Ne možemo da čekamo tako dugo...

Izgradnja snažnog mehanizma gašenja neefikasnih preduzeća (bez obzira da li su ona u javnom ili privatnom vlasništvu) očigledno je ključna stvar ukoliko Srbija želi da položi temelje za jak i održiv privredni rast i otvaranje novih radnih mesta

Kupac pošalje dobavljaču ogromnu naruybinu, vrednu mnogo novca. Gledajući naruybinu dobavljač utvrdi da taj kupac ni prethodnu nije platio. Nazva kupca i ostavi mu poruku na telefonskoj sekretarici: „Ne možemo vam poslati novu poruybinu dok ne platite staru”. Sledeći dan kupac nazove dobavljača, zahtevajući da telefonski račun bude na račun dobavljača, pa mu saopšti: „Molim vas otkažite naruybinu. Ne možemo da čekamo tako dugo.”

Mada se ovoj šali možemo do mile volje smejati, ona na tužan način sumira stanje stvari u mnogim samoupravnim i državnim preduzećima u današnjoj Srbiji. Šta se može s njima učiniti? Pa, žao mi je ali moram reći da postoje samo dva rešenja. Ta preduzeća se ili mogu prodati nekome ko misli da upravljajući njima može da profitira ili se mogu zatvoriti.

Ovo zvuči nemilosrdno, žao mi je (još jednom!), ali ako želite dinamičnu privredu koja će za vas, vašu porodicu i prijatelje kreirati bolju budućnost, onda nema druge. Dalje održavanje ovih preduzeća u životu će, jednostavno, samo dalje arčiti ekonomske resurse zemlje. Daću vam jedan primer: svojevremeno je izračunato da je vrednost inputa (sirovine, električna energija, radna snaga, troškovi transporta) ulaganih u privredu nekadašnjeg Sovjetskog Saveza bila veća od vrednosti koja je izlazila na kraju!

Gubitašima trebaju subvencije države jer je vrednost njihovih inputa veća od vrednosti njihovih gotovih proizvoda. Na dug rok podrška gubitašima znači manji privrednih rast, manje novih radnih mesta, a manje novih radnih mesta znači veću nezaposlenost i veće siromaštvo. Uz to, naravno, podrška gubitašima znači manje sredstava za tako važne stvari kao što je jačanje sudova, obezbeđenje imovinskih prava i poboljšanje osnovne infrastrukture. Isto važi i za preko potrebna ulaganja u zdravstvo, obrazovanje i, posebno, izgradnju valjano finansiranog i dobro ciljanog sistema socijalne zaštite kojim se štite siromašni građani i oni koji nisu uključeni u normalan život.

Da li to žele građani Srbije? Sumnjam. Istraživanja javnog mnjenja podupiru moje sumnje: iz meseca u mesec većina ispitanika navodi životni standard i nezaposlenost kao teme koje ih najviše brinu.

Ako mislite da vam stvari predstavljam previše crno i tmurno, hajde da pogledamo iskustvo dva zemlje – Rusije i Rumunije – koje su podržavale gubitaše.

Davanja određenom broju državnih preduzeća 1992. godine u Rusiji kroz visoko subvencionisane kredite procenjuju se na ogromnih 33 odsto čitavog društvenog proizvoda države. Ova brojka, inače, ne uključuje indirektne subvencije kroz meko buyetsko ograničenje (neplaćanje poreza ili komunalija). Nemam podataka za te subvencije u 1992. godini ali – primera radi – u 1996. godini one su činile dodatnih pet odsto društvenog proizvoda Rusije! Sve to je moralo da se finansira, što se obezbeđivalo kroz inflatorno oporezivanje stanovništva i preduzeća koja nisu imala političku zaštitu.

Ni iskustvo Rumunije nije bolje. U 1994. godini zbog političkog pritiska ponovo su otvorena mnoga velika gubitaška preduzeća, koja su ranijih godina bila zatvorena. Subvencije tim preduzećima finansirane su uz pomoć direktnog ili indirektnog oporezivanja stanovništva, novih firmi i firmi koje su se restrukturirale tako da prežive tržišna iskušenja. Taj pokušaj oživljavanja starog, neefikasnog privrednog kapitala ubrzao je ekonomsku krizu u 1996. godini.

U oba slučaja, obični građani su na kraju platili cenu državne podrške neprofitnim preduzećima jer je privredni rast bio niži, bilo je manje posla a više siromaštva. Na drugom kraju priče, jedna od prvih zemalja u tranziciji koja je ostvarila robustan privredni rast je Poljska. Istražiavanja, pak, pokazuju da je tome pre svega doprinelo bolje korišćenje postojećeg kapitala koji je izdvajan – i prodavan – iz državnih firmi.

Empirijska istraživanja su, takođe, pokazala da održavanje neefikasnih preduzeća usporava stvaranje novih, efikasnijih, što sa svoje strane vodi sporijem otvaranju novih radnih mesta. Da stvar bude još gora, radnici u neefikasnim preduzećima imaju male plate, ili im te plate kasne, ili se uopšte ne isplaćuju!

Izgradnja snažnog mehanizma gašenja neefikasnih preduzeća (bez obzira da li su ona u javnom ili privatnom vlasništvu) očigledno je ključna stvar ukoliko Srbija želi da položi temelje za jak i održiv privredni rast i otvaranje novih radnih mesta. A šta to znači za samoupravna i državna preduzeća? Pa ona se moraju brzo restrukturirati ili prodati privatnim investitorima kroz otvoren i čist proces nadmetanja kupaca. A one firme koje ne nađu kupca (ili koje ni restrukturiranje ne spasava) moraju bez oklevanja bankrotirati.

Jasno mi je da političari i mnogi drugi u Srbiji zaziru od bankrota, naročito kad su u pitanju javna preduzeća. Niko neće da kaže da je neko preduzeće bankrotiralo. Ali to nije ni sramota ni ljaga. U modernim privredama bankrot je način oslobađanja kapitala i rada iz nesolventnih firmi koje prave gubitke. Kapital i rad onda mogu da se upotrebe u drugim, efikasnijim firmama. Prosto rečeno, i za preduzeća i za pojedince bankrot je način da se počne iz početka.

Puno je slavnih ličnosti koje su prošle kroz bankrot preduzeća ili svoj sopstveni. Među njima su i američki predsednici Abraham Linkoln i Tomas Yeferson; glumci Kim Bejsinyer, Yeri Luis, kao i Bart i Debi Rejnolds. Tu je i reditelj Fransis Ford Kopola, pa čak i Lari King sa Si-En-Ena! A znate li priču Čarlsa Gudjiera? On je formulu za gume smislio dok je bio u zatvoru zbog dugova, onda se obogatio pa je opet bankrotirao jer nije valjano zaštitio svoj patent.

Mada Srbija napreduje, još uvek ima mnogo gubitaša, što samoupravnih što državnih, a neki su baš ogromni. Sa njima se valja što pre pozabaviti ako Srbija želi da ostvari bolji životni standard svojih građana i da stvori nova radna mesta koja svi željno očekujemo. Ključ je u efikasnom i uspešnom mehanizmu bankrota i političkoj hrabrosti da se taj mehanizam koristi zarad stvaranja novih šansi. Nema lakih i bezbolnih načina kreiranja snažne i održive privrede. Volela bih da ih ima, ali ih prosto nema. A ako vam neko kaže suprotno, nemojte to uzimati zdravo za gotovo. Potrebno je vreme da bi se dokazalo koliko oni nisu u pravu, ali građani Srbije svakako ne mogu tako dugo da čekaju.

(Autor je šef Kancelarije Svetske banke

u Srbiji i Crnoj Gori)