Poslednji i prvi put

To da je (uopšte) održan, već je (bilo) čudo: u nezavisnoj državi Crna Gora a sa sve samim srpskim filmovima kao glavnim i jedinim u konkurenciji! I da je, pri tom, sve lepo i dobro prošlo, to takođe pripada onom čuvenom – neverovatno ali istinito.

Možda je, možda je posle svega ključ uspeha ovogodišnjeg Herceg Novog bio u pustoj a velikoj nostalgiji: slavio se ovoga puta značajni, jubilarni, dvadeseti festival nastao u onoj jednoj gotovo zaboravljenoj zemlji, a pod sasvim drugačijim imenom (Jugoslovenski festival režije)... koji je potom trajao, uprkos ratovima, kroz nove dve države i s promenjenim nazivima (Jugoslovenski filmski festival, pa Hercegnovski filmski festival) da bi, evo, ipak opstao, tvrdoglavo i istrajno, sada bogami i u pomalo apsurdnim okolnostima. Wihov a naš ili, nekako istinitije, naš a njihov. Nebitno: film je uvek veći od politike i granica.

Najviše razloga za sreću imao je Oleg Novković čiji je film “Sutra ujutru” pobedio, osvojio Gran pri festivala, a prema dobroj i tačnoj odluci žirija u kome su bili hrvatski glumac (iz Ćuprije rodom) Igor Galo i reditelji Marija Perović i Miroslav Lekić. To je ona glavna nagrada po kojoj će se 20. Herceg Novi pamtiti i ona jeste fer pogođena. Kada se sve videlo, pogledalo i odmerilo – a reč je o devet, da ponovimo, devet srpskih filmova koji su se našli u programu i to pukim prijavljivanjem, da ne kažemo apliciranjem, znači bez selektora i selekcije – film Olega Novkovića “Sutra ujutru” prema scenariju Milene Marković i u produkciji “Zilliona” čiji je vlasnik glumac Lazar Ristovski, bio je, ipak, u celini zaista najrelevantniji: po temi – proćerdani, u stvari uništeni životi današnjih ocvalih tridesetogodišnjaka kojima se desilo da budu mladi i u naponu najveće snage upravo onda kada se zemlja raspadala a rat počinjao, znači nekada klinci sa – konkretno – Novog Beograda, kojima se svet odjednom srušio; po scenariju, odnosno oporom i setnom dijalogu značajnog pozorišnog dramskog pisca Milene Marković koja je sada, što bi se reklo, prvi put na filmu, a i sama je negde deo te iste novobeogradske generacije i savršeno poznaje iznutra jezik i emocije; po režiji Olega Novkovića koja čini da film odlično funkcioniše kao mozaični i dosledno izvedeni, u stvari zapečaćeni krug, svih tih promašenih i duboko ranjenih duša; prema sjajnoj glumi, pre svih Nade Šargin koja igra mladu a sasvim razbijenu, zapravo potpuno neurotičnu mladu ženu čije su oči pune suza i onda kada se smeje, urezala se u njih večita tuga samoće i nesrećne ljubavi. Zatim su tu, i doslovno redom, svi fenomenalni, od Qubomira Bandovića, Uliksa Fehmijua, Nebojše Glogovca i Miloša Vlalukina do, na primer, Radmile Tomović i Jelene Đokić, znači čitava jedna ekipa koju baš ne gledate obavezno u reklamama za pivo i laki keš i zato i ne znate najbolje kako se ko tu zove i izgleda. Reditelj Oleg Novković pružio im je raskošnu šansu za igru koju su oni, do poslednjeg, bajno iskoristili. O Danici i Lazaru Ristovskom da i ne govorimo, tumače roditelje u Kanadu odbeglog sina (Uliksa). “Sutra ujutru” je i njihov (po odličnoj glumi) film.

Prvi festival koji je prepoznao i priznao i pohvalio glumu svih u filmu bio je onaj međunarodne kategorije i ugleda u Karlovim Varima, održan u julu mesecu. Film je, zatim, ocenjen lepim kritikama, bio prikazan i na festivalima na Paliću i u Motovunu, a sada, posle Herceg Novog, tek kreće: prva stanica biće Montreal...

Drugačije od žirija mislila je, mora se istaći, zahvalna i godinama učena, pa otud i znalačka publika festivala, videvši u filmu “Sedam i po” (još) mladog Miroslava Momčilovića – koji je ispravno proglasila vrhom festivala – ono što on odista jeste: ne samo slatkiš i šećer pravi (povremeno je, ma sve vreme, izuzetno, ali izuzetno duhovit), već je u suštini to negde i veoma, veoma tužan film, tragičan u stvari, a o svima nama danas, mladima pre svih, ali i starima, jadnima i bednima u svakom slučaju, a u odvratnoj tranziciji i (opet), među novobeogradskim blokovima, složen kao omnibus od sedam priča koje kao pokrivaju sedam smrtnih grehova, ali sedam smrtnih grehova na naš način: niko tu nije stvarno loš, još manje zao, naprotiv. Svi junaci jesu neki fol negativci pošto su bad guys iz velike nužde, one pod moranje, ali krajnje reakcije su im uvek srčane i samilosne. Stvarna duhovitost, pak, čini da patetike tu nikad nema. Ni u tragovima,

Brate...

Miroslav Momčilović (koji je već pobrao silne komplimente potpisujući izvrsni scenario komedije “Kad porastem biću kengur”) sada debituje kao režiser: film “Sedam i po” ga na oba načina visoko preporučuje. Bilo je to i jedino, doslovno jedino, ostvarenje koje je u Herceg Novom imalo svoju pravu premijeru. Taj film ima mnogo kvaliteta ali će on izvesno pripasti antologiji zbog toga što u njemu (za života već uveliko legendarna) Mira Stupica briljantno glumi mali ali efektan lik stare učiteljice koja umire. I onda gledamo taj (njen) bol za životom koji je prošao i kome dolazi neminovni kraj: uzbudljivi povratak Mire Stupice na film. Carica.

U tom sjajnom filmu gluma je i inače jedna od jačih strana. Vredi ih, brate, sve pomenuti: Branislav Trifunović, Nikola Vujović, Miloš Timotijević, Marija Karan, Branko Vidaković, Boris Komnenić, Nenad Jezdić, Nataša Marković, Nikola Đuričko, Boris Milivojević, Gordan Kičić, Qubinka Klarić, Lane Gutović, Miloš Samolov, Srđan Miletić, Mladen Nelević i Milica Mihajlović. Mnoge će njihove replike biti neizostavni deo razgovora među, pre svega, mladima, biće one kao posebne šifre sporazumevanja. Potpisniku ovih redova najviše se, recimo, dopala baš u tom smislu prva priča pod nazivom “Gramzivost”: dva lika bez kinte i posla, a igraju ih Branislav Trifunović i Nikola Vujović, smislila su fazon kako da brzo dođu do velikih para, ali odmah onih velikih para: zamoliće dobrog Dijega Maradonu – koji, brate, ima a ne troši, letuje kod Kastra a zimuje kod Kuste – da im pokloni deset, pedeset, ma sto, trista hiljada dolara, ništa to nije za njega, da bi u jednom trenutku pročitali kako je slavni fudbaler pao u komu. I odoše snovi. Ali ne sasvim: “A da pitaš Bekama?!”

Ko se, ipak, ljutio u Herceg Novom? Svi oni mnogi talentovani mladi ljudi koji su ekipno i uspešno radili na takozvanoj fantastičnoj komediji pod nazivom “Šejtanov ratnik” reditelja Stevana Filipovića. Osvojili su nešto sporedno a nadali se, u početničkom zanosu, mnogo većem. Sa sigurnošću se svejedno može reći da je “Šejtanov ratnik” hvale vredan pokušaj da se na dramu mladih u devedesetim godinama prošlog veka, a i šire, gleda iz sasvim novog ugla i da se, to je bilo važno, ona u drugačijoj žanrovskoj formi ponudi. Ali, ali. Još smo mi mentalno daleko od tog i takvog sajans fikšn obrasca i još se takav celofan ovde slabo prima, naročito kad je u pitanju baš ta naša muka u devedesetim čiji koreni vuku daleko unazad, u stvari prokleta srpska sudba generalno. Mnogo se, i previše, htelo tim (diplomskim) filmom pa on zato deluje odviše zatrpan svim i svačim.

Sličan pokušaj – odlaženje u prošlost, u svet mrtvih, preispitivanje čitave velike srpske drame kroz vekove, kada je umiranje za domovinu bila najveća čast a život skoro bezvredan – velika je i potresna priča filma Siniše Kovačevića “Sinovci”. Svako piše svoju biografiju, tako i sjajni dramski pisac Siniša Kovačević stvara svoju, pažljivo, sasvim pažljivo, birajući šta će i o čemu će za života svoga. I uvek o Srbima, o braći, kako on to beleži. “Sinovci”, njegov filmski rediteljski debi, bili su jedini film na Kanli kuli ispraćen dugim ovacijama. Zato što je Siniša Kovačević izuzetno vešt i dobar pisac, zna on odlično s rečima, zna da pogodi emocije, naročito one rodoljubive: sa lakoćom stvara gledaocu kost u grlu. Sam film, međutim, jedva da funkcioniše kao celina pokretnih slika, više su to dugi kadrovi iz obavezno prvog plana a sa dugim, dugim monolozima. “Sinovci” traju skoro dva i po sata, premnogo. Ipak, taj film nipošto nije suvišan, još manje nepotreban domaćoj kinematografiji kao, recimo, vrsta srpske monografije ili, tačnije, kao srpska knjiga mrtvih.

Šta je još bilo viđeno u Herceg Novom?

Vrlo simpatična, uprkos lošem glasu, “Potera za srećkom” Milorada Milinkovića koju sam reditelj naziva limunadom i, molim lepo, to je na stolu. Nema laži, nema prevare. Gordan Kičić, kojeg smo gledali u svakom drugom festivalskom filmu, dokazuje i ovde, i svuda, da je danas najbolji.

Zatim, “Ivkova slava” Zdravka Šotre, film koji jedva da neko već nije video. Dobro. Važno je reći da je reditelj dobio “Zlatnu mimozu” za svoj rad, čini se više za svoj ukupan rad nego baš za ovaj. I to je potpuno fer: energija, duh i svežina tog reditelja u već lepim godinama jesu nešto što (tek sad) zadivljuje, pa i iznenađuje. Otuda je, s ljubavlju, već smišljen slogan – “Kad porastem biću Šotra”.

Prikazani su i, praktično, nemogući filmovi “Krojačeva tajna” Miloša Avramovića i “Aporija” Arisa Movsesijana. Za oba važi ono staro: valjda su o nečemu... Ili: dela u pokušaju. Ipak, samo dno pogodio je film Miroslava Živanovića “Uslovna sloboda” (o hvatanju admirala, haškog begunca, a u formi komedije) u kome je, naprotiv, potpuno jasno o čemu se radi... samo što to deluje nepodnošljivo glupo i bedno. Kako se uopšte stvori takav film: čijom idejom, čijim pristankom, čijim parama?!

Ovaj 20. jubilarni Hercegnovski filmski festival bio je i prilika da se preispita njegova budućnost te je, naravno, održan i famozni okrugli sto pod onom sudbinskim zapitanošću: Quo vadis Herceg Novi? Kao prvo, toliko se loših stvari tu reklo o poslednjim godinama festivala (konceptu, organizaciji, odsustvu selekcije) da su ljudi zaslužni za njegov vek dug dve decenije mogli glatko da se pitaju u šta im je prošlo skoro pola života. Ali nisu. Izdržali su sve kritike svesni i sami da se sada, u novoj državi, koja pri tom izrazito slabo stoji s kinematografijom, mora nešto ipak radikalno – njihov izraz: radikalno – menjati kako bi festival uopšte nastavio svoj još mladi život. Neki njegovo “svijetlo sjutra” vide u vraćanju na prvobitnu formulu koja je vrednovala samo filmsku režiju; drugi pak čeznu za ex yu varijantom gde, ipak, postoje varijacije: po jednima se treba držati filmova na jezicima koje ovde svi razumemo, dok su drugi nešto širih shvatanja pa bi dozvolili, primera radi, Makedoncima i Slovencima da tu ipak nos promole; nudi se i treća opcija po kojoj bi Herceg Novi mogao biti festival mediteranskog filma...

Idućeg leta ćemo, valjda, znati. Međutim, prvi nagoveštaji otvaranja i prodora (makar i u komšiluk, da ne kažemo obližnji svet koji se ne zove Srbija) videli su se već sada: ne samo po tome što je Igor Galo bio predsednik žirija a to, bogme, fakat, vuče u međunarodne vode, već i zbog toga što je na početku bio prikazan hrvatski film Dejana Šorka “Dva igrača s klupe”, odlična crna komedija o, opet, onima koji će u Hag, ali pametna i čak setna... dok je u samoj završnici viđen bosanski film “Nebo iznad krajolika” Nenada Đurića, jedna velika i praznjikava brdska slikovnica u kojoj lepa i mlada Francuskinja bukvalno pada u bosanska bespuća gde se u nju zaljubljuje lokalni, dobrodušni momak; pri čemu ni ona ne ostaje ravnodušna. Kako da ne, love story je to, pa se njih dvoje pitaju mogu li zajedno dalje. A ne mogu, dva sveta su to, i dva jezika su to...

Oleg Novković, reditelj Iskreno i emotivno Pobednik festivala u Herceg Novom o svom filmu “Sutra ujutru” “Sutra ujutru” je zaista potresan film, kao jak emotivni udar: da li je to bila cela ideja, da li nema ni jednog dobrog filma bez toga? - Ne bih generalizovao. Film je široka oblast. Ali za ovaj film, ovu priču, verovao sam da je izuzetno bitno ispričati je na iskren i emotivan način. Govoriti o svakodnevnom životu i običnim ljudima iz neposrednog okruženja uzbudljivo, osećajno i jednostavno. Film je o čitavoj jednoj generaciji odmaklih tridesetogodišnjaka koji su, što bi se reklo, načisto pukli, ljudima poput vas, pa i poput pisca scenarija Milene Marković, i o sebi ste, nekako, sve vreme govorili, zar ne? - Kroz sve svoje filmove, a u ovom naročito, bavio sam se ljudima koji su gubitnici, ljudima skrajnutim sa glavnog toka života. Lik antiheroja, pojedinca koji je suprotstavljen sistemu i neminovno u tom sukobu gubi, od samog početka mog bavljenja filmom neodoljivo me je privlačio. Nekako se pogodilo da je veći deo moje generacije podelio sudbinu mojih junaka. Šta biste u sopstvenom slučaju naveli kao bitne odrednice života koji niste hteli, a dogodio vam se? I kako ste se, čime, nosili sa tim nametnutim, koliko se u stvari može uticati na život, pa i direktno menjati sudbina? - Ne razlikuje se moj život mnogo od života mojih drugarica i drugova rođenih pre trideset i kusur godina. Oni koji se nisu slomili ili nastradali, očvrsnuli su i pronašli svoj put. Moj način je bio film, maratonska borba da se dokopam prilike da ih snimim i da kroz film kažem nešto, i eventualno, malkice promenim nečiji pogled na svet. Uliks Fehmiu, koji igra glavnu ulogu, to je i pokušao istinskom promenom sredine, odlaskom u Ameriku. Mislim, to – gde si – ipak puno, pa i sve, kaže o nekom danas, u već uveliko počelom 21. veku? - Uliks je jedan od onih koji su očvrsnuli i pronašli svoj put. Wegov način je bio taj. I čini mi se da je on pronašao neki svoj unutrašnji mir. Ne bih mogao da se složim s vama da se na osnovu toga gde neko živi može izvući zaključak kakva je ličnost. U najvećem broju slučajeva ljudi nemaju mnogo mogućnosti izbora mesta boravka. Ali imaju mogućnost da izaberu sistem vrednosti, i pogled na svet. Film “Sutra ujutro” je, pre svega, duboko angažovana ljudska priča: koliko i srpska, samo naša? - Definitivno je naša. Ali je i univerzalna. Na nju jednako dobro reaguju i ljudi iz drugih zemalja i kultura, kao i ovi ovdašnji. Qudske strasti i potrebe su univerzalne. Qubav, mržnja, zavist, strah... Mnogo se o glumcima vašeg filma govori, oni su čak i ekipno nagrađeni u Karlovim Varima, ali najveći utisak ipak ostavlja mlada Nada Šargin. Kako ste birali glumce, da li su oni morali da imaju sličan, ako ne i isti, glumački i ljudski senzibilitet? - Moram da dam precizniju informaciju o nagradi u Karlovim Varima. Dobili smo Specijalno priznanje za film “Sutra ujutru”. U obrazloženju žirija se ističe visoko glumačko dostignuće čitave glumačke ekipe. Nada Šargin je fenomenalna u ovom filmu. Ali i drugi takođe. Neke od odabranih glumaca skoro nisam uopšte poznavao pre početka priprema. Prepoznao sam u njima velike talente, na to sam veoma ponosan, zatim se oko filma stvorila magija i atmosfera zajedništva. Senzibilitet priče smo svi usvojili kao svoj tokom tih nekoliko nedelja snimanja. Rezultat je bio za mene očaravajući. Već je vaš film, koji stalno osvaja svojim dobrim stranama značajan publicitet u medijima, prikazan na nekolicini važnih festivala, u Karlovim Varima, zatim na Paliću, pa u Motovunu, sad ga je publika izuzetno lepo i razumela i primila u Herceg Novom: šta dalje, kakva je budućnost? A i kako biste, da malo to okrenemo, komentarisali dosadašnji kratki život filma “Sutra ujutru”? – Do sada je film nailazio na pune sale, veliko uzbuđenje publike, na nekim mestima dobijao čak i ovacije. Ipak, moram da kažem da prilično strepim od ofucanih, već dugo praznih beogradskih bioskopa. Nadam se da će ovaj film biti presedan u sumornoj svakodnevici praznih srpskih bioskopa – krntija, i da će oni za tih par meseci prikazivanja biti makar malo puni, onako kao nekada, kada je film bio važan deo naših života. Po mnogima film mnogo duguje izvrsnom scenariju Milene Marković. Pretpostavljam da bismo se upravo tu najpre složili? - Potpuno. Originalan, dubok, izvanrednog, preciznog dijaloga. Veliki izazov za reditelja. Ovo je naš drugi zajednički film. Nastavljamo da radimo zajedno. Ako bude bilo prilike...