Lažna ustavna dilemma

Lažna je dilema da li treba izaći na referendum i podržati novi Ustav. Svakome je, čak i bez mnogo udubljivanja, jasno da je ovaj novi najviši pravni akt veliki korak napred za Srbiju u svakom pogledu.

Novi Ustav počiva kao i u svim naprednim evropskim državama na građaninu, umesto na pravno-ideološkom Frankenštajnu radnom čoveku. On najzad ukida fiktivnu kategoriju društvenog vlasništva koja je bila pelcer za korupciju i partijski despotizam u privredi. Ustav konačno promoviše kult vlasništva, tu materijalnu garanciju građanskog dostojanstva i obavezuje se da će najvišim zakonskim aktom suzbijati sukob interesa. Tako će borba protiv korupcije (koja uvek nastaje na nejasnim vlasničkim odnosima i nedorečenim propisima) dobiti dodatno državno-pravno osnaženje. Ustav daje osnovu za povratak vlasništva nad zemljom u gradovima, čime je otklonjena najglomaznija prepreka za ozbiljan ulazak svetskih koncerna u Srbiju. Najveći planetarni igrači nisu želeli da grade na zemljištu sa nejasnim imovinskim statusom „prava korišćenja”. Takođe, imovina se vraća lokalnim samoupravama i daju im se osetno veća ovlašćenja i znatno šire gazdovanje. To je najbolja matrica za uravnoteženi razvoj države, pruža se velika šansa da se, s jedne strane, povećaju investicije u najbolji srpski brend – Beograd, dok se, s druge strane, forsira razvoj provincije kroz debeogradizaciju srpskog kulturnog i upravljačkog prostora.

Ali se i vrlo često kroz našu javnost provlače razmaženi zahtevi o trenutnom i sveobuhvatnom boljitku, čija bi se efikasnost morala meriti sa onom kod najrazvijenijih evropskih zemalja, sa čijim se civilizacijskim dostignućima najčešće i neopravdano upoređujemo. Parabola ovih, najčešće histeričnih zahteva, ide sve od žala za Brozovom vladavinom (čak i Ustavom iz 1974!) pa do slepila liberalnog narcizma. Zato je neobično važno stalno naglašavati razvojnu genezu bogatih i uređenih evropskih država kojima težimo. Sve one su kroz svoju istoriju prvo donosile ustave (kojima je veoma sličan i naš novi) da bi ostvarivale vladavinu prava. To je bila osnova privrednog razvoja u svim tim državama u kombinaciji sa zagarantovanim privatnim vlasništvom, slobodnim tržištem, nezavisnim institucijama i građanskim pravima. Dakle, nema bogate i slobodne države bez modernog i demokratskog ustava, pa nema ni boljeg života njenih građana bez takvog najvišeg pravnog akta.

Pored temeljnog kamena na kome baziraju optimistička predviđanja boljeg života u Srbiji, hrabri i način na koji je Ustav donet. Najzad je postignuto strateško jedinstvo svih relevantnih političkih i društvenih faktora oko najvažnijeg državnog zadatka. Podeljena društva su dinamički posmatrano nestabilna društva i njihova neizvesnost odbija prave investitore. Samo je državama koje ulivaju sigurnost (a za šta je preduslov strateško jedinstvo po najvažnijim zajedničkim temama) zagarantovan investicioni život. Zato sva zapadna društva veoma vode računa o sopstvenoj političkoj stabilnosti i sprečavanju efekta „pocepanih država”.

Oni koji pozivaju na bojkot kažu, pored ostalog, da je Ustav konzervativan. To je oksimoron, prirodno je da ustav bude najteže promenljiv pravni akt u državi. Da paradoks bude veći, ovaj Ustav spada u kategoriju “mekih”, odnosno lako izmenjivih i promenljivih.

Kritike da je Ustav donesen bez šire javne rasprave i po ubrzanoj proceduri, takođe ne stoje. To je goruća tema i obaveza bar čitavu deceniju. To je ujedno bio i najpreči zadatak demokratske vlasti posle 5. oktobra.

Pošto manje-više svi argumenti onih što pozivaju na bojkot padaju u vodu, dolazimo do same suštine: pitanje autonomije Vojvodine. Očigledno da zveckajući argument o „našim nestalim novcima” više nije aktuelan, pošto je pokrajina opravdano dobila široku finansijsku autonomiju. Umesto toga sledi zahtev za političku autonomiju uz pozivanje na istorijski faktor. Pošto su danas sve autonomne oblasti zasnovane ili na etničkom ili na direktno-indirektno religijskom principu, prestaju pravni i politički razlozi za takvu vojvođansku autonomiju.

Postoje takođe i snažni psihološki razlozi za bojkot novog Ustava od strane samozvanog građanskog serkla iz “kruga dvojke”. Ovo sve manje geografsko, a sve više sociološko ostrvo, postalo je utočište za “intelektualce opšte prakse” čiji identitet nije baziran na afirmaciji, već na permanentnoj negaciji.

Igor Ivanović,

književnik iz Beograda