Slika čoveka

Jeste li primetili koliko su danas retki slikari koji slikaju ljude, čija tema je čovek koji živi “sada i ovde”, kao naš savremenik, saputnik, sapatnik na sceni o v o g sveta u kome smo i koji je u nama? Verovali ili ne, sada u nas ima samo dva takva autentična slikara: Milan Blanuša i Milan Marinković Cile.

Ovaj drugi upravo je imao izložbu u novootvorenom galerijskom prostoru Muzeja istorije Jugoslavije na Trgu Nikole Pašića. Preko stotinu izloženih eksponata ima karakter nepotpune retrospektive. Najstarija slika, “Drski put”, datira iz 1986. godine. Ali, Marinković se pročuo kao slikar motiva “sa ulice” još sedamdesetih godina. Izgledala je zaista čudno neočekivana pojava tog “realiste” u ono vreme kada su njegove kolege bile od reda zagnjurene u svoje “alternativne” autorske svetove (što se ni do danas nije promenilo). Pitanje razloga zbog koga se naše slikarstvo, posle Drugog svetskog rata, okrenulo od slike stvarnosti života, za razliku od predratnog slikarstva, ozbiljna je tema koja, začudo, do danas nije posebno obrađena. Ni ovo nije mesto ni prilika da se čini tako nešto. Marinkovićeva izložba daje povoda da se dotakne druga, jednako zapostavljena tema: otkud to da se u našem slikarstvu nađe poneki umetnik nameran da pogleda u stvarnost “onakvu kakva jeste”?

U tome ima nečeg paradoksalnog. Naši stvaraoci u vizuelnim medijima nikad se nisu bavili stvarnošću više nego danas. Ali, nikad nije bilo manje njihovih dela u kojima se može prepoznati l i k te stvarnosti. Marinkovićevo slikarstvo se otud može okarakterisati po tome što se izuzima iz ustaljenog, “sofisticiranog” i konceptualno posredovanog interpretiranja pojavnosti fenomena realnosti. Za Marinkovića bi se moglo reći da, na svoj način, ilustruje ono što oko sebe vidi i doživljava. On je motive za prve svoje slike u doslovnom značenju reči našao na ulici, u kafićima, na žurkama, na plažama, među svojim ispisnicima zatečenim u stanju neobaveznog “ubijanja vremena”. Niko kao on nije prikazao ispraznu oslađenost šarma one šarene margine života sa čije jedne strane je reprezentativni elitizam, a sa druge andergraund.

Koliko je spontan u svojoj recepciji date mu slike stvarnosti, Marinković je jednako iskren i jednostavan u slikarskom načinu njene reprezentacije. Pravi prvak u zaboravljanju svega što je naučio ne beogradskoj likovnoj akademiji, on slika širokom četkom, bojama neukroćenog hromatskog intenziteta. Na platno nanosi debelu bojenu masu gestom vidljive fizičke žestine. Takvom njegovom stilu slikanja pripisan je kočoperni naziv “novog” ekspresionizma. Ako takav pravac u našem slikarstvu zaista postoji, on to, pre svih drugih, duguje Ciletu Marinkoviću.

Na opisani način Marinković je slikao u svojoj “boemskoj” mladosti, pre nego što je postao ozbiljan, porodični čovek. On danas više ne sedi pre podne “Kod konja” (u kafiću kod spomenika kneza Mihaila), već živi i radi u Parizu. O njemu se ne priča u beogradskoj čaršiji, već se čita u debelim monografijama. Da li otud, u novim slikama na ovoj beogradskoj izložbi (“Prisustvo muškarca”, “Argentinska plesačica”) srećemo ovog slikara koji je u nečem ostao isti – u stilu već malo ostarelog novog ekspresionizma – a u nečem se promenio: u sižeu slikarske priče.

Taj siže danas već predstavlja retrospekciju jednog prošlog sveta, iz vremena postšezdesetosmaške letargije prožete šarmom jalovog tavorenja one generacije mladih koja će, devedesetih, na pragu zrelosti, dočekati nailazak jahača apokalipse pod čijim kopitama će zauvek nestati njihov svet.

Ali, priča o tome, očigledno, ne spada u Marinkovićev slikarski fah... Šteta za naša očekivanja. A za njega lično, možda i ne?