Rekvijem za Pluton

Dobro je što Klajd Tombo nije doživeo taj dan. Tombo, ambiciozni dečak sa kanzaške farme koji je 1930. godine otkrio devetu planetu, Pluton, napustio je zemaljski svet u januaru 1997, kada je imao već 90 godina. Potom je planetu Zemlju i doslovno napustio u januaru ove godine, kada je njegov pepeo izbačen sa svemirske sonde NJu horajzons. Onda je prošle nedelje, upravo dok je ta sonda prolazila kroz asteroidni pojas na putu ka Plutonu, kuda bi trebalo da stigne 2015, jedna grupa astronoma na Zemlji donela svojevrstan dekret, čija je posledica, između ostalog, bilo i preimenovanje krajnjeg odredišta sonde: Pluton je sada svrstan u novu kategoriju nebeskih tela, “patuljaste planete”. Tombo je pred smrt slutio da bi nešto takvo moglo da se dogodi, kaže njegova 93-godišnja udovica Patriša, napominjući da bi on, kao naučnik, imao razumevanja za tu odluku. Ipak, dodaje da se ona sama oseća pomalo uskraćeno i razočarano. “Kao da sam na neki način ražalovana, nisam više udovica čoveka koji je otkrio Pluton, već udovica čoveka koji je otkrio tek jednu od patuljastih planeta”, ne bez gorčine izjavljuje za Arizona dejli star.

NJeno razočaranje teško da ikoga može da iznenadi. Šta je, međutim, sa nama ostalima? Zbog čega smo svi ovoliko zaokupljeni sudbinom tog dalekog i gotovo nevidljivog sveta? Ta gomila stenja i zamrznutog azota toliko je daleko u Sunčevom sistemu – udaljenost je gotovo 40 puta veća od razdaljine između Zemlje i Sunca – da Pluton za 76 godina, koliko je proteklo otkako je otkriven, nije prešao još ni trećinu svoje orbite. Razume se, nije se ovde radilo toliko o njegovoj “sudbini”, koliko o jednoj ipak proizvoljnoj odluci koja će nesumnjivo imati veliki uticaj na izdavače uybenika i priručnika, vlasnike suvenirnica pri planetarijumima i astrologe. Debata i način glasanja na Kongresu Međunarodne astronomske unije u Pragu pomalo je podsećala na diskusije vođene pre nekoliko godina o tome da li 21. vek počinje 1. januara 2000. ili 1. januara 2001. godine.

Pa zbog čega je onda Metju Malkan, astronom sa UCLA, bio zatrpan elektronskom poštom od ljudi sa kojima se godinama prethodno nije čuo a koji su svi želeli da razgovaraju o sastanku Međunarodne astronomske unije? Zbog čega se Yoan Vajs, kada je posetila Centar za Zemlju i kosmos u Američkom muzeju prirodne istorije, rastužila saznavši najnoviju vest o Plutonu? “Odrasli smo u uverenju da postoji devet planeta, a sada ih odjednom ima samo osam”, kaže ona. “Zamislite sve one spavaonice gde je na tavanici oslikan Sunčev sistem: sada moraju da menjaju sliku.”

Međutim, Sunčev sistem za koji smo mislili da ga poznajemo, menja se mnogo brže nego što je većina nas zapravo u stanju i da prati – što je deo jednog procesa širenja naših znanja o vaseljeni. Za planete se svojevremeno smatralo da se formiraju postepeno, od prašine i gasova, dok se sada veruje da su one zapravo nastale posle silovitih procesa sudara, što ih u izvesnoj meri prikazuje kao objekte koji su uspeli da opstanu u darvinovskoj borbi za opstanak jer im je gravitacija bila dovoljno snažna da može da kontroliše vlastitu orbitu. Zato planeti veličine Plutona više nema mesta u Sunčevom sistemu 21. veka.

Sumorna je istina da je Plutonovo pripadništvo kategoriji planeta od trenutka otkrića dovođeno u pitanje. To je daleko najmanja od kanonskih devet planeta, manja čak i od našeg Meseca – i pri tom ima jedinstvenu i sasvim neobičnu orbitu. Isuviše je daleka i bleda da bi se mogla videti golim okom, zato je i ostala nepoznata ranim naučnicima.

Astronomi su 1846. otkrili Uran i Neptun koji zajedno sa Zemljom čine osam relativno velikih nebeskih tela koja kruže oko Sunca.

Sve do početka 20. veka niko zapravo nije ni sumnjao da možda postoji još neka planeta, a onda su astronomi – pre svega Peri Lovel, osnivač opservatorije u Flagstafu u državi Arizona koja je docnije ponela njegovo ime – uočili izvesnu perturbaciju u orbiti najudaljenijih planeta, što je moglo da ukaže na to da na nju utiče gravitacija nekog tela koje još nije otkriveno. Lovel, koji je preminuo 1916, poslednje godine života je posvetio uzaludnom traganju za tom “planetom iks”. Taj posao je 1929. godine preuzeo Tombo. NJegov zadatak je bio da snimi dve fotografije istog dela svemira tokom različitih noći i da ih uporedi, tražeći objekte koji se kreću. Na svakoj fotografskoj ploči ostali su zabeleženi tragovi hiljada zvezda. Ipak, za manje od godinu dana, on je uspeo da među tih skoro 15 miliona sićušnih tragova svetlosti pronađe jedan koji će dobiti ime Pluton, i to upravo u onom delu nebeskog prostora gde je Lovel i predvideo da će biti otkriven.

U početku niko nije stvarno znao kolika je veličina Plutona, tako da nije bilo otpora tome što je proglašen planetom. Međutim, što se više saznavalo o Plutonu, to su astronomi sve češće počeli da dovode u pitanje tezu da on zaista pripada istoj kategoriji kojoj pripadaju i ostalih osam planeta. Bilo je čak i onih koji su smatrali da ga treba proglasiti kometom. Kada je 2000. godine otvoren Rouz centar, on je na eksponatu koji predstavlja Sunčev sistem imao samo osam planeta; to je izazvalo pravu bujicu ljutitih, mahom dečijih pisama, kaže Majkl Šara, kustos tamošnjeg odeljenja za astrofiziku. “Sada se silno trudimo da ne izgovorimo ono samozadovoljno ’zar vam nismo kazali’, ali to nam teško polazi za rukom”, rekao je Šara posle odluke koju je donela Međunarodna astronomska unija.

Ovo, naravno, nema nikakve veze sa naučnim interesovanjem za Pluton. “Bez obzira na to da li ste pristalica teze da Pluton jeste planeta, ili pak smatrate da on to nije, svaki astrofizičar će vam reći da željno iščekuje rezultate misije sonde NJu horajzons”, kaže Šara. “Nikada ranije nismo stigli do neke patuljaste planete. Kako ona izgleda? Da li je njena površina glatka, poput kocke leda, ili tu postoje pukotine, što bi moglo da ukaže na radioaktivnu ili vulkansku aktivnost?” Plutonova orbita prolazi kroz Kojperov prstenasti pojas malih kamenitih nebeskih tela na samome kraju Sunčevog sistema; astronomi su tek počeli da istražuju taj pojas.

Upravo u rezultatima tih istraživanja leži, po svoj prilici, ključ za objašnjenje porekla planeta i samog života.

Pitanje statusa Plutona zapravo je aktuelizovano prošle godine otkrićem astronoma Majka Brauna. Od 1998. godine Braun i saradnici Dejvid Rabinovic sa Jejla i Čad Truhiljo iz opservatorije na Havajima radili su manje-više isto ono što je još 1930. radio Tombo: snimali su nebo i pokušavali da na nizu fotografija istih područja snimanih uzastopno tokom dužeg perioda pronađu objekte koji se kreću. Razume se, te fotografije su danas digitalne i kompjuteri obavljaju početne analize. To znači da u tim prvim, najgrubljim analizama kompjuteri odaberu stotinak objekata tokom svake noći da bi ih Braun sutradan ujutru pregledao. Velika većina podataka koji se na taj način dobiju potpuno je beznačajna u naučnom smislu, ali se katkad pojavi neki novi objekt iz Kojperovog pojasa, odražavajući svetlost udaljenog Sunca. U januaru ove godine Braun je tako otkrio jedan takav objekt, na slici koja je snimljena još u oktobru 2003. godine; telo je bilo neobično, neverovatno sjajno i u orbiti daleko izvan Plutonove. Nijedan zemaljski teleskop ne može da izmeri veličinu na toj udaljenosti, tako da je Braun morao da čeka da stigne na red za korišćenje kosmičkog teleskopa Habl. Odgovor je dobio u aprilu ove godine: ta svetla tačka, zvanično obeležena kao 2003 UB313, koja je odmah dobila i privremeni naziv Ksena, udaljena je oko 2.400 kilometara i oko šest procenata je veća od Plutona.

Tako su odjednom osporene sve uveliko prihvaćene pretpostavke o Sunčevom sistemu sa kojima su odrastale čitave generacije. Odmah su se postavila mnogobrojna pitanja, pre svega da li je Braun otkrio desetu planetu. Sve je na to ukazivalo. Opet, ako Ksena nije planeta, zašto bi onda Pluton bio planeta?

Da li je ovo bilo pravično rešenje? Da li je fer? Yoel Parker iz jedne od vodećih astronomskih istraživačkih ustanova kaže da nije mogao ni da pomisli da će američki astronomi tako mirno reagovati tokom glasanja, već je predviđao da će možda biti pokrenuta inicijativa da se ove nove definicije revidiraju 2009. godine, na narednom sastanku Međunarodne astronomske unije. On kaže da bi po njemu najbolje bilo dati Plutonu “specijalni dvojni status”, odnosno svrstati ga i u red objekata iz Kojperovog diska i u red planeta, što bi bilo svojevrsno priznanje njegovom neobičnom kulturološkom statusu.

Drugačije rečeno, nama se Pluton jednostavno sviđa. “Mnogim klincima se Pluton dopada samo zato što ima tako lepo ime”, kaže Parker, i ako ikada neki od tih klinaca izraste u novog Ajnštajna – ili, što bi bilo skoro isto toliko dobro, u predsednika onog odbora američkog Kongresa koji odlučuje o buyetskim izdvajanjima za nauku – nije li to onda sasvim dovoljan razlog da se Pluton zadrži među planetama? Luis Fridman, izvršni direktor Planetarnog društva, ne smatra, međutim, da će klincima toliko teško pasti što će morati da pamte jednu planetu manje. “Neće to smetati deci školskog uzrasta”, kaže on. “Smeta nama koji smo nekada bili đaci.”

Mudrost “kolektivnog mislioca” Odluka Staleža onih koji posmatraju nebo, da je Pluton pas koji podleže, donesena nam je krivudavom slalomskom trkom. Najpre je jedna komisija od 19 članova godinu dana većala, i donela odluku da se kongresu uz Plutona predlože za planete i njegov parnjak, otkriven na nebu 1992, Haron, dosadašnji asteroid Ceres, i još jedno nebesko telo iz Kojperovog pojasa.: Ksena. Sve do sedam dana pred kongres mediji su obznanjivali da će se Sunčev sistem u Pragu uvećati na dvanaest planeta! A onda je došao presudni sedmočlani komitet u kome sede vodeći svetski astronomi i jedan pisac astronomskih knjiga – Dava Sobel (“Galilejeva kći” i “Planete”). NJihova iznenadno sasvim suprotna ideja kojom se Pluton baca među patuljaste planete pokazala je da je “kolektivni mislilac nauke” ćudljiv. Oni su se sprdali sa idejama komisije koja im je prethodila. “Potpuno je pristrasna i neobjektivna odredba koju je komisija htela – da planete budu sva ona okrugla nebeska tela sa prečnikom većim od hiljadu kilometara...” I dalje: “U trećoj zoni Sunčevog sistema, u Kojperovom pojasu, gde ima najviše materije, krša zaostalog iz eona kad je naš sistem nastajao, pronađeno je za ovih 14 godina još sto nebeskih tela... A do kraja 21. veka okvalifikovaće se za planete, po tom kriterijumu, još stotina loptastih objekata!” Zato će ovaj komitet za kriterijum postaviti unutrašnja, fizička svojstva planete. I Neptun se umešao da miljeniku miliona svršenih đaka, Plutonu, ospori status planete. Plutonova orbita je eliptična i delom se prepokriva sa Neptunovom. Po toj orbiti Pluton obiđe jednom oko Sunca za 248 zemaljskih godina. Ruski izveštač s kongresa javio je to dramatično ovim rečim: “Neptun omeo Plutona da ostane planeta Sunčevog sistema!” Sedmočlani izvršni komitet predvođen Ovenom Yinyerihom, profesorom emeritusom astronomije i istorije nauke, sa Harvarda, uzviknuo je: “Neka priroda odluči!” Nisu, dakle, da budemo ironični, odlučivali slabi ljudi pojedinci, nego je sama Priroda progovorila kroz kongresne mikrofone u Pragu. Ali, astronomi su me oduševili, kao nekadašnjeg đaka, koji je u svojoj dvanaestoj, čuo u Zrenjaninu od profesora zemljopisa, da je “pre samo petnaest godina otkrivena i deveta planeta Sunčevog sistema, Pluton (1930)”. Od 1945. Pluton mi je miljenik. Neki vele da je praška odluka samo “reklasifikacija” i da neće imati nikakvih posledica. Asošijeted pres smatra da će odluka ipak uticati na profesore zemljopisa, koji sad na početku školske godine moraju da ubacuju ispravku u uybenik. A devedesettrogodišnja udovica Klajda Tomboa, pronalazača Plutona, rekla je: “Na neki način ovo je razočarenje... Ne znam kako vi to primate. A meni to nekako liči kao da sam izgubila posao... Inače, ja razumem da nauka ne stoji u mestu. Kreće se. Klajd je na kraju, pre smrti rekao – On je tu. Ma šta bio, on je tu.” Sociolog bi, prateći neuverljivu polemiku oko Plutona, planete ili patuljaste planete, posumnjao da je posredi sukob teleskopskih astronoma sa astronomima koji šalju sonde u svemir. Jer upravo januara ove godine iz Kejp Kanaverela odletela je Plutonova sonda “Novi horizonti”. Ona iz “treće zone” Sunčevog sistema, sa njegovog ruba, treba da donese slike i podatke o smrznutom Plutonu, osvetljenom hudim svetlom sunca... Ti podaci će stići kroz devet i po godina. A prikazaće razvaline svemira iz doba njegovog nastanka. Neko može da pozavidi na tim podacima... pa udri polemiziraj... a mene sve to ispunjava tugom.