Biljana belo platno crneše

Tako je to: ko se mača lati, od mača i nastrada. Tu rečenicu bi trebalo svaki dan da ponavlja naša ničim izazvana spisateljica Biljana Srbljanović. Pisac ovih redova je letos otkrio reklamu za blog i to sa bombastičnim reklamnim sloganom: mesto gde se sastaju poznati i nepoznati!

Ušao sam tog dana u taj svet blogera, čak se registrovao pod punim imenom i prezimenom, i posle dve nedelje pisanja u svojstvu komentatora, nabasam na gospođu Srbljanović. I zakači se ona na jedan moj komentar.

Naravno,njen komentarje bio uvredljivog karaktera, Ali ne lezi vraže, čim sam istom merom uzvratio, usledile su sankcije, to jest upozorenje – da ona na tom blogu ima status belog medveda, a mi obični komentatori smo zapravo tu samo pokusni kunići, koje mogu moderatori i rukovodioci bloga svakog momenta da isključe.

Desilo mi se čak da me je gospođa spisateljica u jednom navratu nazvala homoseksualcem, ne bi li me isprovocirala da joj uzvratim, a time budem izbačen sa bloga.

Cenzura na mišljenje koja vlada na tom blogu može se samo uporediti sa cenzurom za vreme vladavine centralnih komiteta iz vremena hladnog rata. Pisac ovih redova jepet puta bio banovan i isključivansa pomenutog bloga,!?

Ako slučajno ukomentaru gde je tema Srebrenica,neko zucne da je u tom gradiću bilo žrtava manje od osam hiljada, tog trenutka će vas izbaciti saforuma. Naravno, komentatorima i blogerima koji napišu da je tamo nastradalo milion i po ljudi, ništa se neće desiti.

Toliko o sistemu, o kriterijumu, o slobodi izražavanja, o slobodoumnim i demokratskim čuvenim potencijalima naše spisateljica i gospođe B. Srbljanović!

Milutin Mlađenović,

Beograd

***

(“Zamerila sam se nepoštenim ljudima”, intervju s Biljanom Srbljanović, NIN br. 2911)

Gospođo Biljana, ja bih na početku da se predstavim. Ja sam, za razliku od Vas, anonimni marginalac i ovo je jedna od retkih prilika da izađem iz tmine nepostojanja. Dakle, dok bude trajalo ovo pismo, postojaću i ja. Ja sam student u ostavci, vojnik u civilu. Upravo pokušavam da napišem jednu pripovetku koju nikada neću objaviti. Omiljeni pisac mi je jedan argentinski nobelovac, gle čuda, albanskog porekla. Družim se sa jednom devojkom iz Pekinga, koja ima predivne kose oči. Neki moji prijatelji slave slavu. Neki ne, poput malopre pomenute “kosooke” cure koja je izabrala ateizam kao svoj Tao.

Čitam Vreme, Basarinu Zemlju (nije poljoprivredni časopis) i povrh svega, ničim izazvan, čitam NIN od korice do korice svakog četvrtka i tako već sedam godina. Ako ste pokušali da me isprovocirate, uspelo Vam je. Svaka čast. Onakav intervju ipak nisam očekivao. Međutim, ja ne stavljam znak jednakosti između umetnika i njegovog dela, te shodno tome ja Vaše delo i dalje cenim.

Vladimir Cincar Aleksić,

elektronskom poštom