Kampanja

Kada je drveni čekić okončao aukciju na kojoj je obavljen najveći privatizacioni posao u poslednjih 16 godina, vlada Vojislava Koštunice je imala nekoliko ozbiljnih razloga za optimizam. Ne samo što je uspela da jedinu kompaniju mobilne telefonije na svetu koja nikako nije uspevala da za 12 godina napravi profit, proda za 1,513 milijardu evra, već je u zemlju dovela jednu od najznačajnijih kompanija čiji predstavnici ne deluju kao trgovački putnici iz američkih komedija. Nije toliko važno ni što je sama aukcija obavljena tako da ni najostrašćeniji protivnici vlasti nisu našli nijednu ozbiljnu zamerku.

Aukcija je, na najbolji način, pokazala da se isplati svaki obračun sa tajkunima, koje su sopstveni novac i tuđa potkupljivost naveli da pomisle kako je Srbija zapravo postala njihovo ogledno dobro, a političari, intelektualci i novinari siromašni rođaci iz provincije koje povremeno pozovu na večeru i dodele im pokoji zlatnik za kiriju, kafanu i hemijsko čišćenje.

Naravno da je, posle Karića, ostalo nekoliko krupnih biznismena sa ogromnim, ponekad zastrašujućim uticajem, ali nijedan od njih još uvek nije prešao crvenu crtu, mada će vam neki članovi vlade reći da se bar dvojica od vlasnika Srbije opasno približavaju toj crvenoj liniji. Jedan razlog za optimizam nije moguće proveriti, niti izmeriti, ali se nekako oseća u vazduhu – ishod aukcije je prva velika vest iz ekonomije na koju niko nije uzviknuo reči pljačka, prevara, lopovi. Ta vest i sve ono što sa sobom donosi nekako će pogurati Srbiju iz provalije u koju je davno upala, a opet šalje signal ozbiljnim svetskim kompanijama da ovo podneblje ima solidne izglede za ekonomski oporavak. Srbija bi tako mogla da očekuje još neke, sasvim dobre vesti iz privrede, standard građana će se postepeno popravljati, ali će to jako teško suzbiti inflaciju defetizma u kojoj se davi društvo koje je zbacilo Miloševića ali nikako ne može da izađe na kraj sa posledicama te vladavine. Ako bi, dakle, u Srbiji uopšte mogla da se pravi ikakva prognoza za godine koje dolaze, ona bi svakako mogla da sadrži dve kratke rečenice – u ekonomskom pogledu ona će svakako nastaviti da se razvija i stabilizuje, ali će na nacionalnom ili državnom nivou teško izaći iz lavirinta u koji su je ugurali Milošević, međunarodna zajednica i stanovita količina kolektivne gluposti.

Sam pogled u neke osnovne ekonomske pokazatelje upravo i pokazuje da se Srbija oporavlja ali je glavni problem ove ali i buduće vlade u tome što taj oporavak nekako obilazi većinu građana ili vlasnika glasačkih listića. Nijedan put u Srbiji ne vodi od ekonomskog rasta, povećanog izvoza, oslabljenog evra, velikih deviznih rezervi, buyetskih suficita ka aspiracijama običnih, tranziciono nepismenih ljudi koji bi da imaju posao i da od njega mogu pristojno da žive. I da osete malo socijalne pravde, ako je taj pojam uopšte preživeo.

U takvom sukobu nužnosti tranzicije i socijalne održivosti nekako se dogodio nenadano veliki priliv para koje sada mogu da posluže kao pontonski most za gubitnike tranzicije ili kao dodatni stimulans za one koji su već dobili sve što se može dobiti, ali osećaju da bi još mogli da pomognu Srbiji. Možda bi bilo dobro da zemlja ili politička vlast ovog puta ne prave nikakav izbor i da dolaskom Telenora neku radost osete šampioni tranzicije i oni koji su odavno ispali iz lige.

Nekoliko minuta po okončanju aukcije u Kristalnoj dvorani Hajata, vladajuća koalicija, a pre svega Vojislav Koštunica i Mlađan Dinkić, mogla je da krene u najdužu izbornu kampanju, koja će trajati barem do početka ili proleća naredne godine. Rezultati lokalnih izbora i poslednja istraživanja javnog mnjenja pokazuju da se rejtinzi vladajućih stranaka popravljaju, ali glavni cilj obe demokratske grupacije, Tadićeve i Koštuničine, deluje veoma jasno – dobiti jedan glas više od rivala i tako doći do premijerske pozicije. Radikali se tu ne pominju.

Koštuničina vlada i stranka su već platile cenu saradnje sa socijalistima, primile sve udarce zbog “feudalne podele resora” i mnogo sasvim opravdanih kritika koje su se odnosile na manjak legitimiteta, neke katastrofalne kadrovske poteze i nerazrešene afere. Vlada je preživela zaista neponovljivu kampanju u kojoj su je horski napadali za širenje i raspirivanje klerofašizma u Srbiji stranke, mediji i ostali šampioni tolerancije koji se inače užasavaju svaki put kada radikali počnu da upotrebljavaju veoma sličnu retoriku.

Sama činjenica da je, posle svega, ostala na nogama, daje nadu vladajućoj koaliciji da će izbore dočekati sa nekim ozbiljnim adutima u ruci, dočim će neki protivnici strahovati da neki krak iz stečajne afere ili slučaja Karić možda ne stigne do njih. Nacionalni investicioni plan će verovatno biti mešavina dobrih projekata i političke demagogije, strateški važnih poslova i jeftine izborne kampanje, ali će to opet biti neuporedivo bolje od mudrih poruka da građani sačekaju desetak godina na rezultate reformi ili daljeg davljenja u nihilizmu koji počinje sa “sve što je vredelo pobeglo je iz zemlje” a završava se “kakva je to Evropa kada pregovara sa državama kao što je Srbija”. Iako to niko ne priznaje, svi znaju da je kampanja počela. Malo ko zna kada će izbori. Možda to i nije loše za zemlju sa demokratskom vlašću, komunističkim ustavom i nedefinisanim granicama.