S ove strane “gvozdene zavese”

Evropska unija zatvara kapije svoje tvrđave. Ostajemo s ove strane “gvozdene zavese”. Pred tom činjenicom se može gorko plakati, jer se nešto što je dobar deo naše javnosti držao kao najvažniji cilj odlaže na sasvim neodređeno vreme. Ali, valja uočiti i da se naš problem pojednostavljuje. Neće nas više sluđivati nemaštoviti političari, kojima je nekritički optimizam i neodgovorno licitiranje oko godine ulaska u EU bio jedini program. Kao “kolateralna šteta” stradaće i zapadni “uterivači dugova”, Karla del Ponte, Solana, Oli Ren i falange birokrata, jer ostaju bez (sada se lepo vidi lažnih) šargarepa u pregovaranjima. Naša vlada, ko god u njoj da bude, moraće pisati novu srednjoročnu strategiju. U njoj će pored doskora magične reči “Evropa” morati staviti: region, Rusija, Kina, treći (“nesvrstani”) svet... Srbija postaje – (evropska) krajina. Nijedna ozbiljna strategija neće moći mimoići tu činjenicu.

Činjenica ima veliku specifičnu težinu, ali Srbija nije doživela veliki stres. Prvo, ko je hteo da misli svojom glavom razumeo je odavno da je Ahtisarijevo testiranje “Kosovo za EU”, u vreme kada Unija ne može da se složi ni oko svog ustava, blef nad otvorenim kartama; da Oli Ren strasno igra mali fudbal s nama, ali da su njegove “optimističke” izjave kurtoazija diplomate od karijere koji, u stvari, čeka jasne instrukcije. Srbija je pripremljena za ovu surovu činjenicu. Jedino će dve-tri ekipe savetnika partijskih lidera sada morati potražiti druge modele i znojiti se smišljajući druge priče i fraze.

Neće se ta činjenica uzimati tragično. Srpsko društvo svakako ne može odustati od države po evropskom modelu (Nacrt novog ustava to pokazuje), neće odustati od podizanja svojih standarda, neće se izolovati iz ekonomskih tokova, kulture i sportskih nadmetanja. Nema ovde nijedne važne društvene grupe koja se neće založiti za definitivno utemeljenje reda, pravne države, ekonomske efikasnosti i evropskom društvu kompatibilnih sistema.

Činjenica da su vrata Unije zatvorena na neodređeno vreme nagnaće nas da se okrenemo – regionu. Da se sa više koncentracije borimo za regionalni prestiž. Srbi vole da veruju da je njihova uloga – centralna. Po geografskom položaju, veličini i društvenim potencijalima to bi mesto nekako pripadalo Srbiji, reći će i njeni veliki protivnici. Srbiji ostaje da se još samo izbori za to. Pa će morati da se nauči da umesto pisanja poniznih molbi Briselu vodi dijalog sa okolinom. Očekivanja da će rešenje stići “odozgo” moraće da se zamene spremnošću da se sami izborimo za svoje mesto u ovom svetu.

Nije nevažno što se s činjenicom da je Evropa “sve dalje” – a koja će dugoročno uticati na naše živote – ne suočavamo “u politički najgorem trenutku”. Istina je da nam Marti Ahtisari i Karla del Ponte škrguću zubima pod prozorom, da stvari s Kosovom ne stoje najbolje, da se dato obećanje kako naši žandarmi mogu prekinuti hajdukovanje Ratka Mladića sporo ostvaruje – ali Srbi su prvi put u dve decenije uspeli da se dogovore oko najvažnijih stvari. “Nacionalnog konsenzusa”, za čime se kuka decenijama, konačno je bilo. Najveće partije su se dogovorile oko ustava, referenduma, izbora. Predsednik i premijer su uspeli da kohabitiraju “k’o ljudi”. Utemeljenje “specijalnih veza” s Republikom Srpskom izgledalo je sasvim pristojno, a sa akcentom na ekonomsku potku dopalo se i američkom ambasadoru. Dva predsednika i dva premijera ponašali su se kao ljudi svesni istorijske odgovornosti.

Srbi su unekoliko uspeli i da nametnu razmišljanja, pa i raspravu, o svom pitanju. Unošenje Kosova u preambulu Nacrta ustava signal je rizičan, ali jasan. Izborna kampanja u Republici Srpskoj je izbacila na površinu pojam – referendum. Ova donedavno opasna reč odomaćila se na ovim prostorima posle referenduma u Crnoj Gori. Ipak, reč referendum bi u Bosni zvučala kao ratni poklič da je nije legitimisalo ono što se zove “međunarodna zajednica” (konkretno, zapadne zemlje) voluntarističkim pristupom rešavanju kosovskog pitanja. Više na važi sveto Badinterovo pravilo da su republičke granice nepovredive, već se razmišlja i argumentuje kako se želja naroda koji živi na nekoj teritoriji može uzimati i kao vis major. Otprilike: ako se neki narod izjasni da neće da živi s nekim drugim narodom, onda on može, ako zna da zapreti tvrdo i jedinstveno, da se – otcepi. Ako zaboravimo sva dosad primenjivana međunarodna pravila – zvuči logično. U Republici Srpskoj takođe. To nije odluka. To je samo poruka da se razume kako su događanja u regionu povezana. Sad još ostaje nepoznanica: da li i Srbi danas imaju pravo, kao drugi narodi, da se pozivaju na logiku i pravo. Ili je Ahtisarijeva teorema – kako oni imaju da plate zbog nedavne prošlosti i (ne)dela počivšeg Slobodana Miloševića – ipak, aksiom? Ali, pitanje je ovog leta postavljeno.

I nije bez odjeka. Odjednom su za prava Srba počeli da razumevanje pokazuju oni kojima to doskora ne bi padalo na pamet. Bakir Izetbegović, na primer. Čak je i narogušeni Sulejman Tihić govorio da je otcepljenje Kosova opasnost po region. Ivo Sanader, odavno. Pa i političari iz drugih zemalja u regionu. Region već počinje da oseća sve rizike bahatih rešenja.

“Ako referendum o otcjepljenju Republike Srpske doista dođe na dnevni red, to će obnoviti i ojačati i secesionizam među Hrvatima koji su većinom duboko nezadovoljni svojim sadašnjim pravno-političkim položajem u BiH”, piše Mirjana Kasapović, zagrebački intelektualac. U najmanju ruku je zanimljiva konstatacija, od nekoga ko razume bosanska kretanja, da su rešenja bošnjačkog bloka “naoko zaokupljena sudbinom cijele zemlje” u suštini “zasnovana na bošnjačkim interesima i perspektivama”. A u ulozi “najvećeg i najbeskompromisnijeg čuvara (Be-Ha) države” Haris Silajdžić i njegova, sve popularnija, Stranka za BiH ponašaju se “navlas jednako kao Pokret za Jugoslaviju uoči raspada bivše Jugoslavije”. Pokret je, setimo se, tražio ukidanje republičkih ekonomija, svođenje republika na kulturne jedinice, i “normalnu građansku državu” bez pariteta i veta. Pokret je očekivao da za tu stvar interveniše JNA, a Haris očekuje “inozemnu intervenciju u ustavno uređenje države”.

A da se tamo gde je, suštinski važno, razume značaj regiona možda najbolje pokazuje nedavni ugovor o saradnji Miroslava Miškovića i Ivice Todorića, vodećih privrednika Srbije i Hrvatske. Potpiše se ugovor i tako to krene...