Jelić za sva vremena

Uspeli smo da ulovimo “neuhvatljivog” i najvažnijeg člana “Yu grupe” Dragija Jelića - jednog od naših vodećih i najboljih gitarista svih vremena. Najvišeg ranga i bez premca, postavio je temelje domaćoj gitarskoj rokenrol i bluz svirci. Dao je svoj pečat, izraz, prepoznatljivost, originalnost - i kao gitarista i kao pevač kompozitor. Impresionira i nekim pozitivnim fluidom, temperamentom i energijom. Iako retko i nerado daje izjave i intervjue, pristao je na razgovor.

Napravili smo neuobičajenu priču, mali leksikon, koji otkriva neku drugu vrstu njegove ličnosti (osim one muzičke), zavirujući malkice i u njegovu dušu.

Sa kojim svetskim gitaristom bi voleo da sviraš i ko je najbliskiji tvojim shvatanjima?

- Pa, to je nemoguće jer jedan od njih trojice nije živ, a to je DŽimi Hendriks. Ali voleo bih da u isto vreme na bini zasviram sa B.B.Kingom i Erikom Kleptonom. To su ljudi koji bi lično mene pospešili svojim sviranjem.

Prva pesma koju si naučio da sviraš?

- To je bila pesma “Young ones” od “Šedouza” i Klifa Ričarda. Tada sam imao 14 godina.

Koja postava “Yu grupe” ti je najviše štimala i parirala u svirci?

- Bata Kostić, Žika Jelić i Raša Đelmaš. Međutim, trio je bio najefikasniji.Nije bilo nikakvih ograničenja i imao sam totalnu slobodu u sviranju.Klavijature ili druga gitara me dosta ograničavaju i sputavaju harmonijama.

Kako izlazite na kraj sa tekstovima?

- Nikako. Mi ih ne pišemo, to rade ljudi koji me dobro poznaju. Izdvojio bih Nikolu Čuturila i Zvezdanu Janković.

Kakvo je danas stanje u rok muzici?

- Ne znam ni sam, da li je kriva atmosfera, pomodarstvo, mediji, a delimično i sami bendovi svojim povlačenjem. Nama više nije potrebno ni medijsko prisustvo, ni izdavanje novih CD-ova. Svi ti pravci su ipak bazirani na rok muzici.

Da li je teško i rizično baviti se ovakvom vrstom posla danas?

- Izuzetno teško. Uostalom, danas postoji rizik u svakom poslu. Kad je u pitanju rok muzika, meni nije cilj novac. Novac je uvek dolazio sam po sebi.

Šta misliš o upotrebi kompjutera u muzici?

- Koliko sam upoznat, kompjuter olakšava rad - u smislu samo da ubrza, pojednostavi, zapiše... Lakše je prepraviti neke demo ideje, ali nedostatke muzičara ne može da popravi.

Izdvajaš li nekoga od mlađih kolega?

- Danas više dolazi do izražaja timski rad. Ranije je postojalo više dobrih instrumentalista. Recimo, ima ih dosta i danas - na primer, Zafa i Ranđa koji su odlični tehničari, ali nema prepoznatljivih gitarista sa svojim stilom i izrazom. Neće to ni imati dok ne počnu da stvaraju svoju muziku. Sve se svodi na blok šeme.

Koju muziku u kućnoj varijanti voliš da slušaš?

- Obično pustim radio gde nema loše muzike. Takođe, često gledam na video-kaseti koncert AC DC iz Sidneja.

Da li vam nedostaju koncerti i zašto toliko dugo niste imali koncert u Beogradu?

- Kad smo bili neodlučni i nismo napravili koncert posle “Rima”, onda čekamo neku drugu priliku koje će biti sa izdavanjem novog CD-a “Yu grupe”. A koncertno nismo neaktivni i van tog dela posla. Možda bi bilo lepo da ih ima više. Nisam za zajedničke nastupe. Niko ne može da se prezentuje na pravi način i tehnički sve je na jurnjavu.

Žalite li za onim starim vremenima kada se živelo mnogo lepše, srećnije i iskrenije?

- Možda ću jednoga dana sesti i analizirati. Ali sigurno da su meni sedamdesete godine najlepše. Bio sam i mlađi, a sigurno se i lakše i lepše živelo.

Žališ li za nečim propuštenim?

- Ima dosta toga u životu. Mnogo toga sam mogao i trebalo je da uradim, ali nisam. Ipak, nema kajanja. Ne žalim se, već sam sebe krivim.

Hobi?

- LJubav prema motorima i automobilima. To podrazumeva i popravke, a ne samo vožnje. Volim i da kuvam, krečim, peglam - sve što savremeni muškarac treba da zna da radi.

Tuđi koncert koji izdvajaš i pamtiš?

- Od prvih koncerata - Santana u Londonu 1972., a od poslednjih - Piter Gebrijel u Barseloni 2003. Bilo je fantastično!

Dogodovština, anegdota?

- U poslednje vreme mi govore: “Zdravo, Žiko”!

Najveći strah?

- Od ronjenja. Pokušao sam, ali sam počeo da se gušim.

Šta te čini srećnim?

- Pored seksa, odlazak na pijacu.

Neostvarene želje?

- Krivo mi je što se nisam bavio atletikom, ali u profesionalnom smislu.

Najlepši trenutak?

- Rođenje mog sina.

Naružniji trenutak?

- Trudim se da ih zaboravim.

Najveći promašaj?

- Kada uđem u ulicu suprotnog smera ili prođem kroz crveno svetlo.

Najveći dosadašnji uspeh?

- Tek treba da dođe. U iščekivanju.

Šta te najviše nervira i ljuti?

- Bahato ponašanje, samoživost, nebriga za okolinu.

Šta te zasmejava?

- Beni Hil.

Šta na televiziji voliš da gledaš?

- Sportski program. Sve što je vezano za sport. Omiljeni sport mi je atletika - trčanje do 1500 metara. Volim i fudbalske utakmice.

Film, glumac, glumica?

- “Kum” i, Miki Manojlović, DŽulija Roberts.

Filozofija života?

- Snaći se u ovom ludom svetu i svaki slobodan trenutak bežati pored vode, slušati talase...

Izreka, misao, moto?

- Nema problema, rešićemo to.

Omiljeno godišnje doba?

- Proleće, maj.

Omiljena hrana?

- Roštilj.

Piće?

- Votka i biter-lemon.

Zemlja tvojih snova?

- Južna Afrika. Bio sam u Johanesburgu. Sviđa mi se sve - vreme, širina, mir, klima i raspoloženje ljudi.

Gde voliš da putuješ?

- U Španiju, a normalno prolazeći kroz Italiju, Francusku.Voleo bih da vidim Australiju.

Tip žene koji ti se dopada?

- Bo Derek, na primer. Da je plavuša do 1,70 m i da nije teža od 60 kg.

Koju bi žensku ličnost izdvojio?

- Pokojnu princezu lejdi Dajanu.

Deo grada koji ti se najviše dopada?

- Zemun.

Kola koja voziš?

- “Eskort kabriolet”.

Saradnje sa drugim muzičarima?

- DŽu rock selekcija (sa Dadom Topićem, Janezom Bončinom i drugima).

Ko to je “navukao” na muziku?

- Za sve su kriva moja braća kad je muzika u pitanju. Hvala im!