Veslao sam čamac

Kako glasi pridev od imenice atelje? Velibor Mihić, književnik iz Beograda, naišao je u Glasu javnosti” na oblik ateljejski. Može li se tako reći, pita on?

Ako bi nam baš bio neophodan takav pridev, možda bismo zaključili da se MORA tako reći, jer drukčije ne može: “ateljeski” ili ateljeovski” zvučalo bi još gore. S druge strane – otkud ono “j”? Na to pitanje najverovatniji odgovor glasi: došlo iz slovenačkog. Od Slovenaca smo pozajmili i pridev radijski, koji povremeno upotrebljavamo, mada je i danas češća imenica radio u ulozi nepromenljivog atributa (kao u radio stanica, radio program i slično).

Radijski je pravilno izvedeno iz osnove imenice, koju vidimo u genitivu radio, radij-a). Za Slovence je potpuno isti slučaj i sa ateljeom, pošto se kod njih u promeni francuskih imenica na -e dodaje glas j: atelje ateljeja, bife bifeja, ekspoze ekspozeja, kliše klišeja i tako dalje. Kod nas j” nema takvog opravdanja, pa možemo biti srećni što nam dosad nije zatrebao pridev ni od atelje, ni od ataše, kupe, siže, pire, kroše, negliže, renome, foaje, krupije i drugih galicizama, inače bismo se našli u nebranom grožđu.

Takođe u “Glasu”, g. Mihić je zapazio neobičnu rečenicu “Veslao sam čamac”. U žargonu sportista nije retka pojava da se neprelazni glagoli upotrebljavaju kao prelazni (Istrčao je 9,5 sekundi”, Šta plivaš danas?” i slično), ali u medijima takvu upotrebu ne bi trebalo tolerisati. Pitanje Šta veslaš?” verovatno je često među veslačima (gde odgovor glasi: skif, kajak, četverac i tome slično), ali s gramatičke strane isto je tako besmisleno kao kad bismo nekoga pitali “Šta živiš?” ili Šta si noćas spavao?”

Na rogobatne prideve žali se i prof. Branko Milutinović iz Novog Sada. U reklami za jednu banku nudi vam se da postanete vlasnik trovratog sedana: “To je valjda ono što je ostalo od troglave aždahe”, komentariše prof. Milutinović. Nije bolje ni u Crnoj Gori, gde je profesor bio na odmoru. Ajd’ što sam na moru morao da poštujem plažni red”, piše on, “ali me je dotukla izjava jednog organa u plavom, povodom one teške nesreće kod Bioča, kako će iskaz dati i sve vozopratno osoblje! U duhu toga pohitah u selo, ne bih li sreo neku kravomuznu seljanku, kad ono – međutim! Nema više krava! Reče neko lice sa nivoa vlasti da se premije za mleko neće više isplaćivati po masnoj jedinici, već po broju registrovanih mlečnih grla. Tek da se zna!”

Novosadski “Dnevnik”, po rečima prof. Milutinovića, izgleda da pati od nostalgije za turskim vremenima. U njemu se izveštava da su“šarandžije zabacile udice”, dok jedna pekara u oglasu hitno traži “2 koradžije”; jedan naslov je glasio “Gasadžije skraćeno za praznik, pumpadžije rade”! Na lokalnom “Radiju 021”, opet, imaju neku emisiju u kojoj uručuju poklon srećnim rođendandžijama. Šta da se radi: Turci su nas baš u(ne)srećili s tim svojim sufiksom -džija. Ne zvuči lepo, ali da njega nema, ne bismo imali nazive za tolika moderna zanimanja, od filmadžije do kamiondžije.

Iz šahovske rubrike “Dnevnika” profesor mi je poslao naslov “Briljancija Topalova” (reč je o dobroj igri ovog velemajstora na turniru u Vajk an Zeu). Imenica nije zabeležena u rečnicima, ali nema razloga da joj se protivimo: ako je osobina elegantnog čoveka elegancija a tolerantnog tolerancija, onda i za briljantnog šahistu možemo reći da se odlikuje briljancijom. Treba samo upozoriti da pridev glasi briljantan, prema glagolu briljirati (i jedan i drugi primili smo iz francuskog, posredstvom nemačkog), a ne brilijantan, kao što svaki čas pišu loši prevodioci sa engleskog.

Tu je i isečak iz TV programa, iz koga saznajemo da će se u 16 časova prikazivati film Maybe baby”. Za trenutak pomislimo da je i to nešto turski, ili da je film iz Nigerije, Tadžikistana ili neke još egzotičnije zemlje. Onda se setimo rasporeda slova na tastaturi, setimo se kako kompjuter, u Dnevniku” kao i u tolikim drugim listovima, ne ume da razlikuje ćirilicu od latinice. Naravno, u pitanju je Madžbe babdž”, engleski film, repriziran (kao i toliko drugih) već više puta na našim televizijama.