Čad pod francuskim vojnim starateljstvom

Situacija u Čadu je ponovo nestabilna, mada je to zemlja od izuzetnog značaja za stabilnost čitavog regiona...”

Ovo nije izgovorio ni predsednik Afričke unije ni generalni sekretar Ujedinjenih nacija već francuska ministarka odbrane gđa Mišel Alio-Mari (Michele Alliot-Marie). Ona je na taj način pred francuskim poslanicima opravdala francusku vojnu podršku predsedniku Idris Debi Itnu (Iddis Beby Itno) koji se u proleće 2006. suočio sa vojnom pobunom u svojoj zemlji: na kraju snaga, klanski režim iz N'Xamene je pokazivao znake raspadanja. Ipak, pošto je politička opozicija bojkotovala predsedničke izbore od 3. maja 2006, šef države je sa lakoćom pobedio (77,5 odsto glasova).

Francusko vojno prisustvo u Čadu, koje traje već dve decenije, predodredilo je Pariz da preuzme ulogu političkog “mentora” u zemlji u kojoj je nemoguće postići nacionalno jedinstvo. Idris Debi to odlično zna; on je 1990. postao predsednik zahvaljujući francuskim agentima iz Generalne direkcije za spoljnu bezbednost (GDSB) (1). Šesnaest godina kasnije Pariz je opet opasao čadskog čoveka broj jedan, kada se ovaj suočio sa vojnom ofanzivom Ujedinjenog fronta za promene (UFP), pokreta koji je uživao podršku Sudana (tri hiljade ljudi, pripadnika plemena Tamas); spasao ga je i od serije izdaja, u okviru njegovog plemena Zaghava. Ovi odmetnuti vojnici obrazovali su Pokret za promenu, jedinstvo i demokratiju (PPJD) koji je prerastao u Zbor demokratskih snaga (koji okuplja oko hiljadu boraca). Idris Debi je bio prinuđen da, zbog straha od izdaje, raspusti svoju predsedničku gardu.

Tokom osamdesetih godina, Pariz je snažno pomagao njegovog prethodnika Hisena Habrea (2) da zbaci sa vlasti Gukoni Oedeja (Goukoni Oueddei) a zatim da osujeti libijske spletke u oblasti Auzu, na severu zemlje. Zbog toga je uspostavljen jedan vojni kontingent pod nazivom “Kobac” koji je dejstvovao od februara 1986. Ovaj kontingent je ostao u zemlji i posle normalizacije odnosa sa Libijom, koja se 1994. odrekla svojih pretenzija na oblast Auzu.

Tokom krize u proleće 2006, zvanično objašnjenje Pariza je bilo “podrška bez učešća” i primena sporazuma o tehničkoj i vojnoj saradnji iz 1976, dopunjenog protokolima iz 1990. i 2002. o smeštaju francuskih trupa. Sporazum predviđa pružanje generalne podrške čadskoj armiji: municija, vojna obaveštenja, gorivo, logistička podrška itd. Ovaj takozvani “tehnički” sporazum, manje obavezuje Pariz od “odbrambenih sporazuma sa Senegalom, Gabonom, Xibutijem, Kanarskim ostrvima i Obalom Slonovače, koji sadrže klauzule na temelju kojih se francuske trupe mogu umešati u ratne sukobe.

Međutim, kad su u aprilu 2006. sa istoka napale vojne kolone Ujedinjenog fronta za promene (UFP), saradnja sa lojalističkim snagama dovela je francuske trupe na ivicu vojnog angažovanja. Osiguravši brz transport čadskih vojnika, oni su značajno doprineli “preokretu” na frontovima; zahvaljujući “vojnim obaveštenjima” koje su dobili od “Kopca”, lojalisti su bili u stanju da odbiju napad na prestonicu, u borbama tokom kojih je poginulo 100 a zarobljeno oko 200 pobunjenih vojnika. Francuska avijacija je, po naređenju iz Pariza, ispalila jedan plotun “opomene” na vojne prethodnice koje su napredovale ka N'Xameni. Vojnici iz Komande za specijalne operacije (KSO) ojačali su odbranu prilaza rezidenciji Idrisa Debija i obavili nekoliko izviđačkih letova u zonama koje se graniče sa Sudanom i Centralnoafričkom Republikom.

Francuski vojni komitet obuhvata 1 200 vojnika, smeštenih oko aerodroma u N'Xameni. Ovaj kontingent obuhvata i značajne vazduhoplovne snage: eskadrilu „miraž-1”, transportne vojne avione i helikoptere. Francuske trupe u Čadu mogu dobiti pomoć iz Libervila (Gabon), kao što se i desilo prošlog aprila. Ove snage su nekoliko puta učestvovale u operacijama evakuacije stranaca iz Centralne Afrike, pri čemu je aerodrom u N'Xameni poslužio kao regionalno vojno uzletište.

Da bi opravdala svoje prisustvo i delovanje, Francuska je u prvi plan isticala zaštitu oko 1 500 francuskih civila i drugih stranaca u Čadu, kao i odbijanje svakog nasilnog preuzimanja vlasti i sprovođenje izbornog procesa u okvirima pravne države. Međutim, francuska ministarka odbrane je, povodom intervencije u proleće 2006, naglasila “centralnu poziciju Čada, njegovu presudnu ulogu u stabilnosti čitavog kontinenta”. Ona je ukazala na “porast američkog uticaja u Čadu, a kineskog u Sudanu”, procenjujući da bi jedna “globalna destabilizacija” regiona ugrozila i “interese” Francuske, Evropske unije, i čitave međunarodne zajednice i to pre svega preko “imigracije”.

Predsednik Debi, pripadnik plemena Zaghava, ne može da ostane ravnodušan pred sukobom koji pustoši sudansku provinciju Darfur. Osim toga, jedan francuski odred od 200 vojnika, povezan sa snagama čadske armije, u Abešu osigurava zaštitu desetak logora duž sudanske granice, u kojima je smešteno oko deset hiljada izbeglica iz Darfura. Kartum optužuje N'Xamenu da podržava pobunu a u N'Xameni ističu umešanost Kartuma u čadsku pobunu.

Ipak, umešanost sudanskog režima u napade poslednjih meseci potvrđena je od strane brojnih diplomata i organizacija na terenu: Ujedinjeni front za promene (UFP) Mahamata Nura (Mahamat Nour) dobija dragocenu pomoć iz Darfura gde se, zajedno sa sudanskom armijom, bori protiv lokalnih pobunjenika. U Kartumu su se sastale vođe čadske pobune, u pokušaju da ujedine svoje pokrete.

Ova sudanska podrška delu čadske opozicije ne može da prikrije rđave strane režima predsednika Idrisa Debi Itna. U Francuskoj, isto kao i u Africi, mnogi se čude – na primer Kristof Kurten (Christophe Courtin), direktor Katoličkog komiteta za borbu protiv gladi i nerazvijenosti – “autizmu Jelisejske palate, koja nije u stanju da uvidi kako slepa i bezdušna pomoć jednom mafijaškom klanu predstavlja najbolje sredstvo za dalju destabilizaciju regiona”.

Svedočeći dodatno o zbrci koja vlada u glavama, čadski katolički biskupi, u jednoj neobičnoj izjavi, izrazili su žaljenje zbog “uništenja nacionalnog konsenzusa”, koje je nastalo kad je predsednik, u nameri da dobije treći mandat, izmenio Ustav i promenio zakon o prihodu od nafte. Politički izolovan, predsednik Debi se oslonio na jednu parodiju od predsedničkih izbora, ne bi li na taj način osigurao bar minimalnu međunarodnu podršku. Ali, njegova vlast je ozbiljno uzdrmana; posle sezone kiša mogu se očekivati novi napadi. A pokazuje se, takođe, i politički neuspeh Francuske, koju uznemiravaju ovi poslednji “dinosaurusi” frankofonske Afrike. Jedna interna beleška Ke d'Orseja otkriva da su “ostvareni svi uslovi za novo izbijanje krize u Africi, u trenutku održavanja izbora u Francuskoj, u proleće 2007”.

Francuski stav, i ovog puta prožet oklevanjem, svodi se na sledeću dilemu: da li je pogodno vojno intervenisati, radi sprečavanja haosa, kod nekog “prijatelja” i rizikovati preuzimanje uloge “žandarma”, što se ne uklapa u zvaničnu “misiju” koju je Pariz uzeo na sebe u Africi i što ne odgovara ni očekivanjima civilnog društva i jednog dela afričkih elita. Ili prednost treba dati podršci mirovnim naporima regionalnih organizacija kao što je Afrička unija, pomažući Program za jačanje afričkih snaga za očuvanje mira, čije delovanje je do sada bilo više laboratorijske nego stvarno delotvorne prirode?

1. Pariz je odbio da pruži vazdušnu podršku Hisenu Habreu koja bi mu omogućila da potuče trupe pod komandom bivšeg načelnika generalštaba čadske armije, Idrisa Debija.

2. Francuska je najzad okrenula leđa Habreu, “čadskom Pinočeu”, odgovornom za eliminaciju 40 000 političkih protivnika; Habre, za kojim je raspisana međunarodna poternica, skrivao se u Senegalu.