Nečastivi, još jednom

Rimejk istoimenog filma Ričarda Donera iz 1976. godine, ovogodišnje “Predskazanje” DŽona Mura, svojom užasavajućom fabulom, dobro se uklapa u tok savremenog horor žanra, koji problem zla sve manje vidi kao društvenu posledicu, a sve više kao posledicu genetskog nasleđa i razumu nedokučive predodređenosti. Sve češće, filmovi strave govore o iskonskom zlu i prikazuju ga oličenog u detetu, inače simbolu čednosti. Ići danas ispod ovog zahteva, značilo bi romantizovati jedan žanr iz kojeg je iščezao svaki trag romantičnosti i izgubiti spektakularnu masu gledalaca koji, jednom naviknuti na snažnu prožetost strahom, ne mogu potom da se zadovolje blažim prepadima, ili da je supstituišu drugim estetskim užicima. (Poslednji veliki romantični horor film jeste Kopolin “Drakula” iz 1992. godine.) Ovaj standard savremenog horora uspostavljen je japanskim filmom “Krug”, reditelja Hidea Nakate, iz 1998, čiji je rimejk, američku verziju, 2002. režirao Gor Verbinski. Tu postoji to dete koje je neizbežno, neumitno i nepopravljivo rođeno zlo, i koje mora biti uništeno kako bi se spasilo okruženje, grad ili svet. Najpre se, dakako, treba otarasiti iluzornog osećanja da je reč o detetu, a ne o nečistoj sili inkarniranoj u devičanski izgled. Scenario, u prvom redu, treba da bude dokazni materijal za ovu, sudu srca, teško prihvatljivu optužbu. U filmu DŽona Mura, zli dečak Demijan hipostaza je samog Nečastivog, koji je najzad dobro skrojio plan da osvoji svet. Time je film dobio svoju konfesionalnu religioznu konotaciju i hrišćanskom gledaocu dao prepoznatljiv materijal da ogrne svoju suštinsku jezu, strah od iracionalnog.

Drugom čoveku američke ambasade u Italiji, koji će uskoro postati prvi čovek ambasade u Velikoj Britaniji, katolički sveštenik u rimskom porodilištu saopštava da je njegova žena na porođaju izgubila sina, ali da ona to još ne zna, i predlažu mu da usvoji dečaka kome je, na porođaju, upravo umrla mati. Ovaj sveštenik, iako nam to još nije poznato, Antihristov je šegrt a dečak – Antihristov jednosušti sin. Kada dečak navrši pet godina, roditeljima postaje jasno da sa njim nešto nije u redu, da on oko sebe izaziva strah i neprimetno seje smrt. Tako će ubiti i svoju (po)majku. Po savetu jednog pokajnika, sveštenika Katoličke crkve, koji je pre pet godina u rimskom porodilištu učestvovao u zaveri Palog anđela, otac, čovek koji je dete odgajao kao otac, treba da ubije dečaka, na poseban način, posebnim oruđem i na posebnom mestu. Pred samo izvršenje, na sinovljevski vapaj oborenog dečaka, otac će načas da okleva i tada će biti usmrćen od strane sopstvenog obezbeđenja. To što mi vidimo u obliku petogodišnjeg dečaka, nastavlja da živi. Ovaj zaplet, dostojan srednjovekovnih misterija, mogao je biti smešten i unutar nekog zamka na srednjovekovnom dvoru, ali, savremeno okruženje kod gledalaca stvara maksimalni utisak neposrednosti i povećava uplašenost, što i jeste suština horor žanra – koji se bazira na strahu od smrti a materijal mu je oblast nesvesnog i arhetipskog.

Međutim, od jednog blistavog industrijskog proizvoda, kakav je horor film, ne treba da očekujemo da nam otkriva suštine naše nepoznate prirode, već da, koristeći našu poznatu prirodu, izaziva kod nas najprimitivnije (ili primarne) emocionalne reakcije. Konačna svrha horora je da prikaže prizor užasa, od kojeg će nam se zalediti krv u žilama. Postoje dobro poznati formalni načini da se to postigne, i Murov film ih odlično koristi. Dva su najbitnija. Prvi jeste da se kratkim, jedva raspoznatljivim, iznenada umetnutim kadrom, praćenim snažnim zvučnim efektom, gledalac pretrgne. Drugi, da se nagoveštena zlokobna radnja prikazuje bez žurbe, detaljno, i da tako kod gledalaca raste napetost, da gledaoci naprosto požele da se sve to što pre svrši, dok odlaganje neprijatno traje.

Kao primer ovog drugog, odlaganog a neizbežnog zastrašujućeg dela, u filmu “Predskazanje” jeste sekvenca u kojoj zli dečak Demijan, vozeći trotinet, zakači stolicu na čijoj ivici stoji njegova (po)majka dok briše luster, nagnuta nad ogradom stepeništa. Još pre nego što je stao na trotinet, mi smo znali šta će se dogoditi. Prvo, rečeno je da će on ubiti svoju (po)majku, jer je ona trudna, a on neće dopustiti da ona rodi dete. Drugo, prethodno mu je njegova dadilja nemo dala znak šta da čini. Dok smo pratili njegovu dugu vožnju, nije nam, naravno, palo na pamet da se pitamo zašto majka čisti luster, kad je ona žena ambasadora i kada kuća vrvi od posluge, jer niko od nas, dok gleda ovu scenu, ne želi sebi da pokvari uživanje u strahu.