DŽez to nije zaslužio

Prvi dan 22. beogradskog džez festivala počeo je udarno, kao nekada u “stara dobra vremena”, kada se pred “Kolarcem” tražila karta više. U inspirativnoj svirci 78-godišnjeg američkog saksofoniste Benija Golsona sa dirigentom i solistom na trubi Stjepkom Gutom, sa odličnim aranžmanima B. Golsona i Kvinsija DŽonsa, Big bend RTS je pružio svoj maksimum ponesen ambijentom. U drugom delu, a posle 22 časa, nastupio je E(sbjorn) S(veson) t(rio) iz Švedske. Trio školovanih muzičara svirao je kako se očekivalo, ali nekako racionalno i hladno, kako kada sa severa dune ‘ladan vetar. Posle emocionalno tople svirke pune svinga Benija Golsona, dolazi kao racionalno otrežnjenje severnjačka hladnoća. Mala opservacija; koncert otvara ambasador Švedske, a kao gost nastupa Amerikanac. Možda je trebalo redosled nastupa izmeniti.

Drugo veče, takođe je održano u velikoj dvorani Kolarčeve zadužbine i nastupili su u prvom delu celovečernjeg programa kvintet američkog trubača Dejva Daglasa, a u drugom delu DŽon Hasel i Marifa Strit. Posle veličina kao što su Klark Teri, Roj Hargruv ili Vinton Marsalis, priznajem da me je pompezno najavljivano ime Dejva Daglasa – na američkim rang listama nekoliko godina zaredom najboljeg džez trubača – dovelo u nedoumicu, jer sam iz njegovog kvinteta poznavao samo odličnog klavijaturistu Urija Kejna. Iako klasično školovani, oni su ovde eksperimentisali sa muzikom, tako da je njihova svirka ličila na uvežbavanje bleh orkestra dobrovoljnog vatrogasnog društva za sahrane ili svadbe. DŽon Hasel i Marifa Strit su, po sopstvenim rečima, stvaraoci ambijentalne muzike, kojoj nije mesto na džez festivalu. Jer, ako na bini sede četvorica muzičara za stolovima sa elektronskom skalamerijom i proizvode nekakve tonove, probajte da zamislite nastavak koncerta bez struje. To nema veze sa džezom. Koncepcijski ovakvi prilazi muzici pre spadaju u eksperimentisanja, ili BEMUS nego džez festival.

Treće veče se održavalo u velikoj dvorani Doma sindikata u odličnom ozvučenju. Soveti Kinč kvintet se predstavio u formi pevanja, hip-hop recitacije, sviranja, improvizacije, a što me je podsećalo na nekakvu tortu; patišpanj, puding, piškota, pa nekakav fil od margarina, keks, pa šlag od smrznutih jagoda. U nedostatku originalnosti mene je to sve asociralo zbog tamnoputih i belih Engleza na Irish Stenj. Drugi koncert se očekivao sa nadom da će se bar čuti džez. I bio je pravi rok prilaz džezu koji je predstavio američki 56-godišnji gitarista DŽon Skofild sa svojim triom u kome je bio basista Stiv Svolou. Obojici je to drugi boravak u Beogradu, i zaista su izveli odličan program podsetivši ljubitelje džeza šta je dobra muzika, pa makar i fjužn. Oni su svojom svirkom na koncertu uspostavili preko potrebni dvosmerni odnos sa publikom bez čega nema dobrog džeza.

Predzadnjeg dana nastupila je grupa DŽejms Blad Ulmer Septet. Koncert je počeo sa nelogično ustaljenim polučasovnim zakašnjenjem u zagušljivoj, neventiliranoj, zadimljenoj i neosvetljenoj dansing sali (nekada “Pogon”) Doma omladine. Muzičari koji sviraju rok, zaista nisu krivi što su greškom dovedeni na festival, jer oni sviraju ono što znaju, a muzika je toliko preglasna da spada u dobro poznati medicinski pojam akustične truame jer, da bi spasili svoj slušni aparat, morate koristiti antifon čepove i slušalice koje nose mehaničari u hangarima za opravke avionskih motora. Ukoliko niste ovako pripremljeni prisustvo rok koncertu je u DOB štetno za zdravlje i uzaludno. Posle pet minuta zaglušujuće svirke koja uništava C(entralni) N(ervni) S(istem), spas sam potražio u bašti na svežem vazduhu prijatne jesenske večeri.

Poslednji dan, u subotu, 28. oktobra nastupio je naše gore list, Bojan Z(ulfikarpašić) sa svojim triom koji je, kao solidan klupski muzičar, nastupio u neosvetljenoj dansing sali uz obavezno stajanje i guranje sa neizbežnim kašnjenjem početka koncerta.

DŽem sešni, koji krase svaki festival na beogradskom džez festivalu nisu održavani. Zar nije greh da odlični strani muzičari ne mogu da sviraju sa domaćim, da razmenjuju muzičke ideje, da muziciraju iz zadovoljstva. Takvi džem sešni posle koncerata, pamte se najduže, i oni podstiču takmičarski duh muzičara uz obavezan viši kvalitet sviranja. Wih ove godine nije bilo, ali je zato organizovan ponoćni program (verovatno sa idejom da bude supstitucija džem sešnima) koji se održavao u Bitef art kafeu, za 200 uzvanika. Priznajem da se u mali prostor komotno može smestiti pedesetak ljudi, a višak, ipak najbolje može da prati ponoćne seanse sa tezgi okolne Bajlonijeve pijace. DŽez to nije zaslužio.

Odavno je džez dobro definisana muzika, i nije kontejner za muzički otpad. Selektori sa umetničkim direktorom moraju voditi računa da su raniji koncerti beogradskih džez festivala snimani, i da je to danas dragoceni dokument fonoteke RTS. Nadalje, publika koja posećuje džez festivale, pored muzičke raznolikosti, zaslužuje da se dovedu domaći i strani, poznati i priznati džez muzičari koji su stvarali džez, i koji mogu i mladoj publici ukazati na umetničku vrednost. Repertoar i program moraju pažljivije izabrati provereni muzičari, a ne da o tome odlučuje nedorasli pojedinac. Za eksperimentalne “projekte” treba dati popodneve termine ili matineje, a ne udarne večernje sate. Selektorsku komisiju, ili savet treba proširiti sa poznavaocima džeza i muzičarima, a njih ima, od jednog Duška Gojkovića, Stjepka Guta, Vojislava Simića, Miše Krstića, Miše Blama, Milivoja Markovića, Mime Mitrovića, Saše Radojčića, Lale Kovačeva, ili mlađih – Ivana Ilića, Tihomira Jakšića, Fredija Stanisavljevića, Marka Đorđevića, Aleksandra Jaćimovića itd, ili odličnih poznavalaca džeza i organizatora, Bobana Aranđelovića i drugih (da se ne spomenuti ne naljute).

Dobri poznavaoci i svi ljubitelji ove muzike imaju pravo da budu razočarani 22. beogradskim džez festivalom. Da li će sledeći festival biti kvalitetniji sa više džeza? Teško, ukoliko ga organizuje treći put gdin Voja Pantić sa istom ekipom kao i prethodni 21. ili možda već sada treba da se osnuje Društvo za zaštitu džeza!

Jadran Erčić