pričama iz srednjevekovne Francuske.

U renesansi su umetnici slavili njenu nestalnost. Marija Djeva bila je težak lik – problem je bio kako je učiniti neodoljivom i kontroverznom, ali istovremeno i umerenom, milosrdnom i čednom. Kad je reč o Magdaleni, takva ograničenja nisu postojala, tako da su stari majstori koristili nju da bi izložili celokupni spektar ženstvenosti. Na Ticijanovoj slici izgleda jedro i lepo; Donatelo je prikazuje kao pomalo divlju i ispijenu. Ona nije bila, kao što ističe Braun u “Da Vinčijevom kodu”, ličnost “sa delikatno presavijenim rukama koja ne skriva svoju strasnu ljubav prema Hristu”, sedeći sa njegove desne strane na Leonardovoj „Tajnoj večeri”. Stručnjaci su identifikovali tu ličnost kao Jovana Evanđelistu: nežna intimnost između to dvoje ljudi bila je mogućnost koju je pretpostavio Leonardo, ako ne i Den Braun. I kad su drugi sveci izgubili sjaj u modernoj eri, Magdalena je zadržala snagu privlačnosti. Kada je industrijska revolucija preokrenula uloge polova i kada su gradove preplavili prostitucija i bolesti, propovednici su još jednom počeli da pominju njeno ime sa predikaonica, nadajući se da će time zauzdati ženski svet. Umetnici XIX veka, od Vagnera i Rilkea do Rodena, crpeli su inspiraciju iz nje – ili, bolje reći, iz predstave o njoj na osnovu Grgurovog kazivanja. Oni su razotkrivali njenu seksualnost u novoj dubini, zamišljajući je čak i kao erotski povezanu sa Hristom.

U XX veku Marija je stekla novi identitet: postala je feministička ikona. Emancipacija žena stvorila je nove generacije istoričara koje su tvrdile da gnostička jevanđelja, zajedno sa novozavetnim portretom Marije kao poverljivog svedoka, daju adekvatniju sliku Magdalene nego Grgurova propoved. Buka koja se stvarala oko nje prodrla je i u Vatikan. Crkva je 1969. izjavila, prvi put nakon Grgurovog vremena, da o Mariji ne treba misliti kao o grešnoj ženi iz Lukinog jevanđelja. Papa Jovan II je 1988. nazvao Mariju Magdalenu “apostolom nad apostolima” u zvaničnom dokumentu, i istakao da je “najveći test vere i predanosti, raspeće”, “pokazao da su žene jače od apostola”.

Ipak, Marija se i dalje dovodila u vezu sa seksom. U mjuziklu “Isus Hrist superstar” Marija je prikazana kao misaona i snažna žena, ali i kao prostitutka. Magdalena iz ere slobodne ljubavi i seksualnih sloboda koristila je telo da bi dominirala nad muškarcima. “On je samo čovek”, peva ona u pomenutom mjuziklu. “Imala sam mnogo muškaraca u životu, na mnogo načina, on je samo jedan više.” U vreme kada je objavljen “Da Vinčijev kod”, 2003, plamen feminizma je zamirao, tako da je Marija ponovo predstavljana kao ideal radne majke koja danju štiti misteriju vere, dok noću podiže Isusovo dete.

I pored svih revolucionarnih prodora, “Da Vinčijev kod” je izrazito staromodan, pošto je u njemu glavni kvalitet Marije telo a ne duh. U filmu vidimo skrhanu Magdalenu sa oteklim stomakom koju bodri gomila ljudi okupljenih izvan Jerusalima. Ali mi nikad ne čujemo njen glas. Autor “Da Vinčijevog koda” očito smatra da veo tajanstvenosti koji tradicionalno prati Magdalenu čini nju čuvstvenom i pohotnom. U stvarnosti, međutim, to govori o nečem daleko subverzivnijem: o intelektualnoj jednakosti polova. Postojeći kult Magdalene još je usmeren na seksualnost, mada nijedan rani hrišćanski spis uopšte ne pominje njenu seksualnost. “Zašto osećamo potrebu da ponovo seksualizujemo Magdalenu”, pita se Karen King, autor Jevanđelja o Mariji iz Magdale. “Mi se oslobađamo mita o njoj kao o prostitutki. Sada probija tendencija da je posmatramo kao suprugu i majku. Zašto ne bi bilo adekvatnije da je vidimo kao učenika i apostola”. “Da Vinčijev kod” posebno maši u portretisanju Marije kada je predstavlja kao Hristovu nevestu. I novela i film navode kao dokaz svojih tvrdnji pasaž ispunjen prekidima iz Jevanđelja po Filipu, gnostičkog jevanđelja iz drugog veka. Pasaž glasi: “I pratilac (prekid) Marija Magdalena. (prekid) voleo je nju više nego (prekid) učenike (prekid) poljubio je nju (prekid) u njena (prekid).”

Prekidi su zbunjujući. Pratilac koga? Voleo je nju više nego šta? Poljubio je nju gde? Ali iako ispunimo prekide onako kako izgleda da je logično – Isus je voleo Mariju više od muških apostola i poljubio je u usta – taj pasaž je manje senzacionalan nego što se to čini na prvi pogled. Naime, u gnostičkoj tradiciji, poljupci u usta nisu erotski čin, već čedni gestovi koji označavaju prelaz na znanje i duhovnu istinu. Na drugim mestima u Jevanđelju po Filipu, Isus takođe ljubi muške učenike u usta. (Ukoliko bi tvorci “Da Vinčijevog koda” želeli da taj čin interpretiraju kao erotski, oni bi se, nesumnjivo, suočili sa žestokim protestima konvencionalnih hrišćana.) Pomenuti pasaž je sigurno značajan, jer implicira da je Hrist Mariji dodeljivao poseban autoritet u svojoj crkvi. Ali “Da Vinčijev kod” propušta da to istakne zato što pogrešno interpretira smisao Isusovog poljupca.

Braunova greška je neshvatljiva. Seks se prodaje u naše vreme, kao što se prodavao u Grgurovo i možda i u Hristovo. Marija ostaje zatočenik, pogrešna kreatura toga seksa. Ipak, istorija je može osloboditi toga. Postoje još neotkrivena jevanđelja zakopana u nepoznatim pustinjama ili zaturena u policama biblioteka. Stručnjaci tvrde da je samo pitanje vremena kada će neka od njih biti otkrivena i opet dovesti u pitanje naše predstave o Mariji i Isusu. Sve do tada, Marija će ostati misterija. Sve što možemo stvarno znati o njoj jeste to da je uvek bila verna Hristovoj poruci o ljubavi i nadi, uvek spremna na to da stavi sve na kocku zbog njega, uvek otvorena za moguću milost – uzor koji nadilazi vreme i pol, svetionik u modernoj magli u kojoj se brišu granice između fakticiteta i fikcije.

(Newsweek) Prevod Slobodan Divjak

Činjenice ili fikcije? Uz toliki broj konspirativnih i tajnovitih tvrdnji u “Da VinČijevom kodu” teŠko je razdvojiti istinito od laŽnog. Ovde Ćemo pokuŠati da uČinimo upravo to: 1 Šta je Sionska zajednica? Prema Da Vinčijevom kodu: Francuski kralj je 1099. osnovao tu zajednicu u nameri da ona zaštiti istinu o njegovoj lozi i da te informacije prenese tajnim kanalima njegovim naslednicima. Ono što mi znamo: Sionska zajednica bila je mala grupacija koju je osnovao Pjer Plantar – ovejani varalica. On je “isfabrikovao” njenu istoriju. 2 Šta je Opus dei? Prema Da Vinčijevom kodu: Opus dei je rubna crkvena zajednica koju je predvodio korumpirani biskup čija je volja bila pod odlučujućim uticajem kaluđera sklonog bičevanju. Ono što mi znamo: To je konzervativna organizacija sastavljena uglavnom od rimokatolika, čiji manjinski deo svakodnevno nanosi sebi bol. Međutim, većinski njen deo živi posvećeni – i konvencionalni – život. 3 Ko sedi Isusu sa desne strane na “Tajnoj veČeri”? Da Vinčijev kod: Lepa ličnost sa Hristove desne strane nije niko drugi do Marija Magdalena – tu činjenicu vekovima nisu mogli da otkriju stručnjaci. Ono što mi znamo: Stručnjaci se u velikoj meri slažu da je reč o svetom Jovanu, tako da stav da je posredi Marija Magdalena izgleda da je proizvod dela “Da Vinčijev kod”. 4 Da li je Marija Magdalena pobegla u Galiju posle raspeća? Da Vinčijev kod: Zabrinuta za vlastitu bezbednost i za sudbinu svoje još nerođene bebe, Marija Magdalena je iz Svete zemlje pobegla u Galiju, tj. u sadašnju Francusku. Ono što mi znamo: Ne postoji nijedan pisani dokaz za to, iako o tome svedoči nekoliko legendi. Ova o kojoj je reč potiče iz 11. veka. 5 Šta je Sveti gral? Da Vinčijev kod: Nasuprot uobičajenom stanovištu, Gral je, u stvari, Marija Magdalena ili, još specifičnije, njena materica u kojoj se nalazilo Hristovo dete. Ono što mi znamo: Postoje brojni mitovi o tome, od kojih mnogi tvrde da je reč o peharu koji je Hrist koristio na Svetoj večeri da bi svojim učenicima davao vino. 6 Ko su bili slobodni zidari HramovniČkog reda? Prema Da Vinčijevom kodu: To je militarna formacija Sionske zajednice koja je osnovana da bi se pronašla izgubljena dokumenta koja su sadržavala istinu o Hristovoj lozi. Ono što mi znamo: Hramovnički red bio je kaluđerski vojni red čiji je zadatak bio da štiti hrišćanske hodočasnike na njihovom putu za Jerusalim. 7 Da li je Konstantin smiŠljeno stvorio Bibliju u kojoj se naglaŠava Hrist kao boŽanstvo? Da Vinčijev kod: Da bi uneo red u religiozni metež i ujedinio Rimsko carstvo, Konstantin je na Nikejskom saboru “napabirčio” Bibliju u kojoj se Hrist prikazuje kao neko ko je više Bog nego čovek. Ono što mi znamo: Konstantin nije umešao svoje prste u stvaranje Biblije. Kanon je već bio postavljen; Nikejski sabor je samo odlučio kako ga treba tumačiti. 8 Šta je Filipovo jevanĐelje? Da Vinčijev kod: Jedno od nekoliko nekanonskih jevanđelja koje sugeriše da su Isus i Marija Magdalena bili oženjeni. Ono što mi znamo: To je deo Biblioteke Daga Hamadija koja je pronađena 1950-ih godina. Eksperti ističu da je veza između Hrista i Magdalene, na koju to jevanđelje ukazuje, isključivo duhovne prirode. 9 Da li je crkva zaista umanjila ulogu Žena u ranom hriŠĆanstvu da bi uspostavila patrijarhat? Da Vinčijev kod: Da bi favorizovala muškarce, crkva je počela da demonizuje žene, prvo izjednačujući ih sa vešticama kako bi ih uklonila sa pozicija moći, a zatim spaljujući ih na hiljade. Ono što mi znamo: Neke žene su imale važne uloge u ranoj crkvi. Da li ih je crkva “ocrnjivala” kako bi ograničavala njihov uticaj – to je problem koji iziskuje raspravu. 10 Šta je ruŽiČasta linija? Da Vinčijev kod: Pariska ružičasta linija je služila kao prvi meridijan za čitavi globus. Na podu crkve Sent Silpis ucrtan je njegov pravac. Ono što mi znamo: Ta linija, poznata kao Pariski meridijan, prolazi kroz Pariz i čak i kroz pomenutu crkvu, mada se njen pravac ne podudara sasvim sa pravcem na koji ukazuje linija ucrtana na pod date crkve. 11 Odakle potiČe Šestokraka zvezda? Da Vinčijev kod: U ovom delu implicitno se kaže da ova zvezda označava brak paganskih simbola sa muškošću (sečivo) i ženstvenošću (sud). Ono što mi znamo: O toj zvezdi najčešće se govori kao o Davidovoj zvezdi. Ali, pre nego što je postala simbol judaizma, ona se upotrebljavala kao oznaka za fuziju međusobno suprotstavljenih snaga. 12 Da li Roslajnova kapela zaista postoji u Škotskoj? Da Vinčijev kod: Tu kapelu je 1466. podigao Hramovnički red i u njoj su se u jednom momentu nalazili Magdalenini posmrtni ostaci. Ono što mi znamo: Ta kapela postoji, ali nju nije sagradio Hramovnički red; ona se počela dovoditi u vezu s njim tek u 19. veku. Marijine kosti se, međutim, nikada nisu tu nalazile.