Putokazi za Edenski vrt

“I nasadi Gospod Bog vrt u Edemu, na istoku; i ondje namjesti čovjeka kojega stvori” (1. Moj. 2:8)1 tako je napisano u Bibliji. Adam i Eva su jedno uz drugo u lepom kutku vrta, okruženi cvećem i drvećem. To je početak svih dana.

“Vrt radosti” bio je srednjovekovni naziv za dom prvih ljudi, a na Direrovim i Rembrantovim platnima Adam i Eva se kreću goli kroz cvetne livade “i ne biješe ih sramota”.

Knjiga o postanju centralni je tekst hrišćanstva i nemerljivo je uticala na razvoj zapadne civilizacije. Kelti su imali Avalon, jabučni vrt, a Grci ostrva blaženstva. Ali, seksualnost i duh samo su u raju tako grešno isprepletani. Stvari su se loše odvijale po prve stanovnike raja: zavedena zmijom, čovečica (Luter) videvši od Boga zabranjeni plod na drvetu, “uzbra rod s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi. Tada im se otvoriše oči i vidješe da su goli; te spletoše lišća smokovo i načiniše sebi pregače.” (1. Moj. 3:6)

Kad je Bog primetio prekršaj, bacio je prokletstvo na oboje. Prekršaj je tako veliki da se kao neka zarazna bolest prenosi na sve njihovo potomstvo. Čovek je zauvek postao grešan – u svakom slučaju, apostol Pavle je 50 godina posle Hrista izneo takvu teoriju. Priča o raju, u Bibliji nije duža od stupca i po, pedesetak redi, ali uprkos manjkavom poznavanju njenog sadržaja, za nju zna svako dete.

Filozofi joj pridaju značaj buđenja ljudske svesti. Frojd u njoj vidi “opštu fantaziju iz detinjstva pojedinaca”. Gaženje tabua simboliše razvojnu tačku četvorogodišnjaka, u kojoj se javljaju stid i strah, misli on.

Da li je baš sve bilo tako, ili drugačije? Da li se iza predanja o postanju skriva istorijska poruka? Da li ona sadrži suštinske činjenice iz kamenog doba? Stručnjaci za klimu, koji se ne daju zastrašiti “božjom poveljom”, veruju da “raj poseduje koordinate”, da je bio stvarno mesto i da je putokaz prema njemu u Starom zavetu.

Pre svega, istraživači mlađeg kamenog doba (12 000 do 4 000 godina pre Hrista) gaje nadu da priča iz prve knjige Mojsijeve, “koja se zove Postanje”, ima realnu osnovu. Razlozi su prilično jasni, jer se zemljoradnja provlači kao lajtmotiv kroz biblijske prapriče. Iz praha zemlje načinio je Bog prvog čoveka. Pošto je Adama i Evu izgnao iz raja Bog reče Evi: “.....tebi ću mnoge muke zadati kad zatrudniš, s mukom ćeš djecu rađati, a volja će tvoja stajati pod vlašću muža tvojega, i on će ti biti gospodar”, a zatim se obraća Adamu: “... zemlja da je prokleta s tebe; s mukom ćeš se od nje hraniti do svojega vijeka... trnje i korov će ti rađati, a ti ćeš jesti zelje poljsko. Sa znojem lica svojega ješćeš hljeb, dokle se ne vratiš u zemlju od koje si uzet; jer si prah, u prah ćeš se vratiti” ( 1. Moj. 3:16-19 ) Adamov sin Kain postaje zemljoradnik, dok je Avelj prvi uzgajivač stoke.

Smrtonosna svađa između njih dvojice odslikava probleme nove životne forme koja je pre 10 000 godina zaista potresala Orijent. Čovek je tad postao vezan za jedno mesto, a otkrio je vlasništvo i posed. Posledica je rat. Kultura Sumera je uveliko prožeta krvavim borbama za teritorije i ropstvom.

Da je Sveto pismo prošarano stvarnim činjenicama odavno je poznato. Ararat na kome je nasukana Nojeva barka zaista je brdo u Turskoj. Zidovi Jerihona postojali su, isto tako, kao i kula u Vavilonu.

Da li je postojao raj? Već se pretpostavljalo da je bio na Sejšelima i u dolini Inda. Erlmar Buhner, geolog na univerzitetu u Štutgartu, legendu o raju doveo je u vezu, najpre sa klimatskim promenama u poslednjem ledenom dobu: raj je potonuo u Persijskom zalivu kao posledica otapanja snega.

Još uzbudljiviji predlog izneo je Britanac Dejvid Rol. U bestseleru, “Legenda” on smešta Adama u severni Iran, u blizini jezera Urmija. Rol je preturio arhivu sumerskih spisa na klinastom pismu i proverio geografske naznake iz Svetog pisma, a potom je seo u džip i otputovao u Kurdistan. Svoje nalaze zasnovao je na drugoj i trećoj glavi “Postanja” koje rajski vrt tretiraju kao zemaljsko odredište za odmor. U raju izviru četiri reke od kojih su dve Eufrat i Tigar. One su mu ogradile koridor prema cilju.

Izgleda da je bio na tragu: tačno u gornjem toku Eufrata i Tigra gde je, shodno Bibliji, Adam dobio prvo zrno žita, nastala je prvobitna poljoprivreda. Tek odskora, došlo se do odlučujućih uvida u “neolitičku revoluciju”. Blaga predbrđa Taurusa i Zagorskih planina u graničnom predelu između Irana, Iraka i Turske, bila su mesto gde se 11 000 godina pre Hrista odigrao kulturološki obrt. Homo sapiens, dotad nomad i lovac odbacio je lovačke naprave.

Preko milion godina čovek je ubijao krupnu divljač, a osim njome hranio se, pre svega, šumskim slonovima i rečnim konjima. Nomad, i sam divlja životinja, vrebao je plen iz šipražja.

Ali, iznenada je počeo da zatvara ovce i koze u torove (8 400 god. pre Hrista) i da gaji svinje. Smislio je krevet i kolibu, kao i keramički lonac (7 000 g. pre Hrista), a jeo je po prvi put varivo od žitarice koju je sam uzgajao.

Gde se tačno odigrala ova promena i gde je čovek sagradio prve ambare, utvrdili su istraživači sa Instituta Maks-Plank u Kelnu. Uporedivši genetičke odlike 68 modernih biljaka sa zrnastim plodovima, uspeli su da ih sve svedu na jednu prastaru žitnu stabljiku.

Divlje biljke, istovremeno i preci svih žitarica, rastu i danas na “pojasu polumeseca”, na obroncima ugašenog vulkana Karakadag (pogledajte priloženu mapu). Kad je Adam kao prvi kušao i jeo hranu zgotovljenu od brašna, boravio je baš tu, na obroncima Karkadaga.

Ali i detalji priče o prvobitnom grehu u saglasnosti su sa stvarnim događajima. Tek, nove iskopine u Siriji i Turskoj ukazuju na to da je čovek postepeno postajao stalno vezan za jedno mesto.

Još 10 000 godina pre Hrista, lovci na divlje zveri živeli su u plodnom “pojasu polumeseca”, u bogatstvom blagoslovenoj prirodi. Trava je bujala, a bilo je mnogo velike divljači.

Oko 7 500 godina pre Hrista iscrpljene su sve rezerve divljine. Pritisnuti glađu, ljudi su se odlučili na zajednički život u selima i na težak posao obrade zemlje.

U tom prelaznom periodu, često je dolazilo do kriza namirnica i gladi. Qudi su morali potpuno izmeniti svakodnevicu. Na svakom koraku javljali su se problemi. Na primer, hleb koji je hranljiv, od trenutka završene žetve pa do pečenja, zahtevao je 40 postupaka u obradi. Sve je moralo da se izmisli, da se nauči, ali i da se za svašta dovija. Vreme inovacija počelo je krčanjem creva.

Uz pomoć srpova načinjenih od kremena, čije su drške bile obložene smesom sličnom asfaltu, seljaci su želi letinu, a klasje su mlatili i tako iz njega izdvajali zrnevlje. Žene bi klečeći razbijale i mlele zrnevlje na kamenim pločama. Posao je bio tako naporan da je dovodio do deformacija skeleta.

Takođe, uzgajanje stoke je u početku proticalo loše. Doduše, koze i ovce je bilo lako uloviti, ali divlje životinje su doživljavale šok i skoro sve su ostajale jalove. Kad bi se, pak, razmnožavale, na svet bi donosile slabašno potomstvo.

Upoređenje skeleta lovaca i seljaka iz kamenog doba pokazalo je da su rani zemljoradnici radili znatno teže od lovaca, da su češće patili od boleština i da su umirali mlađi.

Seljaci iz prasela Nedvali Čori (8 500 god. pre Hrista) platili su mukama nove životne forme. Zubna gleđ im je bila jako slaba, a patili su od jakih nadimanja. Pošto su imali dosta teškoća sa žetvom žitarica, uglavnom su se hranili graškom i sočivom.

Kako je tek bio lep stari lovački život! Slobodan, bez obaveza i pun avantura. Gazele i divlji magarci nekad su prekrivali zelena polja Gornje Mesopotamije. “Krda su brojala i po 10 000 životinja” kaže minhenski paleozoolog Joris Peters.

Od takvog života između roštilja i ležišta na zelenoj travi čovek nije odustao dobrovoljno. Morao je.

Negde oko 7 500 godina pre Hrista, u Gornjoj Mesopotamiji polja više nisu bila bogata travom, te nije više bilo bivola za lov, tako da su ih ljudi počeli pripitomljavati. Postavši domaći bivoli su se smanjili ne prelazeći visinu od 1,30 metara u nivou plećki.

Opustela polja opisana su i Starom zavetu: posle izgona iz raja Adama je čekao težak rad. Naime, Bog je opustošio oranice i upozorava Adama: “Rašće ti trnje i drač”.

Međutim, mnogi poznavaoci Svetog pisma ne slažu se sa starozavetnim detektivima i odbijaju potragu za indicijama o raju na zemlji iz principijelnih razloga. Uostalom, “danas ćeš sa mnom biti u raju” doviknuo je Hrist čoveku razapetom na krstu, odmah do njega. Hrist misli na nebesko carstvo, na mesto izbavljenja i večnog spasa, gde prestaju sve muke.

Tražiti takvo “mesto duha” na geografskoj karti, negoduje Švajcarac Otmar Kil, stručnjak za Stari zavet, potpuno je budalasto i znak je savremene materijalističke zbrke. To bi bilo isto, kao kad bi pokušali sa mineraloškim analizama kamena mudrosti”.

Biblijski tekst govori o večnom miru i večnoj mladosti. Martin Luter je govorio da “Adam u raju nije imao nijednu boru na licu svom, a iz njegovog tela izvirali su lepi mirisi”.

I u drugim kulturama postojala su mesta sreće. U Hesiodovim “Zlatnim vremenima” ljudi su živeli “daleko od muke i jada”. Herodot govori o zemlji u kojoj je drveće prepuno balzamskih krušaka, narova i zelenih maslina, a tokom cele godine donosi plodove.

U brdima Gornje Mesopotamije, kolevci žitarica, u kojoj se nalazi koridor za putovanje britanskog istraživača Rola, napravljena su dalja otkrića. U ovom području je najstariji hram na svetu. Tu se čudesne megalitičke građevine i dokazi o jednoj do sada jedva poznatoj “zlatnoj epohi” kamenog doba.

Jedan od današnjih najvažnijih objekata čuđenja jeste potpuno golo brdo u blizini poznatog mesta Urfa. Na njegovom vrhu nekad su jedan uz drugog stajali hramovi, od kojih je četiri iskopano, dok je preostalih 16 locirano magnetometrijski. Kameni stubovi ukrašeni su isklesanim figurama lavova, zmija i ljudskih obličja. U šutu leže zatrpane statue divljih svinja i ljudske glave velikih dimenzija.

Rukovodilac iskopavanja monumentalnog nalazišta Gebekli Tepe (turski – Pupčani vrh), Berlinac Klaus Šmidt, naziva taj lokalitet unikatom i “arhitektonskim kapricom” kamenog doba. Najteži stub koji još uvek leži u kamenolomu, težak je 50 tona. Ovo sakralno mesto načinili su lovci i skupljači plodova pre 11 000 godina. Da bi nastalo i opstalo tako nešto – slično Vatikanu, bilo je potrebno činodejstvovanje između 300 i 500 vrača i šamana.

U svojoj knjizi “Oni su zidali prve hramove”, Klaus Šmidt je na 284 strane, do detalja predstavio tajanstvenu kulturu lovaca sa Gebekli Tepea, još iz vremena kad na planeti nije postojalo ni jedno jedino selo. Qudi su tada živeli u nekoj vrsti zemlje Dembelije i mogli bi ih danas smatrati naslednicima Adama i Eve. Pre 11 000 godina, kad su nastala prva svetilišta, Evroazijom su počeli duvati blagi vetrovi, nakon 100 000 godina, koliko je trajalo ledeno doba. Gornja Mesopotamija se probudila iz kasnog glacijala, sve je klijalo, a velika područja stala su se rascvetavati. Narod sa Gebeklija lovio je u dobro organizovanim grupama od po stotinak lovaca, pre svega, gazele. Gonili su ove kopitare po plićacima Eufrata i po kilometrima dugim udolinama. Jednim udarcem dobijane su tone mesa i krzna; obezbeđivana je hrana za više meseci. Zalihe su smeštane i čuvane u posebnim prostorijama koje su bile praoblici naselja. U povoljnoj i blagoj klimi posle ledenog doba, u predelima sa velikim poljima, rasle su divlje žitarice koje su lovci štitili da ih ne bi popasli divlji biljojedi. Pri tome, polja nije bilo potrebno obrađivati jer su ljudima iz kamenog doba plodovi bukvalno ulazili pravo u usta.

Ova neolitska “zemlja smeška” nalikuje otadžbini Adama i Eve. Pesnici i slikari doživljavali su rajski vrt kao deo divlje prirode i prašumu u kojoj su prvi ljudi samo lenčarili. Ali, u Božjem parku se radilo, iako ne teško. U Knjizi postanja Adamu se izričito nalaže da zemlju obrađuje i pazi. Morao je da štiti drveće i žitarice, isto kao i pioniri zemljoradnje sa Gobekli Tepea.

Poruke iz Svetog pisma mogle bi biti eho “zlatne epohe” kamenog doba. U prvom svetilištu nađena je ovalna dvocentimetarska stealitska pločica sa ugraviranim simbolima drveta i zmije.

Postoje i neke druge paralele; u potrazi za rajskim vrtom, mnogi tragovi vode ka Gornjoj Mesopotamiji:

U biblijskom raju govori se o izvorima vode – zna se da u pobrđu Taurusa izvire desetak reka.

Po proroku Jezekilju, (28:14) rajski vrt se nalazi na svetom brdu – Gebekli Tepe bi moglo biti to brdo.

Avramovo “mesto rođenja” je grad Urfa – između njega i preistorijskog svetog brda nema ni dva kilometra.

U ovom pracentru iz koga je sudbina čovečanstva krenula novim putem, Jevreji su nekoliko hiljada godina kasnije, na osnovu bledog pamćenja sastavili priču o postanju i pretočili je u zapis. U biblijskoj zemlji postanja, sačuvano je sećanje na “zlatnu eru”, na poslednje lovce divljači kao i na njihovo definitivno zadržavanje na jednom mestu, tj. nastanjenje i pojavu kulture kuvane hrane, zasnovane na upotrebi žitarica. Tim procesom, ma koliko to nategnuto izgledalo, omogućen je jasniji pogled na deo Starog zaveta koji se često ističe zbog svoje jasnoće, dubine i lepote.

“A stvori Gospod Bog čovjeka iz praha zemaljskog, i dunu mu u nos duh životni; i posta čovjek duša živa” (1. Moj. 2:7). Magični postupak stoji u jasnoj analogiji sa glinenim figurama. Ove figure pojavile su se u mestu Nevali Kori 8 500 godina pre Hrista, na samo 50 kilometara razdaljine od današnjeg sela Gebele Čori.

U početku, Adam je solista. „Nije dobro da čovjek bude sam”, zaključuje Svevišnji i čoveka sa svojim likom, šalje u dubok san. Uzima mu jedno rebro kao materijal od koga će stvoriti Evu. Kad Adam ugleda Evu prvi put, on izgovara mali stih radosti “...sad eto kost od mojih kosti, i tijelo od mojega tijela. Neka joj bude ime čovječica, jer je uzeta od čovjeka” (1. Moj. 2:23)

Iz ovih redova vidi se duboki osećaj za ljubav i uzajamna pripadnost različitih polova. Modernim pokretima za ženske slobode ovo ide na nerve jer za razliku od prvog biblijskog pominjanja stvaranja čoveka („Bog napravi ljude po slici svojoj i stvori ih kao čovjeka i ženu”), Eva koja je nastala iz rebra, naknadna je božja odluka.

Apostol Pavle (zbog poznate lične odbojnosti prema požudi), u svojoj 1. poslanici Korinćanima, ženu naziva odbleskom čoveka, koji, inače, ne nosi neku naročitu poruku.

Međutim, sastavljač “Postanja” mnogo je obazriviji: sa 16 reči u hebrejskom originalu, stvaranje Adama opisuje na isti način kao i stvaranje Eve. Izgleda da je sastavljač ceo proces apsolvirao u maniru “političke korektnosti”.

Nažalost, prilikom padanja u greh, žena ne igra neku zanemarljivu ulogu. Ona je podlegla savetima sumnjive prirode i pojela je zabranjeni plod. Posle toga dolazi do prave „kognitivne eksplozije” u kojoj čovek postaje svestan samog sebe. On saznaje šta je to sramota i rasuđuje moralno. Plod, kako stoji u Starom zavetu, donosi saznanje i sposobnost razlikovanja dobra od zla.

Kad je Bog šetajući se u predvečerje kroz rajski vrt, primetio prekršaj zabrane korišćenja „ploda saznanja”, njegova ljutnja bila je velika. Krivce je izbacio iz raja. Pri tome nije zaboravio da onima koje je stvorio, onemogući korišćenje plodova sa „drveta života” koje daruje besmrtnost.

Vrata raja su zatvorena, a ulaz u raj od tada čuva Heruvim sa “ognjenim mačem”. Sve ovo zapisao je jedan učeni Jevrejin, navodno, 950 godina pre Hrista, kao pisac na dvoru kralja Solomona. Stručnjak za Bibliju, Berm-Jerg Dibner, misli, pak, da je doterani tekst delo jednog jevrejskog rabina i da je nastao dvesta godina pre Hrista.

Odakle mu podaci za celu priču? Već dugo se pretpostavlja da je pripovedač otkidao komadiće iz duge niti prastare legende i da je upisivao datume prepričavanih događaja. Sve što je smatrao fantazijom potiskivao je, ali je insistirao na krivici i grehu, kao i na pitanju moralnog osećanja.

U navođenju naziva mesta on ide u detalje: rajski vrt je na istoku i to u Edenu (u Daničićevom prevodu Starog zaveta, Edemu), koji je ograničen i označava određeni predeo, poznat kao “Nod”. U rajskom vrtu izviru četiri reke, a tok Tigra (“teče severno od Asirije”) naveden je precizno. Eufrat je takođe poznat. Ostale dve reke koje ograničavaju taj čarobni predeo stvaraju probleme.

Prva je Pišon koja teče oko cele teritorije poznate kao Havila, a u njoj ima zlata.

Druga reka se zove Gihon i teče oko cele zemlje Kuš.

Pokušaji razumevanja biblijskih naziva potiču još od starina. Prvo je rimski pisac istorije Flavius Iosepus u prvom veku posle Hrista, utvrdio da je Pišon reka Gang, a Gihon reka Nil.

Rani kartografi čvrsto su verovali u biblijsku utopiju – zemaljski raj i ucrtavali su ga u svoje Atlantide. Na Ebštorferovoj karti, raj je smešten na istoku kao ograđeni predeo. Ta „zemlja sreće” trebalo bi da bude negde u pravcu Indije ili još dalje. Za ovo verovanje postoje dobri osnovi: u jednom rukopisu na 1 150 strana, pažnju pobuđuje priča o Aleksandru Velikom koji je tokom svog antičkog osvajanja dospeo do Ganga, ali nije mogao preći na drugu obalu, jer se ispred njega isprečio gigantski zid. Posle tri dana uzvodnog veslanja, na zidu se pojavio otvor kroz koji je gledao pračovek, ali antičkog heroja nije hteo da pusti unutra. Ovaj zapis na pergamentu, kasnije je kružio kroz celu Evropu, međutim, njeni stanovnici nisu shvatali da se radi o falsifikatu.

Čak je i sam Kolumbo bio ubeđen u postojanje raja. Tokom svog trećeg putovanja dospeo je do ušća reke Oriniko. Kad je tu video Indijance ukrašene zlatom kako tumaraju naokolo, proglasio je reku koja je dolazila iz džungle zlatonosnim Pišonom iz rajskog vrta.

Posle toga, potraga za rajem je prekinuta, iako se neko vreme mislilo da je Dunav rajska reka.

Tek u 19. veku, okrenut je drugi list. Puni elana, arheolozi su nagrnuli u predeo između Eufrata i Tigra i tamo nalazili dokaze o postojanju blistave stare kulture. U ruinama Vavilona, Ninive i Asura, prestonicama istočnih zemalja, pojavili su se pravi koreni Biblije.

U iskopinama, arheolozi su naleteli i na „ Karibe” – kamene figure sa ljudskom glavom. Na glinenim pločicama figure su prikazane kao čuvari „drveta života” , slično Heruvimu iz Biblije koji je bio čuvar rajskih vrata. Čak je i jedan praanđeo dospeo na svetlost dana – to je bradati čovečuljak sa četiri krila koji se vidi uklesan na kamenoj pločici od pre 3 500 godina

Proučavanje sumerskih zapisa na klinastom pismu donosilo je nove dokaze za one već postojeće. Čarobni svet starog Orijenta već onda je znao za: boga Enkia koji je stvorio čoveka od ilovače, Veliki potop koji je neki ondašnji heroj uspeo da preživi sagradivši barku. Pojam raja = stepa od koje je izvedena hebrejska reč eden (edem).

Ne zadugo nastupaju motivi eposa o Gilgamešu (na klinastom pismu) čiji su počeci od pre 3 000 godina. U potrazi za izvorom večnog života Gilgameš nailazi posle dugog puta na čudesni park i u njemu na biljku besmrtnosti. Tek što je biljku stavio u svoj posed, pred njim se pojavljuje – zmija. Hrišćani su kasnije ovo otkriće doživeli kao pravi šok, jer je Stari zavet izgubio karakter i primat otkrivanja božje istine. Nije se više moglo zamišljati kako s neba, iza oblaka, dolaze reči Gospoda. Mojsije bi bio samo vredni kopista, kako je na jednom predavanju, još 1902. godine istakao čuveni asirolog Fridrih Delič.

Čak je izgledalo da je i predstava o Adamu i Evi izronila iz istočnjačkih snova. Jedan glineni otisak star oko 4 000 godina, sada u Britanskom muzeju u Londonu, prikazuje muškarca i ženu koji sede ispod drveta sa sedam grana. Iza žene, izvija se zmija. Delič ih smatra ljudskim pionirima o kojima se govori u Knjizi postanja. Danas se zna da je na ploči sa figurama Adama i Eve, u stvari, uklesan herojski par iz sage o Gilgamešu. Postoji mnogo razloga za verovanje da je legenda o Adamu i Evi potekla sa istoka.

Sumerska reč “ti” istovremeno znači i rebro i život. Stvaranje Eve u prvobitnom značenju, mogli bi se tumačiti igrom reči, što je zaboravljeno i u Izraelu.

Evino hebrejsko ime (“Hava”) u prevodi znači “život”. Ovako se zvala i sumerska majka – boginja.

Još 4 000 godina pre Hrista, što je istraživačima danas poznato, u donjem toku Eufrata nastali su prvi gradovi. Prvih 20 naseobina imalo je kraljeve sa veštački kudravom kosom, sveštenike i astronome koji su sa visokih tornjeva premeravali zvezdane pozicije na nebu. U tim gradovima je pronađeno pivo, pismo, točak i prvo laksativno sredstvo. Sa ovim prametropolama Jevreji su održavali stalnu vezu, a u jednoj od njih živeo je Avram, sve dok se nije odselio u obećanu zemlju. Izraelsko pleme Benjamin obitavalo je u gornjem toku Eufrata.

U svojim legendama Sumeri su pevali o ranijoj otadžbini za koju se ne zna tačno gde se nalazila. Jedno je sigurno: ljudi sa brdovitog severa tu su se naselili, verovatno iz područja u kojem je počela prva zemljoradnja.

Ovaj brdski svet održavao je trgovačke kontakte. Zna se da su 3 000 godina pre Hrista, vladari nekad najvećeg svetskog grada Uruka, slali karavane u kojima je na leđima magaraca prenošena hrana u pravcu Zagrosa. U povratku, donošeni su metali i drago kamenje.

Ko bi krenuo “iza sedam bregova” dospeo bi, kako stoji zapisano klinastim pismom na glinenim tablicama, u zemlju zelenih dolina, opkoljenu planinskim vrhovima. Ararat, prekriven snegom, smatran je još u kamenom dobu vrhom bogova.

Saga o potopu, verovatno počiva na stvarnoj prirodnoj katastrofi, koja se odigrala visoko u brdima u kojima se Eufrat vijugavo provlači kroz planinske useke i kanjone. „Zbog zemljotresa, reka je pre 7 000 godina na više mesta zaustavljena obrušenim kamenom i zemljom”, objašnjava arheolog Andreas Zahter. Potop je trajao sve dok nisu probijene barijere, a potom su nastali talasi visoki i po 30 metara. Ovakve nesreće opisane u narodnim pričama, uz doterivanja i ukrašavanja, nalaze se u spisima Orijenta.

Sumeri i Jevreji sećaju se i potopljene doline žitarica oko Gebeli Tepea ili Pupčanog vrha. Da li su znali nešto o precima iz desetog prehrišćanskog milenijuma koji bi mogli biti Adam i Eva? Da bi se ovo potvrdilo potrebno bi bilo imati čvrst niz dokaza: imena mesta, na primer, i jasnije geografske indicije.

Britanski tragač za rajem, Rol dokazao je da se u ranoislamskom periodu, iransko-azerbejdžanska granična reka Arakos zvala Gihun, što odgovara Gihonu, rajskoj reci iz Starog zaveta. Tako se jasno ocrtava ograničeno područje rajskog vrta. Biblijski špijun Rol, tvrdi da je „paradies found”. Wegov kompas pokazuje ka severu, u središte dolina Kurdistana koje su bujale u zlatnom dobu – 10 000 godina pre Hrista. Usamljeni vis Gebeli Tepea tako nanovo ulazi u žižu posmatranja božanskih planinskih vrhova, kao mesta nastanka dosad nepoznate religije. Tek je iskopano pet odsto svetilišta, a zbog vrućina nova kampanja arheologa Šmidta počinje ovog septembra.

Ko danas poseti kupaste bregove u jugoistočnoj Turskoj, jedva može poverovati da su tu nekada rasle šume i bujale krošnje pune pistaća. Pre 11 000 godina, na livadama i zemlji parkovskog izgleda živeli su lovci. Kasnije, posečene šume i novonastale oranice umesto travnatih pejzaža, pretvorile su zemlju u puste, ogoljene i prašnjave površine.

Hramovi Gebeli Tepea služili su kultu umrlih. Arheolog Šmidt drži da su stubovi oblika slova T visoki 7 metara, sa proširenjem na vrhu u obliku glave, u suštini stilizovane predstave ljudskih bića. Na ponekim mestima isklesane su ruke, objašnjava arheolog. Useci u stenama za lojane lampe govore da je hram bio u upotrebi i noću. Neobični znaci, polumeseci, sve vrste zmija, koje se svuda vide, i opasne životinje, isklesane su na sve strane. Može se zamisliti kako su uz mukle zvuke primitivnih truba šamani igrali ukrug, na ritualnoj površini. Kultno mesto imalo je od samog početka civilizacije veliku privlačnu snagu. Kao i Stounhendž u Škotskoj, i ovi su hramovi bili postavljeni u područjima za mistične svečanosti.

Da bi se veliki broj šamana, vračeva i namernika na ovom području mogao obezbediti hranom, u religioznim gradovima eksperimentisalo se sa novim izvorima hrane. Počelo se sa gajenjem divljih žitarica i to, na velikim površinama – od horizonta do horizonta, pri čemu se pazilo da usevi ne postanu plen mnogobrojnih krda životinja. Pored toga što su stojeći u visokoj travi čuvari štitili polja, pravili su i ograde da bi zatvorili bivole, gazele i divlje magarce. Stotine alatki za ravnanje i glačanje drveta, nađene u ruinama svetilišta, govore da se u svemu tome uspevalo. Lovci sa Gobeli Tepea, živeli su, baš kao i Adam i Eva, u rajskom vrtu.

Ali, i Gobele Tepe je napušten kao i rajski vrt. Arheolog Šmidt govori o zakopavanju, tj. “ordinarnom sahranjivanju” hramova, kao da su ljudi želeli da ih doveka zadrže u sećanju. To je bio definitivni oproštaj: čitava ljudska epoha bukvalno je stavljena u grob. Jer, okolina je bila potpuno biološki opustošena i na njoj niko nije dalje želeo da živi. Život u rajskom parku sa mnogo životinja i slobodnih lovaca bio je došao do kraja – propao je, dok je u isto vreme počeo uspon sela i zemljoradnje.

Dokaz ovom dramatičnom prelomu pokazuje naselje Abu Huereira u Siriji. Tamo su 7 500 godina pre Hrista gazele počele da ustupaju mesto pripitomljenim kozama i ovcama, što je indicija za nastanak stočarstva. Istovremeno, vodilo se računa o broju ženki, kako bi se obezbedio podmladak.

U 120 generacija, od 9 000. do 6.000. godine pre Hrista, trajalo je brutalno menjanje načina života, sve dok se nije dospelo do zemljoradnje i stočarstva. Bilo bi čudno da se tako nešto nije odrazilo i na sadržaj Starog zaveta. Bog grmi dovikujući palom Adamu: “S mukom ćeš se od nje hraniti, do svojega vijeka”.

Ali seljak u pobedničkom pohodu, nezadrživo napreduje. Žitarice su bogate kalorijama, tako da onaj ko za stalno ostaje na zemlji i obrađuje je, ima šire i sigurnije oslonce od ostalih. Već u sedmom milenijumu pre Hrista, prvobitni seljaci naselili su plodne ravnice u Persijskom zalivu. Tamo su naučili veštačko navodnjavanje i kako se bočnim kanalima iz Eufrata na oranice može dopremiti rečni mulj. Za kratko vreme stanovništvo se višestruko povećalo. Sumeri su procvetali, neumorno nagomilavajući denjkove žita i praveći brane na rekama. Nastali su gradovi opkoljeni zaštitnim zidinama, razvijen je pravni sistem, ali i želja za posedovanjem i vlasništvom.

Čovek, nekada bezbrižno i čisto dete prirode, izgubio je nevinost. Pretvorio se u varalicu koja je trgujući podvaljivala i koja se sukobljavala sa susedima. Zakoni su stoga postali neophodni, da bi se sprečila ubistva i nasilja. Sumeri su sa kraljevima vodili krvave ratove za nove teritorije.

To je bila nova civilizacija!

U Bibliji se odslikava ondašnje stanje stvari; “ kad Bog vide kakvo zlo beše na Zemlji”, posegao je za osvetom i potopio sve.

Kaznu koju je Tvorac predvideo za grešnu Evu – porođajne muke, sumerske žene su doživljavale više puta. Postavši vezane za zemlju i bolje ishranjene, mogle su da iznesu i po pet ili šest trudnoća i da tako dobiju više dece. Kao mašine za rađanje i žrtve porođaja, one su često umirale zbog infekcija i porođajne groznice.

Druga kazna koju je nebeski otac predvideo za Evu, bila je njen smanjeni uticaj na čoveka i nestajanje matrijarhata: čak je i u ondašnjoj arhitekturi došlo do prevage pravog ugla i gubitka oblih trbušastih formi – simbola žene. Deca su dobijala imena očeva. Knjiga postanja deluje kao neki stenogram iz tih vremena. Bilo je potrebno da prođe 5 000 godina nepismenosti i usmenog prenošenja sećanja na sve Adame i sve Eve sa Gobekli Tepea, pre nego što je to moglo da se zabeleži sumerskim klinastim pismom. Renomirani istraživač religije, egiptolog Jan Asman iz Hajdelberga, ubeđen je da se kulturološko pamćenje čovečanstva moglo neizmenjeno zadržavati i prenositi tokom hiljada godina, sve dok, najzad, nije pretočeno u tekst.

Činjenica je da glinene tablice iskopane između tokova dveju reka sadrže sagu o događajima koji su se, verovatno, odigrali 10 000 godina pre Hrista. U bajci o svetom brdu Du-ku vidi se gde je domovina ovce i žitarica. Zemljoradnja, stočarstvo i veština tkanja, otkriveni su na vrhovima brda, kaže legenda. Arheolog Šmidt usuđuje se da sagu o Du-ku poveže sa turskim brdom Gobeli Tepe. On misli da se kulturološka sećanja starog Orijenta mogu pratiti unazad, sve do neolitske prošlosti ovog regiona.

Jasno je da su ljudi sa „Pupčanog brega”, tj. Gobekli Tepea, bili pravi titani koji su dobro potresli svet. Po značaju i proistekloj koristi, otkriće zemljoradnje može se uporediti samo sa otkrićem vatre. Civilizacijski potres koji su izazvali heroji – odgajivači žitarica, dospeo je kao eho sve do Jerusalima iz biblijskog vremena.

Samosvest je sve Adame iz Kurdistana, pre 11 000 godina dovela do nebeskih vrata. Oni su prilagodili bilje za ishranu i započeli su sa domestikacijom mnogih životinja kao i sa njihovom selekcijom, da bi se dobilo više mleka i mesa. Tako je rođen tehnički razvoj koji će na kraju dovesti do potpunog podređivanja i potpune iskoristljivosti prirode.

Da li je “drvo saznanja” samo simbol za žetvu žitarica, čije je plodove čovek naučio da koristi krajem ledenog doba? To je bio početak ravnanja puteva za do danas još nezavršeni pobednički pohod sopstvene vrste?

“Bićete kao Bog” ubeđivala je zmija dva prva stanovnika rajskog vrta. U stvarnosti, proces uplitanja u božje rukotvorine, počeo je pre 10 000 godina, kad se čovek uzdigao do agrarnog poznavaoca i odgajivača raznih biljaka, kao i do proizvođača i tvorca različitih stvari, čime je sudbinu uzeo u svoje ruke. Tako gledano, i osećaj krivice koji je pritiskao Adama i Evu bio bi objašnjiv. Zbog toga im je, unekoliko, ostala i nečista savest.

U zagoneci oko Adama iz Gornje Mesopotamije neke kockice su se složile. Između Iraka, Turske i stepa severnog Irana, koje su za arheologe danas teško pristupačne, svojevremeno je stvorena lansirna platforma sa koje je krenuo moćan i nezaustavljiv razvoj.

Debeli sloj prašine i zemlje još uvek prekriva zaboravljene tragove civilizacije. Mnogi vrhovi sa ruinama koje govore o počecima kulture, protežu se od Anadolije do Kaspijskog mora. Wihov najveći broj još uvek je netaknut.

Jedan kraj vela koji skriva prapočetke ljudske civilizacije arheolozi su već podigli, a kad bude potpuno sklonjen, omogućiće pogled unazad, u smeru fantastičnog puta ka nekadašnjem rajskom vrtu.