Vidljivi tragovi “Oluje”

Dragiša Dabetić, republički komesar za izbeglice

Prema podacima Komesarijata za izbeglice trenutno 107 000 ljudi ima izbeglički status (prognani iz Hrvatske i BiH) a 209.000 status interno raseljenog lica. Oko 200.000 nekadašnjih izbeglica je u međuvremenu uzelo državljanstvo.

“Prvi popis izbeglica napravljen je 1996. godine i tada je registrovano oko 540 000 iz

Hrvatske i Bosne. Formalno izbeglica je stranac u ovoj državi, prešao je granicu i mi mu pružamo pomoć, za razliku od raseljenih lica koja nisu prešla granicu i imaju sva prava kao i drugi građani”, kaže Dragiša Dabetić komesar za izbeglice. “Komesarijat daje legitimacije s kojima izbeglice pokrivaju mnoga prava, sa tim dokumentom mogli su da prelaze i granicu, ali to je formalna integracija. Pitanje je šta stvarno stoji iza toga. U međuvremenu preko 200 000 je uzelo državljanstvo, jer smo 2001. godine usvojili zakone po međunarodnim standardima, tako da sada mogu lako da ga dobiju. A kada ga dobiju vi ih formalno nemate, ne vidite ih, ali znate kako se kaže postoje male laži, velike, laži i statistika. Time što su dobili državljanstvo nisu rešili svoja egzistencijalna pitanja.

Nisu naravno oni svi ugroženi, izbeglice su jedno društvo u malom imate i bogatih i srednji sloj i siromašnih, ali prosto uzimanjem državljanstva ne rešava se mnogo, jer imate ih manje na spisku izbeglica, ali zato raste broj ljudi na spisku Ministarstva za socijalna pitanja.

Koliko ljudi se do sada vratilo u Hrvatsku i Bosnu?

- U Hrvatsku se vratilo oko 60 000 ljudi, a u Bosnu skoro 100 000. Naravno, nikada ne možete tačno da znate jer ima i povratnika koji su dobili naše državljanstvo. U Bosni je oko 95 odsto izbegličkih prava vraćeno i to funkcioniše i ne predstavlja više politički problem. U početku je traženo da mora da se provede dve godine, ali je to 2001. ukinuto i ljudi su onda ulazili u stanove, otkupljivali, neki su i prodali, ali u svakom slučaju ostvarili su svoja prava. Restitucija stanarskih prava je veliki proces i ne možemo da se požalimo. Naravno, opet u formalnom smislu, jer i u samoj Bosni postoje raseljena lica. Mnogima je vraćena imovina, ali negde nije ni zaživela obnova, neki su se vratili, ali nemaju od čega da žive ili nisu prihvaćeni od komšija, ne mogu da nađu posao i onda se posle dva meseca vrate u Srbiju. Kako onda da ih tretirate? Formalno oni su povratili prava ili su dobili državljanstvo, ali u stvari nisu razrešili problem.

Veliki problem je bio povratak imovine u Hrvatskoj, dokle se tu došlo?

- Sa Hrvatskom je nešto drugo, naročito oko stanarskih prava, imovina mnogima nije vraćena ili navodno jeste, znači ljudi dobiju papir i dođu u svoju kuću u kojoj zateknu nekog ko je hrvatsko raseljeno lice, a hrvatske vlasti daju prednost onome ko je u objektu. LJudi se vode kao povratnici a u stvari ne mogu da uđu u objekat nad kojim imaju vlasništvo. Neki takođe nisu dobili pomoć za obnovu, jer se traži fizičko prisustvo, neki su imali kuće od 200 kvadrata, a za obnovu im daju 35 i još 10 po članu porodice, tako dobiju oko 70 za 3 člana porodice i onda niče kuća u kući.

Takođe, tamo je u međuvremenu izvršena tranzicija, tako da je jako teško naći posao. Zato se uglavnom vraćaju ljudi koji imaju hrvatsku penziju i poljoprivredno stanovništvo koje ima imanje i koje može da radi. Mladi se veoma retko vraćaju. U urbane sredine se takođe retko ko vraća.

Mi padamo u zamku da su svi došli 1995. godine iz Krajine, a mnogi su došli pre toga i došli su iz gradova. U Hrvatskoj je oduzeto oko 30 000 stanarskih prava, od toga

7 000 u Krajini, a 23 000 u gradovima. Ako računate 30 000 puta tri člana porodice, to je oko 100 000 ljudi koji nisu ostvarili svoja prava, oni su platili najveću cenu i među njima je ogroman broj intelektualaca. Pokazalo se da je obrazovna struktura izbeglica jača od obrazovne strukture u Srbiji, broj magistara, doktora nauka, ljudi sa fakultetom. Oni se teže snalaze i teže ih je integrisati.

Pokušavao sam da objasnim strancima da to nije socijalna kategorija, jer su u Hrvatskoj od čistačice do Tuđmana svi imali stanarsko pravo. Ako šef države ima stanarsko pravo onda to više nije socijalna kategorija. To je veliki problem i mnogo košta, mi znamo da ne može da se vrati unazad točak istorije, ali dajte da rešimo problem tamo gde je bar fizički moguće, a gde nije tamo treba ići na pravičnu nadoknadu. Hrvatska je tu dosta tvrda, zato je sarajevski proces zastao. Naravno, da se i hrvatski predsednik i premijer izjašnjavaju za povratak i za poslednjih nekoliko godina situacija se dosta promenila, ali i dalje ne ide kako bi trebalo.

Šta je naša država učinila da im pomogne da se integrišu?

- Postoje dve koncepcije, jedna da svi uzmu državljanstvo i da ih formalno više nema, zadovoljna međunarodna zajednica, zadovoljna Hrvatska, a oni svi ugurani u socijalni sistem Srbije, a druga je da im pomognemo dokle god postoji mogućnost da im se pomogne. Sa druge strane imali smo ratove, sankcije, plus tranzicija, na sve to izbeglice i raseljena lica, mi u stvari imamo socijalnu bombu. Kažu država ništa nije uradila, ali kako nije, pa tu je zdravstvo, školstvo, sve to košta, možda se ne vidi ali košta. Prošle godine je samo za zdravstvo izdvojeno 8 miliona evra, gde je ostalo, to su stotine miliona evra koje se ne vide ali su potrošene i to je bio veliko napor za državu. Izgrađeno je 2 500 objekata za izbeglice i oni se u njima nalaze, najviše uz donacije, najveći donatori su UNHCR i u ovom trenutku Evropska unija preko Evropske agencije za rekonstrukciju. Wima treba da zahvalimo za to. Podeljeno je oko 1500 paketa građevinskog materijala, mikrokredita preko 1000, preko 100 kuća sa okućnicama. Znači, nešto je ipak urađeno, ali kada govorimo o stotinama hiljada ljudi onda je to uvek malo.