Pred Srbijom dva puta

Dug put Srbije u državnu nezavisnost gurnuo je zemlju sredinom 19. veka opet u pograničnu poziciju kada se, po usporenom povlačenju Osmanlijskog carstva sa balkanskog poluostrva, ponovo suočila sa hegemonističkim zahtevima Austro-Ugarske, tražeći tada kao balans zaštitu Rusije. U balkanskim ratovima Beograd se prvi put u novijoj istoriji osećao pozvanim da ponovo sam nastupi kao regionalna hegemonistička sila i zaokruži državnu teritoriju sa područjima kojima već vekovima nije upravljao srpski vladar. Aktuelni nacionalistički zahtevi obrazloženi su uz pozivanje na teritorijalne zahteve iz srednjeg veka.

U evropskom samouništavanju za vreme Prvog svetskog rata Srbija je, uz mnogo žrtava, sačuvala samostalnost i osećala da je kucnuo čas da kao vodeća sila Južnih Slovena dostigne integraciju u jednoj državi. To je uspelo, ali su mnoga pitanja ostala: međusobni odnos nacija nije bio dovoljno razjašnjen i Kraljevina koja je na kraju proglašena, samo je prinudom umela da neutralizuje centrifugalne sile. Dalji razvoj je prekinut Hitlerovom podelom Jugoslavije, velikom traumom jugoslovenskih naroda u 20. veku sa neizmernim žrtvama izazvanim zverstvima okupacione sile i građanskim ratom čije su se posledice osećale i posle toga.

Nakon Drugog svetskog rata preduzet je još jedan pokušaj jugoslovenske integracije. Pod pritiskom Komunističke partije razvio se autoritarni jednopartijski sistem sui generis, koji se od 1948. godine distancira od Istočnog bloka i sovjetske super-sile i relativno otvara prema spolja, pogotovo prema Zapadu, a u unutrašnjoj sferi neblagonaklon prema bilo kakvim nacionalističkim tendencijama, sa posebnom težnjom na smanjenju napetosti, ali ipak nepoverljiv prema demokratiji kao opasnosti za integritet države.

Činjenica da se zemlja na kraju ipak raspala, nameće pitanje kako bi demokratska Jugoslavija, pak, mogla da preživi. Pitanje je hipotetičko i zbog toga neistorijsko, ali ipak vredi razmisliti, jer iz toga možemo izvući pouke.

Nacionalizam ne samo da vodi do ratova; on, takođe, nastaje iz iskustava ratova. Konstitutivni faktor za nacionalizam je adekvatno shvatanje istorije koje se razvija, neguje i prenosi kroz tradiciju: pojam “zakleto neprijateljstvo”, koje je tako dugo trovalo nemačko-francuski odnos, primer je za to.

Nesistematsko privatno predanje i istorijsko-ideološka hajka su se u Jugoslaviji 80-ih pomešali u eksplozivnu smesu. To se nije dogodilo samo u Srbiji, ali je ovde i u Hrvatskoj bilo naročito snažno izraženo. Da su narodi Jugoslavije mogli ići mukotrpnim putem proučavanja istorije, možda bi postali imuni na huškanje nacionalista. Da je bilo razvijenog demokratskog diskursa, on bi raskrinkao hvalisave parole piromana i političku elitu primorao na odgovorno delovanje. I da je u to vreme proces evropskog ujedinjavanja dalje napredovao, perspektiva integracije Srbije bi sigurno delovala dodatno stabilizirajuće.

Balkan, a naročito Srbija, danas se nalaze pred istorijskom odlukom: u pozitivnom slučaju dokazaće se da ne postoji takozvana sudbina Balkana, da je fatalizam neopravdan i da Srbija ima šansu da, zajedno sa susedima, sama stvara budućnost u Evropi, u EU, regionu, ne u duhu politike moći, nego prema razmišljanjima trezvenog rešavanja problema. Tek tada će biti moguća diskusija o konkretnim problemima, čiji će ishod određivati realne životne okolnosti ljudi, a ne mitovi prošlih vekova. Odluka zavisi, pre svega, od samih Srba. Koliko je ona važna i dalekosežna, nije se još svugde razglasilo, inače neki faktori ne bi tako nepromišljeno instrumentalizovali ovu temu. Time mislim naročito na one koji sa svojim retrogradnim diskursom i sa programskom koncepcijom nesposobnom za budućnost, predstavljaju teret modernoj Srbiji. Ponekad je tužno posmatrati koliko srpskom društvu često teško pada da reformiše stvari koje je davno trebalo da budu promenjene.

Da bih pojasnio značaj ove odluke, želim da vam prezentiram dve opcije koje Srbija danas ima. Obe izgledaju moguće i ostvarive, obe imaju pristalice i protivnike, i obe su presudne za život ljudi u Srbiji za deset, dvadeset, trideset godina, za današnju generaciju, za njenu decu i njene unuke.

Kruševačka opcija: (po naučnom skupu koji najdoslednije promoviše taj pravac mišljenja) Prva opcija se na sledeći način može parafrazirati: Mi, Srbi, plašimo se gubitka identiteta. Predstoji nam novi egzodus, već danas jata mladih napuštaju zemlju. Kakav izlaz imamo, kako možemo da obezbedimo svoj opstanak, šta nam donosi najmanje zla? Stalni strah od nestajanja mobiliše naše snage za spas i opstanak našeg naroda. Pri tome su opstanak naroda i njegove teritorije – jedno. Mi smo slobodan narod, jedini u Evropi, koji je uspešno digao ustanak protiv nacionalsocijalizma i staljinizma. Sada nam preti novi staljinizam, ovaj put je to budućnost, koju nam nameću evrobirokrate, koji žele da nam oduzmu slobodu, da nas potčine. Ali mi ne smemo da se odreknemo svog identiteta i zbog toga moramo pružiti otpor sovjetskim metodama, kojima Brisel i evropske velesile žele da stvore EU. Carstvo srpsko nije izgubljeno na Kosovu. Iz narodnog duha nastao je veličanstven srpski ep i etos, čija je srž sloboda. Tu slobodu i našu nezavisnost treba braniti.

Toliko o prvoj opciji, koju na ovaj ili sličan način podržavaju ne samo članovi Akademije, već ona kao takva – sa jednostavnijim vokabularom – kruži kao narodno predanje, ima politički uticaj, i koristi se u partijskim programima i predizbornim kampanjama. Takve izvrgnute ideje nikako ne treba precenjivati, ali ih ne treba ni potcenjivati, pošto iz njih proizlazi jedna negativna, izolacionistička energija, koja može da ima razorne posledice, kao što je to već bio jednom slučaj sa nekim razmišljanjima pre tačno dvadeset godina, koja su učestvovala u izazivanju katastrofalne implozije Jugoslavije i Srbije.

Evropsko rešenje: Druga opcija je put u zajednicu evropskih država, koje su se u slobodnom samoopredeljenju i sa demokratskom legitimacijom udružile u Evropsku uniju. To se ne dešava uz pomoć evropske brežnjevske doktrine i tajnih službi, vojske i ideološkog terora, već slobodnim samoopredeljivanjem naroda, koje zastupaju vlade, parlamenti i javno mnjenje. Niko se ne prisiljava u EU. Ko smatra da ima druge opcije mirnog suživota sa susedima i privrednog prosperiteta, taj će ostati sused EU, ne bivajući njenim članom, kao Švajcarska, Lihtenštajn, San Marino, Monako ili Norveška. Da li će to biti buduća pozicija Srbije u Evropi, prepuštam vašoj proceni. Ali, možda bi pitanje, da li Srbija treba da krene evropskim putem, trebalo proširiti pitanjem: koje to ciljeve povezujemo sa Evropom?

Treba ponovo da se setimo početka evropskog ujedinjavanja, kada su ljudi, nakon dva krvava rata u samo 30 godina, čeznuli za mirom. Austrijski kancelar Šisel nedavno je to formulisao ovako: Evropa je “pre svega (i nadalje) jedna poruka mira. Obiđite seosko groblje, pogledajte grobove iz svetskih ratova i znaćete na šta mislim.”

Ta poruka mira koja se, na primer, ogleda u nemačko-francuskim ili nemačko-poljskim odnosima, upućena je isto tako i Balkanu i njegovim narodima. Ona važi i nakon referenduma u Francuskoj i Holandiji. Odbacivanje ustavnog ugovora nije bilo odbacivanje evropskog jedinstva, već upozorenje politici da ne žuri, da ljude stalno iznova ubedi u ispravnost evropskog projekta i da izbegava obaveze koje se mogu smatrati prekomernim. Ove rezerve treba shvatiti veoma ozbiljno.

I jedna i druga strana moraju biti otvorene, kako Evropska unija, tako i države-kandidati. Evropski savet je u Kopenhagenu 1993. definisao kriterijume, kako privredne i finansijske, tako i institucionalne i demokratske.

I kao članica Evropske unije Srbija će imati pravo da piše ćirilicom i proizvodi kajmak. “Jedinstvo u raznolikosti”, suštinsko načelo evropskog procesa ujedinjavanja.

Ali evropska perspektiva Balkana obuhvata i rasplet starih sukoba, koji su se tokom dužeg perioda razvijali i učvršćivali, i za koje neki veruju da su trajne prirode.

Za takve dugotrajne sukobe postoje primeri i iz drugih regiona, ali je Balkan bio naročito pogođen. Sukobi se ne daju uvek izbeći, jer suprotnost u interesima je u prirodi čoveka. Ali ono što se može izbeći, jeste nasilno rešavanje sukoba, time što će se učesnici podrediti utvrđenim pravilima i pridržavati propisanih postupaka.

U okviru jedne države to su državni zakoni koji se u krajnjoj liniji sprovode uz pomoć policije i sudova. Među državama to je sistem međunarodnih odnosa i međunarodno pravo, koje omogućava uređeno ophođenje i mirno rešavanje sporova među državama. Niko neće biti toliko naivan i poverovati da države, koje su iznutra slabe i dezorganizovane, imaju veliko poverenje u taj mehanizam. Zbog toga su za nas regionalna stabilizacija i rešavanje sporova, kao i demokratizacija i razvoj pravne države, dve strane jedne medalje. Samo onaj ko se u jednom društvu pravično ophodi prema svojim sugrađanima, razvija dugotrajno razumevanje za buduće mirno ophođenje sa svojim susedima u regionu.

Što se tiče evropske perspektive Srbije, bitno je da se shvati da Evropska unija najverovatnije neće dozvoliti da se postojeći regionalni konflikti još jednom izvoze u zajednicu. Primer Kipra služi za pouku, pokazujući kako je nada da se svi problemi mogu rešiti jednostavnim ulaskom u Evropsku zajednicu ništavna, makar kratkoročno gledano. Stoga će, verovatno, preovladati misao da se konflikti sa susedima smanje na meru koja se trajno može kontrolisati.

Jer članstvo u EU nije nikakav univerzalni lek za rešavanje postojećih konflikata, već rezultat procesa menjanja kako unutar države, tako i u odnosu prema drugim državama. Drugim rečima, volja za dobrosusedske odnose mora da postoji na početku, a ne na kraju procesa.

Mnogo toga u odnosu sa susedima ima veze sa istorijskim balastom. Mnogi nesporazumi, neslaganja, pa nekad čak i mržnja, ne potiču iz ličnih iskustava koje ljudi jedne grupe dožive sa drugim grupama, etničkim grupacijama ili nacijama, već proističu iz klišea, priča prenošenih s kolena na koleno, iz rekla–kazala.

Odgovoran odnos prema istoriji u nauci i nastavi, u školama i na univerzitetima, u medijima i u javnoj političkoj raspravi, zahteva na prvom mestu spremnost da se razmišlja o vlastitim greškama i propustima, naročito tamo gde su činjenice neprijatne i bolne. Činjenica da mnoge zemlje ovog sveta koriste mitove i ulepšavanja kada se radi o sopstvenoj rado glorifikovanoj prošlosti, nije nikakvo opravdanje.

Argument da su i druge strane u sukobima počinile zločine, ja u ovom kontekstu ne uvažavam. Svako mora da se suočava sa sopstvenom prošlošću i da dokaže da je sposoban ne samo da prebrojava sopstvene žrtve, već i da uvažava i žrtve drugih. To podrazumeva i pravedno kažnjavanje izvršilaca.

Šta to znači za Srbiju danas?

Vodeći kadrovi u politici i medijima, u obrazovanju i vaspitavanju, u administraciji i u sudstvu, u organima bezbednosti i u privredi, moraju da budu na nivou svoje odgovornosti i da zajedno jačaju mladu demokratiju u Srbiji. Ako se sad ne krene odlučno unapred, ako se ne sledi odlučna strategija za Srbiju i njenu budućnost u Evropi, onda postoji opasnost da se Srbija vrati u balkansku prošlost.

Međutim, to neće biti ta idealizovana prošlost, o kojoj neki sanjaju, prošlost poštenih seljaka koji slušaju zvuk guslara u obližnjoj krčmi, prošlost plemenitih srednjovekovnih junaka i boraca koji se pre bitke nađu u crkvama oslikanim freskama kako bi se pomolili Bogu, već bi to pre bila balkanska noćna mora sa korupcijom, nasiljem i organizovanim kriminalom, sa pravnom nesigurnošću i samovlašćem, gde se za novac sve može kupiti bez obzira na ljudske vrednosti, gde tajkuni sa opljačkanim bogatstvima postavljaju smernice politike, a gde ljudi koji imaju viziju o boljoj budućnosti, beže, kako su to činili 90-ih godina.

Odlučujuće pitanje, dakle, nije da li Evropa želi Srbiju, nego da li Srbija želi Evropu. Meni se čini da ovo pitanje i dalje nije rešeno do kraja. Srbija još može slobodno da bira. Evropska perspektiva Srbije zavisi od Srbije i samo Srbi mogu sami da iskuju svoju sreću. Niko ne može – i neće – odlučiti umesto njih.

Andreas Cobel

(Autor je istoričar i nemački ambasador u Beogradu)