Božja ili bezbožna Evropa

Nemačka kancelarka Angela Merkel izjavila je, nakon susreta sa papom Benediktom XVI, da hrišćanske vrednosti treba da budu ugrađene u novu verziju Evropskog ustava. Ona je tako podržala dugotrajnu borbu Vatikana da se Bog i hrišćansko nasleđe uvrste u preambulu Ustava. To nije bilo predviđeno nacrtom iz 2003. godine, a ni zaključeno u javnim raspravama – zbog otpora sekularističkih zemalja, posebno Francuske, da se ustrojstvo buduće Evrope povezuje sa religijom, a i zbog bojazni nekih članica EU da će pominjanje samo hrišćanstva, a ne i drugih vera, povrediti osećanja evropskih muslimana i Jevreja.

Sada je ćerka nemačkog protestantskog pastora, očitim priklanjanjem novom papi, takođe Nemcu, nagovestila da bi čak osnivači Evropske unije morali ponovo da se usaglašavaju oko toga treba li buduća Evropa da bude božja ili bezbožna. A kako svaka nova situacija ima i svoja istorijska uporišta, podseća se da su državnici-osnivači EU, Adenauer i Šuman, bili vrlo posvećeni katolici.

Nemačka je dosad podržavala Francusku u stavu da se Bog, Hristos i hrišćanstvo ne mešaju sa evropskim političkim i državnim poslovima. U međuvremenu, Francuska je na referendumu odbacila sam Ustav, dok će nemačka vlada, očigledno, morati da preispita stav koji je zauzela Šrederova vlada.

Kancelarka, koja predvodi i nemačku koaliciju hrišćanske demokratije – CDU-CSU – odlučna je, po svemu sudeći, da novu raspravu o Evropskom ustavu otvori najpre kod kuće, a potom i u Evropi, jer će Nemačka u prvoj polovini iduće godine predsedavati Evropskom unijom. Potez može da naiđe na otpor i kod kuće i u Evropi. Nemci su previše opterećeni domaćim brigama da bi se ponovo bavili ustavnim pitanjima EU koja su već jednom skinuli s dnevnog reda, dok u nekim zemljama raste raspoloženje da se Ustav – nakon što je odbačen u Francuskoj i Holandiji – u novoj verziji “stanji”, pojednostavi i učini što prihvatljivijim i što je moguće manje spornim.

U ovoj situaciji od značaja su tri činjenice koje nisu postojale, ili nisu bile upadljivo izražene, 2003, kad je Nacrt ustava bio prihvaćen i kad je Žiskar d’ Esten branio njegov sekularistički karakter.

Prvo, tada Evropska unija još nije bila uvećana za deset novih članica iz srednje i istočne Evrope, od kojih većina ima jaku hrišćansku tradiciju. Pridošlice nisu mogle da budu u “hrišćanskom lobiju”, čije su jezgro činile jake katoličke zemlje, kao što su Italija, Španija i Portugalija. (Na drugoj strani su se, uz Francusku i Nemačku, našli Britanija, Belgija, Skandinavija). Sedam novih članica je, odmah po ulasku u EU 2004, tražilo da se u preambuli Ustava pomenu “hrišćanski koreni”, ako ne i Bog ili Hristos. Najglasnija je bila Poljska, jer je u njoj, kako je to primetio Lešek Kolakovski, “Katolička crkva kroz istoriju tesno povezana sa nacionalnim identitetom”.

Vatikan je uočio promenu u EU, kao što je logično uočio i da su hrišćanski demokrati došli ponovo na vlast i postali glavni partner u “velikoj koaliciji” u Nemačkoj.

Druga je nova činjenica da papa Jovan Pavle Drugi, tada i inače star i bolestan, nije mogao da utiče na političko raspoloženje u najvećoj evropskoj zemlji, Nemačkoj, na isti način na koji to sada čini njegov naslednik. Znalo se da se kardinal Racinger, sadašnji papa Benedikt XVI, u svim teoretskim raspravama odlučno zalagao za “redefinisanje pojma Evrope”, jer su se, po njemu, “sekularisti pokazali nemoćnim pred prodorom islama”. On je u svom poslednjem kardinalskom traktatu – “Vrednosti u vreme preokreta” – pozvao Evropu da “odbaci neshvatljivu omrazu prema samoj sebi” i da “povrati svoju dušu”, okrećući se suštini hrišćanskih vrednosti. Ta svoja uverenja on sada, kao poglavar Katoličke crkve, naglašava i nameće sa većim autoritetom nego nekada.

Treća važna nova činjenica je da je Evropska unija sada mnogo više podeljena oko prijema Turske, velike muslimanske zemlje, u svoje članstvo, nego ranije. Vatikan je, inače, sve vreme tvrdio da Turska geografski nije u Evropi i da je to “duboko muslimanska zemlja sa brzim priraštajem stanovništva”. U međuvremenu, u Evropi je, zbog ojačalog islamskog terorizma, smanjena obzirnost prema islamu (da pomenemo samo aferu sa Muhamedovim karikaturama). Nemačka i Francuska, dve zemlje sa najbrojnijom muslimanskom populacijom u Evropi, osetile su to iznutra i kao sudare civilizacija. Obe su, svaka iz svojih razloga, zaoštrile stavove prema prijemu Turske u EU.

Turska je morala biti i dodatni povod za približavanje stavova nemačke kancelarke i pape Nemca. Prema prognozama UN, Turska će već 2020, što je i moguća godina njenog ulaska u EU, imati 85 miliona, a Nemačka, najveća evropska zemlja, 82 miliona stanovnika! Vatikan je uočio da se to ni nemačkim sekularistima više ne dopada i da su porasle šanse da se i Bog pozove u pomoć.