Upotreba žene

Ružica Đinđić i Sanda Rašković-Ivić možda su poslužileliderima dve najveće stranke iz takozvanog demokratskog korpusa kao golubovi pismonoše čije su usluge brzo, ili do daljnjeg, suspendovane. Posredno i nezvanično kandidujući Ružicu Đinđić za premijera Srbije, Boris Tadić je svom rivalu Vojislavu Koštunici praktično poručio da za to mesto nije zainteresovan, dok mu je ovaj odgovorio kandidujući takođe nezvanično za predsednika Srbije Sandu Rašković-Ivić da je za predsedničko mesto zainteresovanisto toliko. I pre nego što su se stranački marketinški stratezi setili da prvo treba skočiti, pa reći hop, balon je već bio pred pucanjem kad je dojučerašnja potpredsednica vlade Ivana Dulić-Marković, čije je mesto po njenoj ostavci odmah ukinuto jer je ionako služilo kao ispomoć premijeru, sa stranačke govornice G17 plus kroz smeh saopštila: ”I mi ćemo imati premijerku.” Balon je konačnopukao kad je iz korpusa nasuprot takozvanom demokratskom stigao izazov: sve su stranke pozvane da se pred biračima obavežu saopštavajući ko će im, u slučaju te sreće da baš one formiraju vladu, biti premijer. Cenu preranog odgovora na to pitanje konačno je, za stranačke lidere, diskutabilnom učinilo odvajanje predsedničkih od parlamentarnih izbora.

Vreme za trgovinske pregovore tako je produženo, pa od špekulacija na tu žensku PREMIJERSKU temu nisu odustali jedino mediji, čime je ona u predizbornoj kampanji, koja se tek zahuktava, dobila realno mesto. Ovaj tekst ne bi bio potpun kad odmah u “izlogu” ne bi bilo spomenuto da je u nesumnjivo ženskom okviru, kao potencijalni kandidat za premijerku Srbije pomenuta i bivša ministarka za rad, zdravlje i socijalno staranje Gordana Matković (DS). Sem zbog ženskog, njena takođe nepotpisana kandidatura bitna je i zbog svog socijalno-ekonomskog okvira, koji joj je struka, a u vezi sa raspetljavanjem pitanja ne nasleđivanja nego uopšte karaktera političko-ekonomskog nasleđa Zorana Đinđića. Da ne zaboravimo ozbiljnost sa kojom su njenu kandidaturu primili k znanju učesnici i raznih Internet foruma.

Građani Srbije, kao dela bivše SFRJ, na vrhu piramide izvršne vlasti već su, i to pre mnogih zapadnih, a pre svih istočnoevropskih država, imali ženu (Milka Planinc), a žena je (Nataša Mićić) doduše ne izborom nego sticajem okolnosti, u Srbiji već bila na mestu šefa države. Moć koju su posedovale Savka Dapčević-Kučar i Latinka Perović, na čelu partijskih organizacija Hrvatske odnosno Srbije, nesporna je. Ipak u vidu incidenta, žene kod nas su i na gotovo svim drugim funkcijama imale priliku da pokažu da su sposobne koliko i muškarci: i za dobro i za zlo. U tom je smislu na mestu prekor izvesne američke novinarke Yoan Mekvini-Mitrić (“Politika”) upućen nama koji nismo zaboravili meru uticaja jedne Medlin Olbrajt, a povodom izbora Nensi Pelosi za prvu ženu predsednika američkog Kongresa: “Žena za kormilom institucije koja predstavlja jednu od glavnih poluga vlasti možda ne deluje kao važna stvar u Srbiji – gde su žene na čelu ministarstava zdravlja ili obrazovanja, nacionalne banke ili mnogih drugih institucija, uobičajena pojava... Za razliku od Velike Britanije, Indije, Izraela, Nemačke i drugih zemalja, žena se nikada nije kandidovala, a kamoli zauzimala mesto predsednika SAD.” Istina je da su se u Srbiji žene i kandidovale (Jelisaveta Karađorđević i Qiljana Arijelović) i zauzimale to visoko mesto (Nataša Mićić).

Već u drugom mandatu direktorka Beogradske berze Gordana Dostanić, protiv je bilo kakvih ženskih ključeva u sticanju funkcija, ali se boji da se kod aktuelne najave dovođenja “žena na određene funkcije radi samo o fashion njeek-u, o korišćenju žena u svrhe predizborne kampanje, jer muškarci neće lako prepustiti ženama stečene političke pozicije”, ali “pošto ta vodeća pozicija manje–više pripada našim muškarcima, izvesno je da će biti sve više žena koje će im biti prvi i neposredni saradnici”. Jedan od autora akcije za izbor ženske vlade dnevnog lista “Blic”, Jelica Minić (Evropski pokret u Srbiji) smatra da je dobro što stranke uopšte raspravljaju o mogućnosti da neka žena dođe na mesto premijera čak i ako se radi o upotrebi žene u predizborne svrhe, ili čak, daleko bilo, o zloupotrebi. “Jer, znate šta, ta zloupotreba žena, koje ni na koji način nisu kompromitovane, ne može ići beskrajno daleko i neće moći da bude samo manipulacija budući da kod žena već sada postoje zahtevi da se njihova zastupljenost na izbornim listama proširi i na njihovo učešće u sledećim fazama kad bude raspodela odgovarajućih mesta.” Republička izborna komisija već je podsetila stranke na zakonsku obavezu da 30 odsto mesta na svojim izbornim listama rezervišu za žene, ali Predlog zakona o rodnoj ravnopravnosti, kojim je bilo predviđeno obavezno tridesetprocentno učešće žena u poslaničkom sastavu Narodne skupštine, skinut je, bez objašnjenja, sa dnevnog reda jedne od njenih poslednjih sednica u starom sazivu.

Da je trenutno stranačko licitiranje sa imenima žena na najvišem položaju u Srbiji licemerno i koristoljubivo ne svedoče samo nezaboravni verbalni ispadi lidera takozvanog demokratskog bloka (“gospođo, vi biste kod mene u Čačku bili najviše matičarka”, ili “ta se gospođa predstavlja za ženu predsednika države, ali kod nas supruge nose prezime svoga muža”), ciniziranje sa nikad neraspetljanom seksualnom aferom u prvoj DOS-ovoj vladi,beskrupulozna zloupotreba, pa političko kažnjavanje Nede Arnerić i Kori Udovički, pri izboru ove poslednje za guvernera, nego i aktuelni sastav Narodne skupštine u kojoj su od 250, dobro plaćenih poslanika, samo 27 žene. Ipak, upotrebljene žene su punoletne, a primeri autsajdera koji su zaprepastili svoje mentore – brojni.

Ni šira publika, ni političari, koji su se o tome izjašnjavali, nisu Ružicu Đinđić uzeli kao ozbiljnog kandidata za premijera. Mada joj bliži prijatelji porodice Đinđić pripisuju dobar politički refleks, o njenom se političkom iskustvu i sposobnostima pouzdano ne zna ništa. Ipak, njeno stavljanje na prvo mesto izborne liste Demokratske stranke odmah ispred Dragoljuba Mićunovića, politička je činjenica kojom su se bavili mnogi. Pre svega u kontekstu borbe najpre dve struje, a sada već dve političke stranke za Đinđićevo političko nasleđe. “Ukoliko DS želi da u predizbornoj kampanji koristi temu političkog nasleđa, lik supruge ubijenog premijera jeveoma dobar jer ona predstavlja svojevrsnu ikonu na našoj društvenoj i političkoj sceni”, smatra Jelica Minić. Motivi Borisa Tadića da politički “upotrebi” gospođu Đinđić su trostruki: ona bi trebalo da animira ženski deo biračkog tela, da zaustavi Čedomira Jovanovića i učvrsti mit o političkom nasleđu Zorana Đinđića. Motiv gospođe Đinđić da u toj političkoj igri učestvuje može biti samo njena porodica.

Da će Boris Tadić na predstojećim izborima dosta računati na žene i kao aktivni i kao pasivni birački potencijal, bilo je jasno već pri skupštinskom usvajanju novog Ustava. Kao prve i ključne, Tadić je naveo prednosti koje taj tekst donosi ženama. Međutim, teško je zamisliti da bi samom Tadiću bilo koja žena, u ženskoj populaciji o čijim se vrednosnim i političkim stavovima malo zna, donela više glasova od njega samog.

Politička stranka Čedomira Jovanovića i umalo uspeli bojkot ustavnog referenduma, očito su inicijalna kapisla izvesne političke nervoze u taboru Tadićevih demokrata. Koja je pojačala ideju oslonca na Ružicu Đinđić. Ona se još u fazi borbe stranačkih struja izmeđuTadićevog “jedini politički testament DS-a je reč koju je izrekao Đinđić – pošteno” i Jovanovićevog da mu je savest čista iako je “čisteći Srbiju uprljao ruke”, jasnoopredelila za Tadića. I sa ličnim razlogom. Time što su odmah iza nje na izbornu listu stavili Đinđićevog političkog oca Dragoljuba Mićunovića, demokrate hoće da pokažu i da je u porodici na zadovoljavajući način razrešena još jedna kontroverza – političkog oceubistva. Da ni sama nije sigurna da će potencijalno biračko telo demokrata baš u njoj prepoznati Đinđićevog političkog naslednika, gospođa Đinđić je potvrdila u jednoj od izjava. Govoreći o mogućim budućim koalicijama, ona je rekla “i Čeda, zašto da ne...”. Prepoznajući postojanje dva pretendenta na Đinđićevo političko nasleđe kao legitiman problem, Jelica Minić kaže: “Možda bi gospođa Đinđić i tu mogla da odigra ulogu u nekim potencijalnim budućim koalicijama, pa je i u tom smislu potez sa njenim angažovanjem racionalan.”

Koliko god da se Đinđićevo političko nasleđe potrže, teško da ćete igde naći jasno definisano u čemu se ono tačno sastoji. I Jelica Minić, mada je Evropa kao izbor bez alternative jedno od Đinđićevih kreda, ima teškoća da praktično to nasleđe definiše. ”Nema sumnje da je ta jedna snaga i energija nakon političkih promena, u vladi koju su vodile demokrate, bila, ukoliko se poredi sa ovom vladom, mnogo veća i na neki način su međunarodna vidljivost i kredibilitet te vlade bili veći.” Zanimljivo je da i svim ostalim NIN-ovim sagovornicima na isto pitanje na pamet prvo pada: Đinđićeva energija.

Izbacivanje u predizbornu političku orbitu Gordane Matković moglo bi da bude u funkciji (re)definisanja tog nasleđa. U jednom od njegova dva bitna dela. Trebalo bi još jednom proveriti, ali valjda nema sumnje da je Đinđićeva vlada najpre sprovodila oštar neoliberalni koncept reformi, da bi pred njegovu smrt vlada prigrlila socijaldemokratski princip, a Demokratska stranka završila čak u Socijalističkoj internacionali. S obzirom na to da na republičkom nivou tokom poslednje tri godine nisu vršili faktičku vlast, teško je sa sigurnošću reći, ali ima analitičara koji smatraju da se DS pod rukovodstvom Tadića opet vratio više desno, prema centru, nego što se očekivalo. Politički portfolio gospođe Matković, uključujući i to što se prošle godine snažno javno usprotivila zahtevima MMF-a da se na penzijama više štedi nego što je to slučaj, mogao bi da pomogne da se ovaj utisak pred biračima, koji su bez sumnje vrednosno pretežno socijaldemokratski opredeljeni, uravnoteži.

Politički koreni gospođe Sande Rašković-Ivić takođe su porodičnog tipa, a to što se politička javnost njenim porodičnim političkim nasleđem manje bavi ima se zahvaliti i postojećim političkim i nacionalnim okolnostima, ali više činjenici da to nasleđe nije nastajalo na teritoriji Srbije.

Istraživači javnog mnjenja i biračkog raspoloženja priznaju da nikada nisu imali posla kao u sadašnjoj predizbornoj kampanji. Srđan Bogosavljević iz Stratedžik marketinga tvrdi da je to zato što su na prethodnim izborima najbolje prolazile one stranke koje su se oslanjale na nauku. Ipak, očito da pred predstojeće izbore niko nije naručio nikakvo istraživanje ženskog dela biračkog tela, a o političkim i vrednosnim sudovima žena birača nisu izvlačeni posebni zaključci mada ih kao usputni rezultat sadrže mnoga ranija obuhvatna istraživanja biračkog tela i javnog mnjenja. U biračkom telu žena ima ni za ceo procenat više nego muškaraca, a Đorđe Vuković iz CeSida nas upozorava da je procenat muškaraca koji se politički opredeljuju za neku stranku neuporedivo veći nego procenat žena.

Iz onoga što je NIN-u na raspolaganje stavio CeSid, može se izvući nekoliko veoma zanimljivih podataka koji bi stručnu obradu postojećih istraživanja opravdali. Kao prvo, u svojinski stratifikovanoj biračkoj populaciji domaćice u ubedljivo najvišem procentu (38 odsto) nemaju “najbližu stranku” (vidite šemu). Tako da bi mogle biti poželjan politički plen. Neki NIN-ovi sagovornici će slutiti da je to zbog njihove izolovanosti. Predsednik Izvršnog odbora Srpske radikalne stranke Dragan Todorović zna da je to zbog njihove racionalnosti. “Domaćice su najracionalniji deo stanovništva. Wihova nezainteresovanost za aktivnije bavljenje politikom potiče od činjenice da porodica na njima počiva i da one moraju da izlaze na kraj sa svakodnevnim problemima. I sigurno su nezadovoljne. Kad ponudimo bolje ekonomske uslove, veći broj domaćica će imati mogućnosti da svoje ambicije ostvari u nekoj stranci”.

Pošto u populaciji nezaposlenih, slabo plaćenih, zlostavljanih u porodici (svaka treća) i na poslu (preovlađujuće žrtve takozvanog mobinga) žene čine daleko preovlađujuću većinu, očekivalo bi se da su njihovi politički i životni stavovi pretežno konzervativni i tradicionalistički. Ali nisu. Pogledajte šemu: nijedna od stranaka koje se diče tim kvalitetima nema među biračima koji je podržavaju žensku većinu. Ispada da žene dominiraju među onima koji smatraju da je Đinđićevo nasleđe, po Tadićevom ili Jovanovićevom viđenju i ma šta to značilo, put kojim bi Srbija trebalo da ide. Pošto ovaj podatak, kao ni ostale koji se tiču žena, nije niko istraživao, autor ovog teksta će se pozvati na jedan usputni komentar iz vremena demonstracija 1996. godine, čija se godišnjica upravo slavi. Na primedbu da među šetačima preovlađuju mladi i žene, jedna je učesnica prokomentarisala: Pa naravno, ovo se bune naša deca, a majke šta će, izašle sa decom. Ima ih koji smatraju da žene glasaju kako im kažu muževi, podaci kažu da glasaju kako im kažu deca ili barem misleći na svoju decu.

Branka Prpa, istoričar Uticaj žena? Nikakav! Kakav je uticaj žena u srpskoj politici sada i da li je ranije taj uticaj bio ozbiljniji? - Nažalost, uticaj žena u srpskoj politici je nikakav. Ovo je ipak muška politika, isključivo i jedino muška i tako već dva veka. Iako su, po istraživanjima istoričara, još u 19. veku, kada je ženama dozvoljeno da se upisuju na univerzitete, upravo žene iz Srbije bile među prvima koje su upisane, njihov uticaj nije povećan. Kada uporedite stručno obrazovanje žena tog vremena zapaža se obrazovni bum, ali je zato u vreme kraljevine Srbija imala samo jednu ženu docenta na fakultetu, Kseniju Aksentijević, koja je kasnije i isterana. Prema srpskom građanskom zakoniku koji je donet 1844. godine i važio je čitavih 100 godina, znači do dolaska komunista, žena je posle udaje smatrana pravno, a tako i politički, nesposobnom. Znači, ako ste udate, vi ste maloumne, nesposobne da upravljate, da politički mislite. Da li se položaj žena promenio u komunističkom društvu? - Dolaskom komunista pravno se izjednačava položaj muškaraca i žena, ali samo pravno. Pravna regulativa međutim ne svedoči o stvarnom položaju žena. O njihovom položaju u jednom društvu svedoči pozicija koju zauzimaju. Uvek sam bila protiv uslovljavanja, mora biti 30 odsto žena u parlamentu ili politici. Zašto mora? Hajde da se uporedimo, da vidimo šta ume jedan i drugi, pa onda neka bude samo deset odsto ili polovina, zavisi od rezultata upoređivanja. Da li predrasude o lošem, negativnom uticaju supruga političara i državnih funkcionera postoji i danas? - Supruge političara na visokim državnim funkcijama su uvek posmatrane sa pežorativnim tonom. Uzmite, na primer, Ružicu Đinđić. Ženu koja je visokoobrazovana, sigurno ume politički da misli, ali je od uvek posmatraju kao majku i domaćicu. Zatim suprugu premijera Koštunice koja je doktor nauka. Da li je ikada ikoga u ovoj zemlji zanimalo šta ona radi, koliko je sposobna. Da li je ona posmatrana kao individua ili samo kao premijerova žena. Jedina supruga državnog funkcionera koja je donekle uspela da se nametne jeste Danica Drašković. Ona ima svoj stav, složili se vi sa njim ili ne. Jedina je uspela da se individualizuje pored muža političara. Ali, nažalost, ta vrsta apriorne negacije vrednosti osobe koja je supruga političara postoji. Niko nema želju da je upozna kao osobu već, isto kao i u prošlom veku kada je važio srpski građanski zakonik, “ona je udata. Tačka. Pravno je nesposobna, maloumna, retardirana. Mirjana Marković se tu izdvojila kao supruga predsednika države koja je osnovala sopstvenu partiju. Definisala se politički malo više levo od supruga, iako je sve to bilo veoma slično. Ali zamislite u Srbiji da supruga predsednika ili premijera izrazi svoju političku opciju koja je suprotna ili drugačija od opcije njenog supruga. NJoj je to pravo uskraćeno. Da li je ženska emancipacija, odnosno učešće žena u politici u korelaciji sa stepenom demokratičnosti jednog društva? - Svako društvo koje se odriče bilo kakve mogućnosti da njime upravlja žena je primitivno društvo. Pogledajte istorije civilizovanih zemalja, recimo Engleske u kojoj su žene zauzimale visoke položaje. Ili Austriju u kojoj je Marija Terezija bila najpoznatiji vladar, ili Rusiju u kojoj je vladala Katarina Velika. Znači, ako se busate u grudi kako hoćete u Evropsku uniju, onda morate biti spremni da vam jednog dana predsednik ili premijer bude žena. P. Đaković Struktura stranačkog članstva DSS Najobrazovaniji Muškarci čine 66,09 odsto članova Demokratske stranke Srbije. U obrazovnoj strukturi ubedljivo vode članovi sa srednjom školom – 57,1 odsto, a za njima slede oni sa višom i visokom školom – 30,1 odsto. Što se starosne strukture tiče, najveća grupacija je starosti od 46 do 55 godina -31,38 odsto, a za njom sledi ona starosti od 36 do 45 godina, 24,97 odsto. Članovi starosti do 35 godina učestvuju sa 28,87 odsto (od 18 do 25 godina 7,59 odsto), a oni stariji od 65 godina – 4,52 odsto. DS Najravnomerniji Muškarci čine 68,45 odsto članova Demokratske stranke. Izgleda da su u Demokratskoj stranci gotovo ravnomerno zastupljene sve starosne grupe. Čak 39,81 odsto članova u starosnoj je grupi do 35 godina (11,88 u grupi od 18 do 25 godina). Članstvo sa završenom srednjom školom u Demokratskoj stranci zastupljenije je nego i u jednoj drugoj stranci koju smo anketirali – 63,13 odsto. Članovi sa višom, visokom školom, magistraturom i doktoratom učestvuju sa 18,79 odsto. G17+ Najmuškiji Muškarci čine 70 odsto članova G17 plus dok među aktivistima stranke njihov broj pada na oko 60 odsto. Stranka G17 plus ima dve žene za svoje potpredsednike, a u državnim strukturama je predstavlja jedna potpredsednica vlade, a u institucijama koje njeni kadrovi vode (Ministarstvo finansija i Narodna banka Srbije, na primer) žene su pozicionirane u drugi red rukovođenja: gotovo svi pomoćnici ministra i sva tri viceguvernera. Što se starosne strukture tiče, 35 odsto članova u starosnoj je grupi do 30 godina, a 10 odsto ima preko 65. Ostali su između. Što se obrazovne strukture tiče, 48,26 odsto članova ima srednju školu, 20,80 odsto višu i visoku, 0,37 odsto su magistri i doktori nauka. LDP Najmlađi, najženskiji, najsrednjiji Muškarci čine 60,1 odsto članova Liberalno-demokratske partije, što znači da je procentualno učešće žena u ovoj stranci, koja je za 70 odsto svojih članova prvi stranački angažman, najveće. Srednjoškolsko obrazovanje takođe dominira u procentu višem nego u bilo kojoj drugoj stranci – 75,2 odsto članova. Čedini liberali su, prema njihovim izvorima, i najmlađi- 43,1 odsto članova u starosnoj je dobi od 18 do 30 godina, dok je starijih od 50 godina 17,8 odsto. SRS Najravnopravniji Srpska radikalna stranka ima interne podatke o strukturi svoga članstva, ali niti ih daje na uvid javnosti, niti ih upotrebljava, kako se to obično čini: u SRS-u ljudi napreduju na osnovu doprinosa radu stranke i nikakvih drugih brana nema ni prema mladima ni prema starima, ni prema obrazovanima ni neobrazovanima, ni prema ženama ni muškarcima, rečeno je NIN-u u toj stranci.