Kad divovi divane

Ah, Nikola Tesla! Mora da su mu se kosti u grobu prevrtale dok je gledao, odozgo, sa sedmog neba kako ga slave njegovi Srbi i Hrvati. Oh, kako se samo otimaju, kako ga razvlače i u rodnom Smiljanu gde je Bokica, opet, došao Mesiću na noge i to u veoma kratkom roku. Da nisu profurali, jebote!? Ili mu Stipe dođe neki rod, neka ujčevina?

A Vojče? On je i zaboravio na Teslin rođendan. Trese ga putna groznica. Uzbudio se, bre, zbog Kondolize jer će se sresti u Vašingtonu. I dok su u Smiljanu Bokica i Stipe utvrđivali da li je Tesla do pojasa Srbin, a nadole, ispod pojasa Hrvat, srpska sela oko Teslinog zavičaja još nemaju struju. Nemaju struju ni Srbi na Kosovu. A, evo, brale, i u centru Beograda nemaju uličnu rasvetu, crko neki kabl. I, ajde, malo da filozofiramo na julskoj žezi. Ajde, ovako, da se pitamo: koji će moj Srbima Teslina struja? Šta se to toliko pametno dešava u Beogradu kada padne mrak i kada se ispomažemo Teslom? Pola Beograda vileni po splavovima, kafićima i kafančugama, a ona druga polovina zeva u televizor. Dobro, ima i onih koji četuju, to su oni što ćorave pored kompjutera. Ali, pazi šta se dalje dešava, bajo moj! Ovi iz kafića puštaju do daske muziku na struju i izluđuju ove što zevaju u televizore, a oni što četuju, četuju i dalje; oni su izgubljen slučaj. Elem, Teslina struja, bar, u ove julske beogradske dane stvara “socijalne napetosti” i “kulturološke razlike” i sve to, polako, vodi ka “strujnom udaru”, ka građanskim konfliktima. Kresnuće, bre, negde Teslina varnica, možda baš tu, na Dorćolu, na Čukur-česmi, i, Srbi će, opet, dići neki ustanak protiv sebe.

A da nema Tesline struje, sa prvim mrakom, pošten svet bi se povukao u kuće, malo bi se večeralo, malo ćućorilo, pa ajd, na spavanje. A oni željni znanja bi ga i, pod svećom, sticali, učili bi, napamet, Geteovog “Fausta” kao mladi Tesla što je radio. Dakle, da nema struje, sa prvim mrakom bi na ulici ostali samo žandari i lopovi, fukara. Dobro, i pesnici; njima treba mesec, zvezde, oblaci i ostali rekviziti za ono njino stihoklepanje.

Kažem vam, zaista, Srbi moji, struja je opaka, đavolja rabota. Sa električnim svetlom se na silu produžava dan na račun noći, a to nije čovekovo da radi. I da li da širim dalje od Beograda? Na Novi Sad, recimo? Kad imaš struju, dobiješ, bre, Egzit! A kad dobiješ Egzit, izgubiš omladinu. Da se razumemo: ne mislim na drogu, već na našeg Sokrata koji je došao na Petrovaradin da truje omladinu, da im obećava novi vizni režim za Evropu. Falio je samo naš general Sizif da im objasni da samoubistva regruta imaju isključivo kamijevsku, to jest metafizičku pozadinu, dok, recimo, samoubistva i pobune u CZ imaju, možda, i političku potku...

Sedim u ligenštulu na terasi u Gročanskoj i zevam u CZ. Ajd, bešenje čaršavom, ali “samogušenje jastukom”!!? Kao i Tesla što se samougušio jastukom u hotelskoj sobi! Ej, bre, vi iz FBI i BIA, nismo deca!

Pored mene na šamlici sedi Jung, pućka lulu i loži me kao mladog majmuna, kao Materaci Zidana. A, ovako počinje: “U pravu si! Mnogo je Tesla pogrešio što je Smiljan napustio i struju izmislio! Jer, šta je postigao? Samo je kapitalizam osnažio, samo je Vestingahaus i ostale multikompanije ojačao, kapital u množenju ubrzao, pospešio. A da je oca Milutina poslušao, da je sveštenik u Smiljanu postao, možda bi pravoslavlje rasklopio i novu duhovno jaču crkvu Srbima stvorio, možda bi Srbe vratio starim bogovima koji rade na naizmeničnu struju, možda bi nas duhovno toliko uzdigao da bismo našli, svako ponaosob, put do sazvežđa Sirijusa odakle smo došli, to jest pali na Zemlju.”

Gledam Junga ispod oka; da li mu, stvarno, ličim na Zidana? Matorac sa lulom, naravno, primeti da ga gledam sumnjičavo, pa će: “Zaista ti kažem: Tesla je bio poslednji srpski DIV! Div od krvi i mesa! Bio je visok preko sto devedeset santimetara, a bio bi i viši da u detinjstvu nije preležao koleru! Uostalom, uzmi Čajkanovića i videćeš da su divovi u Srbiji, zaista, postojali!”

Đipim iz ligenštula, odem u sobu po Čajkanovića, a Jung na terasi šapuće Oljinim petunijama. Valjda im priča o srpskim divovima. I, gledam ga, visok i kršan i on. Pravi srpski div, a ovamo Švajcarac.

Mašim se za Čajkanovića, kad, tiruli, tiruli. Zove me moj Akademik, a ne zove se Matija. I obaveštava me: “U manastiru Rekovac, prošle nedelje, arheolozi su u iskopinama našli dva ženska i jedan muški skelet yinovskih razmera. Bili su visoki, možda, i preko dva metra! Izgleda da su to skeleti ktitora manastira...”

Radoslav Prokić, arheolog Narodnog muzeja u Kragujevcu kaže da ovo nisu jedini srednjovekovni divovski skeleti nađeni u šumadijskom kraju. Kada su kopani temelji za nove crkve u šumadijskim mestima Sumurovac i Žabojnica, iskopano je groblje u kome su bili skeleti viših od dva metra. Ogromne butne kosti nađene

su n na ušću Lepenice u Moravu, tačnije, kod Lapovog Sela. Takođe, zna se da su car Dušan i drugi srpski srednjovekovni vladari bili visoki, što dokazuju njihovi oklopi i mačevi teški i do 30 kilograma.

Zurim u CZ i počne da mi se odmotava film. Samo Srbi i Grci, po Čajkanoviću, imaju u legendama DIVOVE kao mitske pretke dok, recimo, Nemci i ostali Nordijci, za pretke imaju KEPECE! I tu počnem, kao mantru, da izgovaram toponime: Divosel i Divoš pored Dunava, pa Divci kod Valjeva, pa moja Divljana u podnožju Suve planine... Preko pedeset srpskih toponima i imena i prezimena imaju u korenu reč DIV. I sve tako do Vlade Divca koji je tipičan, ne samo antropološki, živući primer SRPSKOG DIVA! I sine mi kao Teslina varnica, i bude mi jasno kao dan da je, ovde, pored Dunava bila ne samo Troja, već i Hiperboreja, pa i dunavski Olimp koji su, po padu Troje, Odisej i ostali kepeci prisvojili i preneli, dole, u Grčku, u Atinu...

Nego, u taj čas dunu vetrić sa Avale i odnese mi beleške o Čajkanoviću. I, ajd, opet, skači, navlači farmerke na golo dupe, pa, trk, hvataj Čajkanovića po travnjaku ispred zgrade. A komšije, već navikle, gledaju sa terase, navijaju: neki za mene, a neki, bogami, i za Čajkanovića. A Čajkanović bega li, bega i zbriše na pomoćni teren FK “Obilića”, te se sjuri po levom krilu ka golu, kao Joška Skoblar. Kad, tamo, između stativa, na golu bližem Cemi i CZ, stoji visok gospodin, na julskoj žezi, a u crnom fraku sa policilindrom i štapom u ruci. I sa kamašnama, naravno. Zagledam mu se u lice, a ono sija kao Nepobedivo Sunce. Da nije Mrkušić? Ili Lav Jašin? Đula Grosič? Jer, svi su oni bili kao srpski divovi. Kada, jok! I ko će da bude? Nikola Tesla, brale! I drži u ruci Čajkanovićevu belešku i, malo ljutito, počinje:,”Je li, ti!? Da nisi i ti malo ljubomoran, kao i svaki Srbin, što sam, eto, ja najslavniji izdanak srpskog roda?” Tu se nađem u nebranom grožđu; šta da mu kažem? Div je, stariji od mene, pa i viši, jer i ja sam kao dete mnogo patio od gnojne angine pa sam malo ometen u razvoju, mislim u visini...

Vratim se pokunjen na terasu i ceo dan sam bio kao smlaćen. Razmišljao sam i da se obesim čaršavom da me vide ovi iz CZ. A onda se, ipak, odlučim za Jovino vino iz Slankamena, šunku iz Kleka, a paradajz mi je iz Leskovca. Pa još pustim “Blek panterse”. pa udri tako do duboko u noć...

A onda usnim divan divovski san. Kao, Tesla sedi u mojoj beržeri i miluje moju Crnu iz Vrčina. I kaže: “Oprosti, danas sam bio grub prema tebi, a možda si bio u pravu. Možda je trebalo da ostanem u Smiljanu i da osnujem novu, Teslinu crkvu i da podučavam Srbe telepatiji i ostalim parapsihološkim veštinama.”

I kaže Tesla mojoj Crnoj: “U Smiljanu sam imao crnog mačora koji mi je i otkrio tajnu elektriciteta. Nego, ako je priroda jedna velika mačka, ko miluje tu mačku?” Na to mu Crna odbrusi: “Mačka može da miluje samu sebe, moj Tesla. Nisu joj potrebni ni bogovi, ni divovi.”