Prizori iz luksuznog konclagera

Posle nekoliko odlaganja, Veliki brat je konačno stigao.

Ali, zašto se sa emitovanjem jednog takvog rijaliti šoua toliko odugovlačilo? Valjda iz razloga što se čekalo da Srbija ponovo stekne status samostalne države, pa da se, je li, tek tada odlučnije krene u evroatlantske (televizijske) integracije.

Ova teza je nakratko bila izložena nedoumici kada se, na nekom internetskom sajtu, pojavilo navodno saopštenje glodura kuće B 92 sa izvinjavajućom porukom nezavisnim srpskim građanima što ih on, naime Veran Matić, izlaže ovim (mentalnim) iskušenjima. No, u svom demantiju te (tobože sopstvene) izmišljotine, Matić priznaje da se na emitovanje srpske verzije Velikog brata odlučio iz pragmatičnih razloga, to jest da bi podigao gledalački rejting svoje televizije, a sve to u cilju kako bi, drugim segmentima programa, B 92 uspešnije promovisala civilizacijske norme i vrednosti demokratski uređenog (zapadnog) društva. Idi, bogati!

Politika ili Đubre: Ovakvo Veranovo obrazloženje na bazi vruće parole jeste ono što se (u logici?) zove contradictio in adjecto, suprotnost po sebi. Jer, kako će B 92 afirmisati civilizacijske norme i vrednosti jednog (zapadnog) sveta kada u taj posao kreće prezentacijom poslednjeg đubreta (sr. treš) iz kulturnog kontejnera dotičnog sveta? Prosto rečeno, efekat ovog složenog projekta mora biti kontraproduktivan – između dve ponuđene alternative, civilizacije i otpada, gledaoci će se, mimo svake sumnje, opredeliti za đubre.

U prilog ovom mišljenju govori podatak, lansiran od stručne službe B 92, da je Veliki brat po gledanosti u Beogradu na drugom mestu najpoželjnijih televizijskih programa. O civilizacijskim vrednostima nije ovog puta bilo reči. S jedne strane, sve je to prirodno: volja za prljavštinom dominantna je kulturna vertikala ovdašnje stvarnosti. No, opet, s druge strane, postoje (neprovereni?) podaci koji demantuju visoki rejting Velikog brata. U najmanju ruku, i ovako i onako, nesporno je bar to da je Veliki brat po gledanosti plasiran iza večernjeg Dnevnika RTS-a (javnog servisa), dakle jedne, u civilizacijskom smislu, uštogljene informativne emisije. I šta sad? Da li to znači da đubretarski sindrom podstiče političku industriju svesti i obratno ili je na delu ona ničim izazvana teorija o dve Srbije, koje su prividno suprotstavljene, dok su zapravo samo lice i naličje iste medalje za idolopokloničku odanost različito upakovanim artefaktima istog duhovnog đubreta?

Insajderi i autsajderi: Ovoj nedoumici – koja to i nije – pogoduje nesporna istina da je i ovaj naš Veliki brat zasnovan na ideološkim predubeđenjima kao lakmus papiru njegove duhovne (civilizacijske?) predvidljivosti. Nije zgoreg imati na umu ulogu insajdera koja je dodeljena jednom od učesnika emisije, što je, ako ćemo pravo, u skladu za generalnom uređivačkom koncepcijom ove televizije. A prvi koji je, praktično odmah, eliminisan iz konkurencije za nagradu od 100.000 evra bio je neki logorejično-homofobični provincijski bizmismen, čiji je nadimak Četnik, a voli Cecu i Arkana. Takozvana politička korektnost evidentno je utkana u dramaturgiju našeg Velikog brata. Ovde je, kako vidimo, nekakva ideologija, bilo kakva ideologija, i dalje iznad svega.

Čak i da nije tako, ideologičnost ovakvog projekta bila je u osnovi njegovog originalnog izdanja (verzije). Ako se još sećate, Veliki Brat je lik misterioznog vladara iz senke u znamenitoj Orvelovoj negativnoj utopiji, romanu 1984, gde se pripoveda o nekom budućem totalitarnom svetu u kome svi gledaju televiziju (koju je nemoguće isključiti), ali gde i (dvosmerna) televizija gleda svakoga, pa tako pomenuti Veliki Brat ima moć da nekoga ko se ogreši o pravila ponašanja isključi iz programa, to jest iz života. Primenivši ovu stilsku figuru, metaforu Velikog Brata, za potrebe jednog televizijskog rijaliti šoua, njegovi tvorci su gledaocima zadali vežbu iz totalitarizma sa lokalnom anestezijom kao

podnošljive, čak poželjne emanacije.

Ta je emanacija bila ostvarljiva jedino doslednom afirmacijom sušte banalnosti. Prvi pobednik emisije Veliki brat u Nemačkoj bio je stanoviti Zlatko Trpkovski, koji je detektovan kasnije kao najveća budalčina ikad otkrivena pod kapom nebeskom. Tako da je, kao i svakom žanru, izbor likova za ovaj rijaliti šou gvozdeno dramaturško pravilo od koga, bogme, nema odstupanja. To je, što bi se reklo, ta civilizacijska vrednost. Ličnosti koje se, bilo gde, pa tako i u nas, pojavljuju u Velikom bratu, jesu društveni marginalci, prosečni ljudi bez ikakve lične osobenosti, lutke bez svojstava, tzv. gradske face (to im je, kao, zanimanje), potencijalne sponzoruše, po mogućstvu kasirke iz supermarketa ili švalje u kakvoj stečajnoj konfekciji. Greške se katkada događaju: tako se, recimo, u domaćoj verziji Velikog brata našla jedna bivša manekenka, nekadašnja devojka osrednje poznatog turbo-folkera, koja je pride još i u drugom stanju sa svojim novim dečkom. Važan preduslov je, takođe, da se osobe koje pretenduju na nagradu ne smeju prethodno međusobno poznavati. Oni će sto dana biti izolovani u nekoj kući da tamo slobodno formiraju privremenu društvenu zajednicu. Po Velikom bratu, najidealnija je ona društvena zajednica iz koje nema samovoljnog izlaska. Ali je, eto, takmičenje po volji televizijskih Mogula. Oni nam hoće metaforično saopštiti da je mlaćenje prazne slame kroz trtljanje bez smisla dostižni ideal za smirenje egzistencije. Lepo.

Erotska magija: Ali, da parafraziram hrvatskog književnika Miljenka Jergovića, šta u novoj civilizaciji kakvu instrumentalizuje Veliki brat biva sa onima koji su operisani od strasti da se uživljuju u život anonimne čeljadi? Pa, oni su književnici, dakle – nisu normalni. Wima, opet će Jergović, Veliki brat liči na loše kadrirani Bergmanov film, čija je jedina preporuka da se u njemu ništa sudbinski neće dogoditi. Ali, kako već rekoh, takvi su izuzetak kome je još iha-ha rano da postane novo pravilo. Uostalom, Veliki brat i nije namenjen takvom profilu slučajnih televizijskih gledalaca i mrzovoljnih televizijskih komentatora po zadatku. Ako je suditi po onoj tvrdnji da je ovdašnja gledanost Velikog brata primerna, neočekivano visoka, ili čak zadovoljavajuća, jasno je da je Veliki brat namenjen prosečnim zavisnicima ovdašnjeg, i svagdašnjeg, televizijskog programa, običnim (malim) ljudima, toj bazi masovnog gledališta. Oni u Velikom bratu vide sliku sopstvenog beznačajnog života. Zar ih to ne zamara? Čitavog dana ništa, a onda sedneš uz televizor, kad tamo, međutim, opet ništa. Nije li bolje otići u kupatilo sa namerom da se odatle više ne vraćaš? Nije. Prosečni građanin pasionirano prati nastavke Velikog brata jer, budući da je beznačajnost promovisana u čitav televizijski žanr, njemu nema bolje potvrde o vrednosti praznog života. Osim toga, Veliki brat širi iluziju da takav život neće biti uzdrman nikakvom sudbinskom promenom, da je sama promena principijelno opasna i štetna.

Osim u jednom slučaju, na kome Veliki brat danas zasniva svoju (produženu) popularnost. Kako se to čuje po kafićima ili se može saznati iz štampe, ovdašnji fanovi tog rijaliti šoua vezuju se za njega s nadom da će jednom, koliko sutra, svedočiti seksualnom kontaktu dvoje učesnika u toj luksuznoj varijanti koncentracionog logora, u toj lutkinoj kući. Na početku, pre gotovo deset godina, erotski kontakti u Velikom bratu bili su najstrože zabranjeni. U međuvremenu se to promenilo, pa je muvanje, upucavanje, uz podrazumevajuće hopa-cupa konotacije, postalo ako ne obavezno, onda bar poželjno. Ako se nastavi ovim smerom, jednom će se doći do pretpostavke da bi ubistvo bilo veoma potencijalno po rast rejtinga emisije. Do toga je, nadajmo se, još daleko, kao što je još daleko do potpune travestije modela iz Orvelove knjige, do toga da svi gledamo Velikog brata i, istovremeno, svakog drugog konzumenta Velikog brata.

A što se erotskog draškanja tiče, ta vrsta vezanosti za Velikog brata je posve mazohistička; ona je oblik posebne emocionalne kuge. Zašto bi neko gledao Velikog brata u iščekivanju da se dve njemu nepoznate osobe smuvaju kada tako nešto sebi može da priušti u sopstvenom životu? Ili – ukoliko trenutno nije baš u izglednoj prilici – čemu Veliki brat kao seksualno pomagalo kod tolikih televizija koje, posle ponoći, onda kada završe sa politikom, emituju pornografske filmove?

Ne znam, nisam pametan. Ali, što bi rekao Brus Springstin (odnosno Pet Siger), nje shall overcome some day.