BOYCOTT

Krajem devetnaestoga veka živeo je u Irskoj upravnik jednog velikog poseda, po imenu DŽems Bojkot. Lepo se slagao sa ženom, decom i gazdom imanja, ali nije podnosio radnike na imanju. Čudan neki hrišćanin. Bio je surov i irska Zemaljska liga smislila je način kako da ga se oslobodi. Radnici su odbili da rade na njegovom posedu, prekinuli svaku vezu sa njim i upropastili ga. Jednom reči, bojkotovali su velikoposednika Bojkota (Boycott). On jeste propao, ali je od njegovog prezimena nastala reč bojkot. Čista negacija negacije. Seme u zemlji mora da nestane, kako bi iz njega izrasla biljka.

Bojkot se, nekada, koristio i kao mera protiv prekomernog uvoza strane robe, ali i kad je ekonomiju neke druge zemlje trebalo uništiti. I mi smo u Srbiji bojkotovali, uoči raspada Jugoslavije, slovenačku robu, ali propali smo mi i Jugoslavija, a Slovenci danas dižu glave kao da su Japanci. Čudan je taj bojkot. Nikad ne znaš protiv koga može da se okrene. Bilo je poziva i u vreme Miloševićevog doba da se izbori bojkotuju, i neke stranke to jesu radile, ali što je bojkot bio uspešniji, to su socijalisti i radikali imali više poslanika u parlamentu. U današnje vreme, nama se čini da je bojkot besmisleni način borbe, da čak nije ni demokratski. Mogao bi se razumeti bojkot neprijatelja, ali političkom se protivniku izlazi na crtu, pa ko pobedi. Kao u šahu.

Na pragu smo referenduma koji, prema starom Ustavu, ima vrlo stroge kriterijume. Mi više od deset godina govorimo da je Ustav napisan tako da nikad ne može da se promeni. Bilo je to širenje fame, koja se u Srbiji lakše prihvata nego realnost, širenje defetizma, koji je ovde omiljeniji od optimizma, a onda se desilo “čudo” – gotovo svi poslanici svih parlamentarnih stranaka glasali su za novi Ustav, što je zbilja bilo veliko i neočekivano iznenađenje za sve neverne Tome. A možda i nije. Bez obzira što se naše političke stranke ponašaju, često, nerazumno, trošeći život i vreme na nesuvisle svađe ni oko čega, u jednom trenutku, važnom za naciju i državu, niko se nije usudio da izađe iz kola. Kao da su se setili Lazareve kletve.

U kolo nisu ušli oni koji igraju neke svoje igre. Anglokeltskosaksonske. Ko može da ne voli te igre? Kako samo igraju Irci, uz neverovatno lepu muziku, koja im je ostala od njihovih keltskih pradedova. I škotski gajdaši sviraju drukčije od naših lalinskih, ali sve to mi rado slušamo. Teško je za slušanje i gledanje kad Srbi igraju i sviraju kao Irci, a pevaju kao Amerikanci. Ovih dana gledamo jednu crnohumorističku emisiju “Karaoke” (budiboksnama) na velikoj televiziji u kojoj takmičari pevaju i glupiraju se na engleskom. Svako ko natuca neku englesku reč ciči, vrišti i dere se – na engleskom. Vrlo smešno. Kao da gledate nešto Nušićevo.

E, sad, ko bi drugi nego naše dične nevladine organizacije, predvođene bivšom komunističkom prvosveštenicom (danas neumornim borcem za demokratiju i pravdu), pozvale građane da bojkotuju izbore. Ona, kao svi prvosveštenici, ne izlazi na svetlo dana, nego to rade razni pokvareni gramofoni, ona samo na ploče snima poznatu papagajsku muziku. Kampanja ili propaganda zasnivaju se na stoput ponovljenoj laži koja, tako, može da postane istina. Ne večna, nego istina za dnevnu upotrebu. Upotrebljena je i jedna politička partija, male snage, i jedna književnica (srednje snage), koja u svakoj čorbi postaje obavezan začin. I evo šta oni danas govore.

Novi Ustav nije ništa drugo do kontinuitet sa starim. Kad tražite dokaze za te tvrdnje, oni vam navedu da će Srbija biti nacionalna, a ne građanska država. Čista ironija. Pa u starom, još važećem Ustavu, Srbija se proglašava za građansku, a ne nacionalnu državu. Hartija svašta trpi. Mi najbolje znamo koliko smo bili građanska a ne nacionalna država, dok su na vlasti bili oni koji su napisali “građanski” ustav. Bili smo, ne treba to kriti, ne samo nacionalna nego i nacionalistička država. Novi Ustav srpski narod ne pominje u onom klasičnom nacionalnom smislu, nego više ističe tradiciju srpskog naroda kao državotvornog naroda zemlje Srbije. Šta tu nije tačno? Ali, novi Ustav dalje kaže da je država Srbija i država svih građana koji u njoj žive. Na to mudraci, sholastici, skaču kao opareni i uz pomoć dedukcije postavljaju veštačko pitanje – znači li to da Srbi, onda, nisu građani? Lepo kaže narod: lako je sa ljudima koji sve znaju i lako je sa ljudima koji ništa ne znaju, najteže je sa ljudima koji nešto znaju.

Ima i onih koji se bune što novi Ustav u službenu upotrebu uvodi samo ćiriličko pismo. Pravo je državotvornog naroda da službeni jezik u državi koju tvori, odredi kako njemu odgovara, ali nikako isključivo. Baš te isključivosti nema. Svako može da govori i piše kako mu je volja, može da peva i na engleskom, na nacionalnim televizijama koje su komercijalne (!), mogu taj engleski pravi Englezi i da ne razumeju, Ustav o tome ne brine. Ostaje miran. On samo kaže da će službeni državni papiri biti pisani ćirilicom, a ko je ne zna, neka uzme bukvar u ruke. Nije se Vuk Karadžić toliko trudio, da bi njegovo delo palo u vodu, a jedan narod izgubio svoju tradiciju, zbog nekoliko desetina hiljada snobova srpskih ili “srpskih”.

A ako je već došlo dotle da se nadgornjavamo, kazaćemo i da je “Baščanska ploča”, najstariji hrvatski zapis, pisan glagoljicom, koju je sastavio Ćirilo, a prema kome je ova naša ćirilica dobila ime, pošto je izvedena iz glagoljice. Onda su prešli na latinicu. Znamo i zašto. Mi nismo osetili potrebu, jer su sve naše knjige starostavne pisane ćirilskim, ne latinskim pismom. A onda je i Bil Gejts, kapitalista, ali čovek ima dušu, svoj najbolji operativni sistem obogatio ćirilicom.

Pokušali su ovi nevladini mudraci da u svoje kolo uvuku i nacionalne manjine, i vojvođanske autonomaše, ali onda im je prvi šamar stigao baš od tih manjina čiji lideri pozivaju građane da izađu na referendum, a autonomaši su podvili rep, osim nekoliko onih najneozbiljnijih, koji će posle izbora preći u tamburaše (od nečega se mora živeti).

Na osnovno pitanje – šta je cilj bojkota, nisu odgovorili. Ako je cilj da ostane socijalistički ustav na snazi, onda je svaki komentar izlišan. Ako im je cilj da naprave neku političku krizu u državi, onda su oni daleko i od građana i od demokratije. Ne možeš biti nijedno od toga, ako nekome radiš o glavi. A ko podmukle tikve sadi, te će mu se tikve obiti o glavu. Ono što je u svemu dobro, to je saznanje da u ovoj zemlji ima slobode govora, da je štampa slobodna, a televizije, makar i nesvesno, prikazujući ove likove, otkrivaju njihovo pravo lice. Jednog dana i Beograd će imati svoj Hajd park. To je dobro.