Selidba

Upoznao sam čoveka koji se neprestano selio s jednog na drugi kraj sveta, stalno nešto tražeći ili samo lutajući. U svakom slučaju, živeo je u četrdesetak zemalja. Negde je boravio svega nekoliko sedmica, negde nekoliko godišnjih doba, ali se baš nigde nije zadržavao više od godinu dana. Bio je na dalekom zapadu i na najdaljem istoku, bio je iznad granice severa i ispod uvrežene linije juga. Ne u potrazi za zaradom niti za klimom koja bi mu odgovarala, pa čak i ne žudeći da vidi nepoznate krajeve ili egzotične kulture. Već želeći da ostane svoj svuda.

Upoznao sam čoveka koji je živeo u četrdesetak zemalja sveta. Veoma različitih, od onih što razmetljivo izlaze na okeane i na mora, preko tajanstvenih, skrajnutih u planinama, do onih u kojima je pustinja jedini vidni predeo. Živeo je u četrdesetak zemalja, veoma različitih, od onih svuda oglašenih, raskošnih, gotovo savršenih, prošaranih betonskim avionskim pistama, pa sve do tužno zaboravljenih, siromašnih, gotovo bednih, ispresecanih blatnjavim stazama gde ni dvoje ljudi u miru ne može da se mimoiđe. Ali, iz svake od njih je odlazio zato što je želeo da ostane svoj svuda.

Upoznao sam čoveka koji se nikada nije vraćao u zemlje u kojima je već bio. I ne samo to. Nikada nije odlazio u neku drugu zemlju istog govornog područja u kojem je već živeo. Naime, države je birao samo prema jeziku koji se u njima govori. Tačnije rečeno, zemlje svog privremenog boravka je određivao prema jeziku koji nije razumeo. Ali, ne zato da bi taj određeni jezik naučio. Već sasvim obrnuto, državu za državom je napuštao kada bi uvideo da je jezik koji se u svakoj od njih govori previše savladao. Zato što je želeo da ostane svoj svuda.

Upoznao sam čoveka koji je bio ubeđen da je stotinak reči sasvim dovoljno. Dobro jutro, dobar dan, dobro veče, izvolite, hvala, izvinite, levo, desno, voda, vazduh, hleb, vino... Lične zamenice... Nekoliko prideva... I brojevi, ali nikako oni veći od broja deset. Sve što je preko toga, svako znanje jezika koje prevazilazi stotinak reči, podrazumeva da ćemo neminovno biti slagani ili da ćemo biti prinuđeni da lažemo, smatrao je on. I kada bi, posle boravka u jednoj zemlji, sticajem okolnosti, toliko savladao neki jezik da razume sadržaj jelovnika, natpise u izlozima prodavnica, naslove u novinama, ne daj bože proglase vladara i programe njihovih oponenata, besomučne kletve ili snishodljive molitve, kada bi počeo da se služi tim novim jezikom, on bi odlazio u drugu zemlju, gde je mogao da uživa u nemogućnosti da ga u nešto uveravaju ili da on druge uverava. Zato što je želeo da ostane svoj svuda.

Upoznao sam čoveka koji je već odavno živeo u govornim područjima najrasprostranjenijih jezika, koji je živeo i u područjima gde se jednim jezikom služi svega nekoliko hiljada ljudi i koji je putovao svetom, menjajući mesta boravka, sve ne bi li se skrasio tamo gde neće morati da trpi tuđe laži i gde on neće biti prinuđen da laže. Gde bi ostao svoj.

Upoznao sam čoveka koji je tako nešto tražio ili je samo lutao. Ovuda je samo najkraćim mogućim putem prolazio, nije se zadržavao. Uostalom, naš jezik je govorio kao da ga je odmalena učio. Nisam siguran gde je otišao, na zapad, na istok, na sever ili na jug. Nisam siguran ni da li je on to sam znao. Sve što je umeo da kaže bilo je to da se nada da će tamo negde imati priliku da, makar nakratko, ostane svoj, gde neće morati da sluša laži ili biti prinuđen da laže druge.