Šambala

Verovali ili ne, bio sam u vojnoj bazi pored Manhajma i to, baš, u vreme kada je CIA, držala tamo u zatvoru dvojicu srpskih vojnika! Bio sam tamo sa mojim rođom iz Švice dok je još živeo u Hajdelbergu. Hvala bogu, nismo bili, baš, unutra, ali, kažem vam, šetali smo oko te vojne baze gde postoji i streljana za nemačko građanstvo i staze za džogiranje, pa i jedan koral sa divokozama, (!?) potpuno nadrealan. Zašto samo divokoze, bog vas amerski! Što i Srbe niste sa divokozama izložili kao divlje životinje.

E, sad, kako smo se iz Hajdelberga stvorili u manhajmskom predvorju CIA? Pa, lepo, prijeo nam se – burek! A u turskom kvartu Manhajma najbolji je burek u Švabiji; tanke kore, sir pravi turski, to jest, srpski, a i mastan, brale, sliva se niz prste.

Oh, gospode, svega toga sam se setio u ovaj ponedeljak na Zlatiboru, kada sam uz kafu, gledao na RTS kako se Zoran Stanković, naš ministar vojni znoji i smušeno objašnjava da ćemo, valjda, dobiti izveštaj o zarobljavanju ona dva srpska vojnika u Manhajmu. A pored našeg ministra vojnog stoji američki ambasador Polt, u stvari, guverner Srbije i uz ciničan smešak samo dodaje da on, eto, “nema nikakav dodatni komentar” na Stankovićevu izjavu. Ali, zato je hladno rekao da će NATO trupe uskoro početi da prolaze kroz Srbiju odlazeći u razne mirovne misije. A, eno, Crnogorcima, već, prošli kroz njinu Nezavisnu ljuti Turci u natovskim uniformama. Ah, kako boli kad shvatiš da imaš ustav, a nemaš ni granice, ni državu, da nasred Terazija može da te uhapsi CIA i odvede u Manhajm. Nego šta rade sa Cemom usred Beograda? Malo im je što leži u CZ nego mu povlače romane iz beogradskih knjižara!? Znači li to da će povući i romane Gintera Grasa i Hemingveja? Ili i srpska demokratija gaji duple standarde, a ovamo kuka na taj evropski manir?

I kako onda da ne uzmeš u ruke “Šambalu” Nikolaja Konstantinoviča Reriha i uroniš u tajna učenja tibetanskih lama! Kako da ne pomisliš da napustiš Srbiju i odeš za Indiju, na Himalaje, a odande, ako može, nekako, prečicom, i do Venere. Pogotovo što su “sa Venere i došli bogovi”, pre mnogo hiljada godina. Došlo je sa Venere Sedam Velikih Duhova, Sedam Kumara”, moj brale, Sedam Srpskih Kumova. Jer, nisu li nam otud i Kumane i Kumanovo, pa i taj Kumran palestinski u kome smo, takođe, nekad bili. I, pitaš se, Srbine, ko su bila ta naša “Velika Bela Braća”?

E pa onda slušaj, brale, šta Šambala kaže: “Svi su ti bogovi nekada bili ljudi u drugim, višim svetovima. Oni su bivši ljudi izrasli u bogove. NEMA BOGOVA KOJI NEKADA NISU BILI QUDI!”

O, kako me digla visoko ova misao, i, u jednom trenu, shvatio sam da su CIA i NATO u Srbiji nešto kroz šta se mora proći, nešto kao zauške, kao dečije bolesti bez kojih ne možeš da odrasteš...

Tetka Mica bere mlade koprive po rubu dvorišta. Ali, koprive, iako mlade, ne daju se, peckaju, a tetka bogoradi, skida svece sa neba.

Onda se tetka, držeći šerpu punu mladih kopriva, posle bogova, ostrvi i na mene: “Mani se te Šambale, uzmi sekiru pa potkreši malo leske! Vidiš li da su ugušile dvorište!”

I šta ću, ajd, u garažu po najomiljeniju srpsku alatku, po sekiru, a ona je Srbinu nešto kao produžena ruka. Malo li smo vitlali trojanskim sekirama pored Dunava.

Jung sedi na tronošcu i, kao, čita “Šambalu”, a u stvari se divi mom trojanskom umeću. A onda prizna: “Pa, ti bolje barataš sekirom nego plajvazom. Vidi se da si se mlatio sa Ahejcima ispod Kalemegdana. Nego mani se više toga! Gledaj da u ovom životu, konačno, postaneš bog kao ja što sam to postao u osamdesetoj!”

Srčem čorbu od koprive, ali ljuštim i mladu ovčetinu sa lojem. I na Zlatiboru, brale, treba da podmazuješ pluća, da ti ne škripe kad kreneš uz Čigotu, na putu za Veneru.

A posle ručka, po Nepobedivom Suncu, ajd, polako sa Oljom preko Zelenkada ka Spomeniku, ka Čigoti. Kad i Jung krenuo sa nama u planinarskim gojzericama i rancem na leđima kao da će na njegov Apencel. Drži korak sa nama i još drži banku: “Znaš, Veliki Kumari su došli na Zemlju radi ubrzanja evolucije čovečanstva. Ali, oni se ne upliću silom u našu karmu, oni nam samo daju evolutivni pravac. Oni uzimaju zemaljsku opnu, to jest, ljudsko obličje kako bi čovekovoj svesti, svaki put dali novi pomak.”

Slušam Junga, i tamo negde, ispod Čigotinog vrha, hoću da skinem sa sebe ljudsko telo i da se, lak kao oblak u pantalonama, vratim na Veneru...

Kad, gore na vrhu Čigote, stoji neki živahni starac, ali, nekako vazdušast, kao da je od čiste magle spravljen. I, mahne nam rukom. Jung mu odmahne: “To je moj zemljak Rudolf Štajner. On je, takođe, bog, on je, takođe, Kumar sa Venere.” Prilazimo Štajneru, a on će, odmah, da mi skreše u lice: “Malopre si pomislio da izađeš iz svog ljudskog tela. Ne igraj se sa tim, dečače! Još si ti mlad za to! Tvoja Crna iz Vrčina javiće ti kada za to dođe vreme..”

Kad, tiruli, tiruli. Javlja se moj morbidni. I ko će da bude? Moj Templar sa Dorćola. “Polt zvao na Tajnu večeru Voju, Bokija, Dinkića i Čedu da im kaže da Ameri na njih računaju, a oni pred narodom neka glume ko šta hoće; patriote, demokrate, neoliberale, budale…”

Ima li, bre, neko u ovoj Srbiji ko radi za Srbiju? Ima li još neko među Srbima ko veruje da su bogovi sišli sa Venere i da su tamo bili samo ljudi?

Kad, u taj čas, stvori se stado ovaca na Čigoti. Tera ih pastir, valjda, sa Jelja. I vidim stado mu je pomešano; ima i sjeničku pasminu i onu iz Virtemberga, a ima i ukrštane. I žali mi se pastir kao da sam, već bog, žali mi se na virtemberšku ovcu. “Mnogo je nežna za Zlatibor. Moraš i leti da je paziš, da je sklanjaš i od letnje kiše, jer začas, nazebe, oboli, crkne... Ah, razgovori pastirski! Kako su slični razgovorima bogova.

Nego ode pastir sa stadom niz Čigotu, ode dole gde žive ljudi od koji će neko nekad, možda, i postati bog, i, možda će onda Zemlja da uznapreduje kao Venera.

Sa pastirom i stadom silazi i Sunce sa neba, ali ne pada, kao letos, preko Drine u Bosnu nego otkako je okraćao dan pada, odmah, tu, u Crnu Goru, a možda i bliže, u Novoj Varoši. Treba i mi da krenemo nazad na Zemlju, a Jung mi kaže: “Idi ti sa Oljom, ja ću ostati ovde sa Štajnerom.” Silazimo među ljude, ali zveram u nebo, u zapaljene oblake. Krupan crni gavran kruži iznad nas i grakće. Javlja mi da su Srbi izgubili Kosovsku bitku, da su poginuli i Lazar i Murat. Nego iznad gavrana spazim Veneru, spazim se još za videla, jer zavičaj se ne zaboravlja ni posle hiljade godina.

Te noći zaspao sam kao jagnje božije, pun zlatiborskog kiseonika. U san mi dolazi moja Crna iz Vrčina i prede mi na uvo: “U pravu je Jung. Još si mlad da bi bio bog. Pusti ti Aleksandra Makedonskog! On je izuzetak. Ali, ne boj se, javiću ti kad treba da se vratiš na Veneru.”