Nemačka na optuženičkoj klupi

Sala predviđena za prvo ročište u procesu, koji treba da piše pravnu istoriju u Nemačkoj, bila je premala zbog velikog interesovanja koje je, po nekima neočekivano, pokazala nemačka javnost za “slučaj Varvarin”, pa je početak suđenja održan u jednoj od najvećih sudnica u Bonu. Ali i ona je bila, pokazalo se, nedovoljno velika za posmatrače i novinare koji su došli da prisustvuju događaju. Mnogo toga je tog dana sredinom oktobra bilo neobično u bonskom sudu - Srbi su dobili ruže na poklon, pravni zastupnici nemačke vlade su gledali mrko, a predsedavajući sudija je doneo odluku koju stručnjaci nisu predvideli.

Posle nekoliko godina požrtvovanog angažmana jednog običnog nemačkog građanina, koji je uložio svu ušteđevinu i sav trud u pokretanje jedinstvene tužbe, na optuženičkoj klupi našla se jedna država u zamenu za najmoćniju savremenu vojnu armadu. “Sam protiv NATO-pakta”, tako je Harald Kampfmajer krenuo svojevremeno u odlučnu borbu za pravdu i upornošću uspeo da pridobije ne samo 1500 sponzora, koji su priložili 120.000 evra za finansiranje tužbe, nego i - a to je bar jednako važno kao pare - nemačke medije i time nemačku javnost.

Najpre su se pre svega autsajderski listovi prihvatili pisanja o nečemu što je izgledalo kao beznadežan poduhvat političkog avanturiste. Onda je uticajni nemački nedeljnik “Špigl” početkom juna ove godine obimnim člankom o “slučaju Varvarin” probio medijsku blokadu. I konačno je Prvi program nemačke televizije 2. septembra u jednoj od najgledanijih emisija dao značajan prostor Vesni Milenković da pred milionskom publikom ispriča priču tragične pogibije svoje petnaestogodišnje ćerke Sanje prilikom bombardovanja mosta u Varvarinu 30. maja 1999. godine i da podseti na još devet poginulih i 17 teško povređenih srpskih civila u tom napadu. Tako su stvoreni povoljni uslovi da nemačka javnost pokloni pažnju, više nego što se to moglo sanjati, suđenju u kome su Srbi žrtve.

Međutim, ozbiljnost kojom su skoro svi vodeći nemački mediji pristupili izveštavanju o “slučaju Varvarin” ukazuje na činjenicu da su se od 1999. i neke političke okolnosti promenile koje sada idu u korist razmatranju onoga što se zaista dešavalo pre i za vreme NATO-bombardovanja Jugoslavije. Slobodan Milošević kao otelotvorenje slike neprijatelja je uklonjen sa političke scene i sedi kao prvi birani predsednik u istoriji čovečanstva pred međunarodnim sudom, koji je finansiran od onih koji su pomagali uklanjanje predsednika Jugoslavije sa vlasti. To je iz ugla zapadnih moćnika i zapadnog javnog mnjenja samo po sebi dovoljno veliki podvig i dovoljno velika satisfakcija, da se oni sada mogu opuštenije baviti Srbima, tačnije: Srbijancima kao manje-više normalnim savremenicima (što bosanski Srbi i dalje nisu, jer odbijaju da nađu i izruče Karadžića i Mladića).

Ipak, ni te promene ne bi bile dovoljan uslov za otvaranje pitanja legitimnosti i pravičnosti NATO-bombardovanja Jugoslavije da nije bilo 11. septembra i svega što je sledilo. Tačno je nemački ministar spoljnih poslova Joška Fišer tog kobnog dana konstatovao: “Posle ovog tragičnog događaja ništa neće više biti kao pre. Ovo je prelomna tačka u istoriji.” I dok je Fišer odmah posle 11. septembra zagovarao bezuslovnu solidarnost sa Amerikom, drugi su brzo shvatili da je udar u srce jedine preostale svetske sile razbuktao, i do uočljivosti razgolitio, duhove kojima se ona služila decenijama u svojoj težnji da vlada planetom. U Nemačkoj je, čak i u široj javnosti, došlo do otrežnjenja u odnosu na politiku sile američkog prijatelja, za vreme rata u Iraku ove godine u kome Nemci nisu učestvovali.

Zato sada praktično svi vodeći mediji i stručnjaci navode da je reč o verovatno istorijskom procesu koji se vodi u vreme kada se međunarodno pravo nalazi u prelomnoj fazi. Instrumentariji međunarodnog prava do sada su predviđali isključivo predmete koji su se ticali međusobnih prava i obaveza država, a sada se prelazi na individualnu zaštitu žrtava i gonjenje pojedinačnih vinovnika. U krivičnom pravu su, prema stručnim procenama, Međunarodni tribunal za Jugoslaviju i Ruandu kao i stalni Međunarodni krivični sud postavili nova merila, a za građansko pravo bi odlučujuća prekretnica mogla da bude “slučaj Varvarin” i presuda sudije u Bonu.

Povoljan znak je, kaže jedan od pravnih zastupnika 35 srpskih žrtava i njihovih porodica, advokat Gil Pinar, da je sudija Hajnc Zonenberg ne samo priznao nadležnost suda nego i prihvatio žalbu bez pretresa i dokaznog postupka. Dakle, ne dovode se u pitanje navodi tužilaca da vojske nije bilo ni blizu Varvarina, da most nije mogao da bude vojna meta i da je bombardovanje mosta služilo zastrašivanju civilnog stanovništva. Zbog toga je, kako kaže Gil Pinar, sudija Zonenberg i govorio o “mostiću” i nije krio da je potresen priloženim slikama sa mesta zločina koje, prema njegovim rečima, predstavljaju “vrhunac grozote”.

Međutim, predsedavajući sudija je takođe naglasio da se sud kreće na sasvim novom pravnom terenu i da je stoga njegov zadatak veoma odgovoran i dalekosežan. Reč je, ipak, o tome da li će se stvoriti presedan za pravo pojedinca da traži odštetu od države zbog patnje koju je pretrpeo. Dosadašnje nemačko pravosuđe je to pravo negiralo. Uostalom, Savezni vrhovni sud Nemačke je letos odbio zahtev za odštetu porodica žrtava nacističkog masakra u grčkom selu Distomo 1944. godine. Po važećem međunarodnom pravu, tako glasi odluka, Grci bi trebalo da se obrate svojoj državi koja bi, opet, trebalo prema nemačkim vlastima da pokrene zahtev za reparacije, kako bi se stvar rešila na međudržavnom nivou. Ali, Savezni vrhovni sud je izričito podvukao da ono što je važilo za Drugi svetski rat, danas ne mora više da važi.

Advokati koji pred sudom u Bonu zastupaju SR Nemačku, naravno, odlučno odbacaju žalbu srpskih žrtava i njihovih porodica, tvrdeći da je međunarodno pravo i dalje ono što je uvek bilo i da pojedinci ne mogu da tuže državu. Pošto u ovoj parnici za odštetu u visini od 3,5 miliona evra nije toliko od značaja pitanje da li je NATO-bombardovanje u celosti predstavljalo kršenje međunarodnog prava, nego više da li je most u Varvarinu bio “legitiman vojni cilj”, pravni zastupnici nemačke države neće doći u nepriliku da obrazlože kako se rat protiv Jugoslavije bez mandata Ujedinjenih nacija uklapa u njihovo tumačenje međunarodnog prava. Ako je sudija Zonenberg ionako prihvatio obrazloženje žalbe kao što su je advokati Srba uložili, onda nemačka država neće morati ni da dokaže, bar ne pred ovim sudom u Bonu, zašto je varvarinski mostić bio legitiman vojni cilj kako to NATO i dalje tvrdi bez ikakvog objašnjenja.

Sudija Zonenberg će odgovornost nemačke vlade, međutim, morati da razmotri u jednom drugom pogledu. Jedan od argumenata za odbacivanje tužbe od strane Nemačke je ukazivanje na činjenicu da nijedan od 14 aviona “tornado” sa kojima su Nemci učestvovali u ratu nije korišćen u napadu na most kod Varvarina. Zastupnici tužilaca, opet, odgovaraju na takve pokušaje tumačenja NATO-intervencije tvrdnjom da su svi ciljevi napada bili dogovoreni sa svim članicama NATO-a i da je svaka članica u svako vreme imala mogućnost da uloži veto na pojedinačne akcije, što Nemačka u ovom slučaju nije učinila. Uostalom, kako kaže Ulrih Dost, jedan od advokata Srba, ako je tačno kao što bivši nemački ministar odbrane Rudolf Šarping piše u svom dnevniku o ratu na Kosovu, planiranje ciljeva je svakog dana stajalo na dnevnom redu NATO-saveta i otud su svi bili stalno upućeni u događanje.

A što se tiče odgovornosti celokupnog NATO-a za napade na civile, u predmetu “Milenković i dr. protiv Savezne Republike Nemačke” polazi se od činjenice da je NATO kršio Ženevski dodatni protokol o zaštiti civila u međunarodnim oružanim sukobima, za šta, naravno, i Nemačka kao članica NATO-a odgovara. Eufemističan pojam “kolateralna šteta” za poginule civile nemački stručnjaci za međunarodno pravo odbacuju ne samo u “slučaju Varvarin”, ali pogotovo tu: “U okruženju od sto kilometara tamo nije bilo vojnih ciljeva”, kaže profesor za međunarodno pravo Norman Peh iz Hamburga. “Taj napad je bio sasvim jasno kršenje međunarodnog humanitarnog prava. Prikazivanje žrtava kao kolateralne štete je maskiranje zločina kojim bi trebalo da se pozabavi Tribunal u Hagu.”

Predsedavajući sudija Hajnc Zonenberg zaista stoji pred donošenjem istorijske odluke nepredvidljivih posledica. Sasvim sigurno je da Pokrajinski sud u Bonu, gde nemačko Ministarstvo za odbranu ima glavno sedište, neće biti poslednja instanca jer će svakako neka od stranaka u parnici uložiti prigovor na odluku. Ali, samo prihvatanje i razmatranje žalbe od strane bonskog suda već krči put sličnim postupcima. Kako procenjuje komentator lista “Ziddojče cajtung”, “demokratije koje su ponovo postale ratoborne, moraće da se suoče sa poplavom procesa”.

Presuda u Bonu je najavljena za 10. decembar.