Aveti budućnosti

Preživeli smo 2000. godinu, uspeli smo da se stabilizujemo, popularnost nam raste i sada niko više ne može da nas ugrozi niti zaustavi, kao da poručuju radikali razvlačeći nas po blatu svoje realpolitike. Po ko zna koji put ponašaju se kao da im je jedini cilj da potvrde sve najgore optužbe na sopstveni račun. I to bi trebalo da bude otrežnjujuće za čitavo društvo u ovom trenutku, baš sada, kada im se čini da su samo na korak od vlasti.

Bilo je prosto dirljivo poslednjih godina posmatrati radikalsku borbu sa daleko nadmoćnijim neprijateljem u liku radikalskog pravog ja i njihovu želju da prihvate šansu za društvenu integraciju koju im je ponudila sadašnja vlada, pre svih Vojislav Koštunica. On je zbog toga oštro kritikovan kao navodno rešen da rehabilituje aveti iz Miloševićevog vremena a zapravo misleći, valjda, da stabilan demokratski sistem ne

može da moćnu stranku marginalizuje i tretira kao antisistemsku. Sociolog Slobodan Antonić slikovito je to objasnio: “Ili će sistem da proguta i svari SRS, ili će SRS da proguta i svari sistem. Trećeg nema. Dakle, SRS će uskoro ili morati da u punom smislu postane demokratska stranka, ili će na kraju biti zabranjena i marginalizovana.” Ovo je rečeno u intervjuu koji je Antonić dao 15. aprila 2004. godine “Srpskoj reči” a još je zanimljivija njegova prognoza: “Ali, iskreno da vam kažem, kako sada stvari stoje, ne verujem da će se radikali dozvati pameti. Ekstremizmi su zatvoreni za svaku argumentaciju i imaju svoju unutrašnju logiku koja ih, gotovo neumitno gura ka slomu.”

Tako je Tomislav Nikolić, zamenik predsednika radikala, u poslednjih nekoliko meseci u tri navrata javno vređao političke protivnike. Reagujući na izlaganje ministra spoljnih poslova Vuka Draškovića, on je sa govornice Skupštine Srbije i Crne Gore poručio: “I ovakvo govno ste vi izabrali za ministra.” Četiri meseca kasnije, 18. februara ove godine, Nikolić je u Narodnoj skupštini Srbije govorio o petooktobarskom prevratu i tom prilikom jednog od poslanika nazvao “yukelom”. Samo nekoliko dana kasnije, u emisiji “Utisak nedelje”, nazvao je predsednika Srbije Borisa Tadića “ustašom”. Pravdao se da na mitinzima njegove stranke pristalice na pomen njegovog imena viču “ustaša, ustaša”.

Završnim zakucavanjem pozabavio se Zoran Krasić koji je zloupotrebivši govornicu u parlamentu obavestio naciju da je brat ministarke poljoprivrede Ivane Dulić-Marković kao ustaša dao doprinos domovinskom ratu za Hrvatsku, za šta je ministarka rekla da je neistina koja direktno ugrožava njenu sigurnost i sigurnost njene porodice. Kako se tadašnji predsedavajući potpredsednik parlamenta Vojislav Mihailović ponašao kao da ga se radikalska hajka nimalo ne tiče, poslanici G17 plus su u znak solidarnosti sa koleginicom napustili sednicu, koja je ubrzo potom i zvanično prekinuta... Boris Tadić i Vojislav Koštunica među prvima su osudili ponašanje radikala. Kad se tako nešto dogodi, “više je nego neophodno da se čuje i javno izvinjenje kao znak spremnosti da se jednom zauvek prekine svaki oblik nacionalne diskriminacije”, piše u saopštenju premijera Srbije, koji je ocenio da je celokupna javnost Srbije s punim pravom stala u odbranu ministarke što, po njemu, predstavlja značajnu satisfakciju, ali i daje nadu da će ubuduće prestati ružni i nepravedni napadi na ljude.

U međuvremenu počela je i još traje akcija G17 plus “Crveni karton za crvenu stranku”. Aktivisti prikupljaju potpise građana koji žele da se SRS zabrani i do sad raspolažu sa preko 25 000 potpisa. Šef poslaničke grupe G17 plus Miroljub Albijanić žali se da mu prete bombom ukoliko nastavi da kritikuje radikale, jedan aktivista je u Subotici na svojoj koži osetio radikalski bes. Radikali su odlučili da bojkotuju rat skupštinskih odbora i po ko zna koji put blokiraju institucije. Ne žele da se izvine i lepo se vidi kako se pred našim očima ponovo transformišu u monstruma protiv koga će se svi jednog dana ujediniti kako bi ga uništili. Dok se stručna javnost još uvek spori ima li elemenata za zabranu ove stranke ili ne, dok se osuđuje “govor mržnje” koji ona propagira, stižu i rezultati izbora za predsednika opštine Bor – pobedio je kandidat SRS-a Branislav Rankić.

Stigli su i rezultati majskog istraživanja javnog mnjenja koje je sprovela referentna agencija “Medijum Galup”, a koji potvrđuju da bi vanredni izbori najviše uveselili radikale. U odnosu na prethodne izbore koji su nam se dogodili u decembru 2003. godine, prognozira se da će evroreformske stranke dobiti milion glasova manje (tada su dobile 2 354 897 a projekcija kaže da bi sada dobile 1 350 000 glasova), dok će stranke starog režima koje su onomad osvojile ukupno 1 419 905 glasova izgubiti oko 80 000 glasova, što znači da bi mogle da dobiju 1 340 000 glasova.

Glavni razlog zbog kojeg će radikali osvojiti najveći broj glasova krije se u velikom broju apstinenata. Od jula prošle godine taj broj se kreće između 58 i 62 odsto, što je do sada najveći postotak potencijalnih apstinenata ikad zabeležen u Srbiji. Pretpostavlja se da će se od trenutka raspisivanja izbora deo takvih birača ipak probuditi i da će kao i toliko puta ranije, ipak na kraju glasati za manje zlo. Suštinskih promena, međutim, teško da će biti – radikali će i dalje ostati najmoćnija stranka. Zato je zanimljivo čuti – zbog čega apstinencija pogoduje isključivo radikalima?

“Apstinenti su pre svih evroreformski opredeljeni birači – oni koji su glasali za promene i koji su se u međuvremenu razočarali. Pristalice radikala nemaju razloga da budu razočarane jer se dobrom nisu ni nadale, a tok događaja im je u međuvremenu dao za pravo. Drugi razlog koji ide u prilog radikalima je u činjenici da je promiloševićevski blok monolitan i da se stoga brzo konsoliduje – okupi oko jednog centra, jedne partije i jednog vođe. Vrlo brzo su se glasači SPS-a konsolidovali i brzo su kao svoju vodeću snagu prepoznali SRS. Treći razlog koji ide u prilog radikalima je činjenica da nema kredibilne opozicije iz evroreformskog spektra. Broj nezadovoljnih raste, a oni na tom političkom spektru nemaju za koga da glasaju jer se DS uprkos njenom protivljenju percipira kao stranka u vlasti”, kaže za NIN Srbobran Branković, direktor “Medijum Galupa”.

Da li radikali imaju makar malobrojne apstinente u redovima onih koji za njih glasaju? NJihovo glasačko telo je čvrsto i lojalno pa je 80 odsto “radikalskih” ispitanika izjavilo da je sigurno da će glasati za radikale i da ne razmatra drugu mogućnost. Podrška svim drugim strankama je ispod 50 odsto.

Socijaldemografski profil pristalica radikala je takav da kroz njega lako može da se prepozna portret pristalica starog režima. “Medijum Galup” je spojio svojih poslednjih 12 istraživanja i dobio bazu podataka od 14 000 ispitanika, i smatraju da su uspeli da naprave precizan foto-robot onih koji glasaju za radikale. Pa da se upoznamo. Pristalice radikala su pre svega muškarci, dok DS i DSS više pristalica imaju među ženama. Među starijima od 60 godina ima dvostruko više pristalica radikala nego među onima između 18 i 24 godine. Tako je bilo u Miloševićevo vreme a i danas je tako kod onih koji glasaju za SPS. DS i G17 plus najjači su u najmlađoj a najslabiji u najstarijoj grupi glasača. Sa porastom primanja, opada podrška radikalima. Slično je sa SPS-om, a obrnuto je sa DS i G17. Radikali imaju najviše pristalica u najniže obrazovanom delu biračkog tela. NJihovih pristalica trostruko je više među nekvalifikovanim radnicima i poljoprivrednicima nego među stručnjacima...

Ogroman broj apstinenata može dosta toga da nam kaže o društvu u kojem živimo. Šta poručuju?

Sociolozi su uočili da kada građani vide da ne mogu da ostvare istinski uticaj na domaću politiku, onda kao birači ili dižu ruke od izbora ili počinju da glasaju površno, neodgovorno i hazarderski. Tako smo, uz neodgovorne elite i neodgovornu skupštinu, dobili i neodgovorne birače. I to nije fenomen samo kod nas. Tipičan nosilac izborne kolebljivosti u istočnoj Evropi jeste neodgovoran birač, tj. onaj koji ne izlazi na izbore ili glasa osvetnički i nepromišljeno. “Nehajan, nebrižljiv odnos prema sopstvenom glasu i mogućim društvenim posledicama glasanja za određene političke snage, zapravo je glas prezira prema ustanovama poretka, pogotovo ako se on predstavlja kao demokratski. Kada je izborna kolebljivost u paru sa povećanom izbornom apstinencijom, onda su one izraz suštinskog nepoverenja u demokratske institucije”, kaže Slobodan Antonić u svojoj nedavno objavljenoj knjizi “Elita, građanstvo i slaba država”.

Uprkos povremenim ispadima radikali su se poslednje tri godine trudili da poprave imiy razbojnika koji su do tada predano negovali. Javna je tajna da su to činili uz pomoć američke firme “Barbur i Grifit”, uticajne lobističke agencije koja je tesno povezana sa Bušovom administracijom. Analize javnog mnjenja ispitivanja su pokazale da se građani koji kažu da za radikale nikad ne bi glasali, u stvari boje radikala, te je “Barbur i Grifit” svoje klijente savetovao da počnu da rade na promeni imiya. Ruku na srce, ne može se reći da se nisu trudili. Zato mnogi misle da se slučaj sa Ivanom Dulić-Marković radikalima omakao. Samo što je sad teško nazad. A mogli su da slede primer sirotog Miloša Aligrudića koji se, dok su radikali likovali, pred celom nacijom izvinjavao zato što ih je barabama nazvao Mlađan Dinkić.

S obzirom na to da je klupko počelo da se raspetljava u drugom pravcu, teško je proceniti kuda će voditi nova ekscesna politika i da li će ona eventualno uticati na pad njihovog dosadašnjeg rejtinga. Ipak, treba imati u vidu da su radikalski glasači odani i teško da će ogorčenje javnosti pokolebati njihove pristalice. Štaviše, inostrana istraživanja potvrđuju da što protivnici više napadaju jednu stranku – njihovi birači se sve više učvršćuju u odbrani stranke. Jedina je šansa, dakle, da se probude uspavani apstinenti koji će po definiciji glasati protiv radikala.

Srbobran Branković je siguran da evroreformski blok neće imati sreće ako svoju izbornu priču jedino bude bazirao na već viđenom scenariju koji podrazumeva otklon od zlih radikala koji nas vode u sigurnu propast. “Ko sad namerava da osvoji vlast u Srbiji, mora da izađe sa pozitivnim programom. Negativna kampanja je, inače, specijalnost radikala i oni na nju čak imaju više prava s obzirom da su opozicija. Evroreformski pretendenti treba da objasne kakva im je strateška zamisao i kako vide Srbiju u budućnosti. Većina naših političara misli da je dobra kampanja kada uspeju da artikulišu ono što građani žele da čuju. A dobra kampanja je ako uspete da postanete ono što birači traže.”

Zanimljivo je pronaći trenutak od koga radikali počinju eruptivno da rastu, a zajedno sa njima i broj apstinenata. Istraživači kažu da je zapanjujuća paralelnost tih trendova. Oba koincidiraju sa obeležavanjem desetogodišnjice tragedije Srebrenice, sa pokretanjem kampanje za referendum u Crnoj Gori, sa otvaranjem pregovora o statusu Kosova... Drugim rečima, sa obnavljanjem Miloševićeve “političke agende”. Jer, kad se govori o prekrajanju teritorija, otcepljenju, žrtvama i agresorima, mi smo na Miloševićevom terenu. Zato nije čudno što radikalizam jača. A tu su i konstantni pritisci međunarodne zajednice; u stvari, čitav kompleks tema koje nazivamo “Miloševićevom političkom agendom” Srbiji je nametnut i Beogradu gotovo da ne daje nikakav prostor za aktivnu politiku.

Ako sadašnji rezultat radikala pogledamo iz istorijske vizure i opštedruštvene perspektive, naziru se dva ključna razloga za njihov uspeh, poentira Srbobran Branković: “Jedno su traumatična iskustva sa Zapadom tokom 90-ih, a drugo je gotovo matematička činjenica da je broj gubitnika reformi još uvek mnogo veći od broja onih koji su na dobitku. Zasluge za prvo imaju sami radikali, a za ovo drugo dve postmiloševićevske vlade. Zapad je, pak, zaslužan i za jedno i za drugo, ali to nikome ne može da služi kao izgovor.”