Studentska fronda*

Srbija je sredinom devedesetih godina 20. veka bila jedina istočnoevropska država koja nije bila demokratska, u kojoj nisu sprovedene privredne reforme i koja je bila izolovana. Miloševićev režim uspeo je da očuva vlast onakvu kakva je nastala u vreme komunističke diktature. Posle poraza u ratovima, ekonomskog sloma, jedne od najvećih inflacija u istoriji sveta, sistematske pljačke svog naroda i potpune kriminalizacije društva, Miloševićev režim je posle sklapanja Dejtonskog sporazuma (21. novembra 1995) dobio nov podsticaj svojoj vlasti i stekao podršku Sjedinjenih Država i nekih evropskih zemalja. Tako je 1996. Milošević izašao na savezne i lokalne izbore kao jedini favorit: oni koji su ga nazivali „balkanskim kasapinom” sada su ga hvalili tvrdeći da je „faktor mira i stabilnosti na Balkanu”. U Srbiji oni koji su ga nazivali fašistom nisu mogli da se ujedine sa onima koji su ga optuživali da je izdajnik. Kapital nastao u krvi i kriminalu tokom prve polovine decenije nije bio preterano naklonjen ideji reda i zakona bez čijeg ostvarenja nema demokratije. Režim je ipak, za svaki slučaj, promenio izborni zakon i dodatno ograničio slobodu medija. Opozicione stranke su bile slabe i sukobljene, koalicija „Zajedno”, nastala pred same izbore bila je neuverljiva i tokom kampanje ju je napustio čak i nosilac liste. Režimu zato nije bilo teško da na saveznim i lokalnim izborima, održanim 3. novembra 1996, odnese uverljivu pobedu. Bila je to najveća Miloševićeva pobeda posle 1990. godine. Pored apsolutne većine u oba veća Savezne skupštine, režimske partije (SPS, JUL i Nova demokratija) dobile su većinu u 150 od 200 opština u Srbiji. U prvom krugu izbora ostvarile su bolji rezultat nego opozicija. U Beogradu, gde je 1992. godine DEPOS u prvom krugu dobio više glasova od SPS-a, sada su vodile režimske stranke. Ipak, kada su građani izašli na drugi krug izbora (17. novembra 1996), svi opozicioni glasovi su se ujedinili u podršci opozicionim kandidatima. Koalicija „Zajedno” je zato neočekivano osvojila četiri petine odbornika u Skupštini Beograda. U četrdeset najvećih i najbogatijih opština Srbije demokratska opozicija osvojila je vlast. Tako je samo u jednom danu srušen medijski i finansijski monopol režima, hiljade režimskih funkcionera i lokalnih službenika ostali su bez posla. Umesto da pobedom osiguraju još jednu deceniju vlasti za režim, lokalni izbori označili su početak njegovog kraja. Sa ovakvih pozicija Koalicija „Zajedno” mogla je lako da trijumfuje na redovnim skupštinskim izborima 1997. godine.

Iako nije bilo primedbi na regularnost izbora, dok su režimski funkcioneri čak i javno priznavali izbore, posle samo dva dana počelo je sistematsko poništavanje izbornih rezultata svuda gde nisu pobedile režimske partije. Već 18. novembra širom Srbije izbile su građanske demonstracije. Od 22. novembra studenti Beogradskog univerziteta stupili su u protest. Zajedno sa njima na ulice su izašli i studenti univerziteta u Nišu, Kragujevcu i Novom Sadu.

Studentski protest, koji je na Beogradskom univerzitetu započeo 22. novembra, bio je u velikoj meri spontan. Budući da je bio pripreman svega dva dana, on je izbio na više strana i bez većeg plana. Zanimljivo, ali među desetoro studenata i studentkinja koji su tokom četiri meseca protesta došli do velikog uticaja ili ugleda, svega njih trojica bili su deklarisane pristalice stranaka Koalicije „Zajedno”. Protest je suštinski bio jedan demokratski i patriotski bunt protiv režima. Podozrivi prema korumpiranoj i razjedinjenoj opoziciji, studenti su velikom delom bili mladi idealisti koji su buntom protiv očigledne nepravde želeli široke i opšte promene u zemlji.

Zahtevi studentskog protesta bili su jednostavni i izvodljivi. Za razliku od ranijih protesta koji su „bili realni i tražili nemoguće” ili zahtevali demokratiju i mir u jednom narodu koji za prvo nije bio spreman, a na drugo nije imao dovoljan uticaj, studentski protest iz 1996. i 1997. organizovan je kako bi zaštitio nesumnjivu izbornu volju građana. Kada je rektor Beogradskog univerziteta Dragutin Veličković javno izvređao studente koji su bili u protestu, zatražena je njegova smena kao i smena studenta-prorektora Vojina Đurđevića.

Miloševićev režim našao se u neodrživom položaju. Nije smeo da silom suzbije narodne demonstracije upravo zato što bi posle toga morao da silom zauzima fakultete i verovatno privremeno zatvori Beogradski univerzitet. Napad na studente ne bi samo ugrozio njegov međunarodni položaj, već bi pokolebalo i neke njegove pristalice. Dokle god su studentske demonstracije bile samostalne, nije bio moguć kompromis sa Koalicijom „Zajedno”. Milošević je zato odugovlačio.

Pošto su protesti posle prve dve nedelje, i pored velike zime i medijske blokade, postajali sve veći, režim je zatražio arbitražu OEBS-a. Misija bivšeg španskog premijera Felipea Gonzalesa presudila je sredinom decembra u korist opozicije. Istina, Gonzalesov izveštaj štedeo je Miloševića koliko je to bilo moguće, ali je opoziciona pobeda bila uglavnom potvrđena. Režim se sada okrenuo narodu. Nameran da opoziciji suprotstavi narodnu većinu koja je samo mesec dana ranije podržala režimske stranke, širom Srbije je organizovao mitinge podrške Miloševiću i njegovoj politici. Istovremeno, režimski sudovi su počeli da preispituju odluke izbornih komisija. Trebalo je da Miloševićeve pristalice na jednom velikom mitingu usred Beograda “nadbroje” i nadjačaju opoziciju, a da onda režim delimično prizna izborne rezultate. To se, međutim, nije dogodilo. Milošević nije bio ni De Gol ni Ilijesku, kontramiting je jedva održan uz pomoć hiljada oklopljenih policajaca. Stotine hiljada Beograđana gonilo je pedesetak hiljada njegovih pristalica po beogradskim ulicama.

Ni taj neuspeh, međutim, nije pokolebao tiranina. Svakodnevnim policijskim blokadama pokušao je da lokalizuje demonstracije. Istovremeno, pomoću lojalnih dekana, profesora i dve fantomske studentske organizacije, nastojao je da podeli protest. Uspeh je i ovom prilikom izostao. Studentski zahtevi su ostali nepromenjeni, pobunjeni studenti jedinstveni i nepokolebljivi. Posle sedam dana i osam noći na Svetog Savu (27. januara 1997) studenti su dočekali odlazak policijskog kordona iz Kolarčeve ulice. Miloševiću nije ostalo ništa drugo osim da „Posebnim zakonom” (Ley specialis) prizna lokalne izbore. To je učinio 3. februara 1997. godine, ali je prethodnog dana, samo da bi pokazao da je još uvek neprikosnoveni gospodar u zemlji, naredio masovan napad policije na mirne demonstrante. Izborna pobeda je potvrđena, zbog čega su uskoro prekinuti građanski protesti.

Studentski protest potrajao je punih mesec dana posle konstitutivnih sednica skupština demokratskih opština. Za to vreme većina fakultetskih uprava Beogradskog univerziteta dala je podršku protestu. Rektor i student-prorektor su naposletku nekako podneli ostavke. Prvi put posle Drugog svetskog rata sazvana je Skupština univerziteta na kojoj se okupila skoro polovina njegovih profesora i nastavnika. Studentski protest je završen posle stotinu dvadeset dana. Bio je to najveći studentski bunt u istoriji Srbije, najdugotrajniji u istoriji Evrope sve od srednjeg veka. Iako je Miloševićev režim uspeo da se održi još tri godine, upravo je 1997. zauvek izgubio većinsku podršku građana. Godina 1997. je velika godina zato što su upravo tada pale sve maske. Videlo se koliko je demokratska većina slaba i podeljena. Otkrivena je i malobrojnost manjine spremne da za svoje ideale podnese žrtve.

Studentski protest tražio je priznanje demokratski izražene volje građana. Na svojoj strani imao je veliku većinu studenata i većinu osiromašenog naroda. Protiv sebe imao je jedan režim koji je vladao silom, bezobzirno, protiv interesa naroda, nasuprot vrlini, po cenu zločina, krađe i laži.

Protivnik studentskih demonstracija bile su i velike sile koje po pravilu više vole tiranije kojima je lako osporiti svako pravo, nego demokratije čija su prava apsolutna. Nikada neću zaboraviti tajanstveni osmeh britanskog ambasadora Robertsa kada u januaru 1997. godine, na moj zahtev da sa sastanka sa studentima u javnost izađe i stav da i rešenje za krizu na Kosovu i Metohiji treba da bude zasnovano na ideji demokratizacije i građanske emancipacije Srbije, kaže: „Nije još vreme za Kosovo.” Ili izraz dosade na licu Igora Ivanova, tada drugog čoveka ruske diplomatije, koji je navodno bio zabrinut zbog nenaklonosti srpske opozicije prema Rusiji, ali pri tom nikako nije znao da se opoziciona koalicija u Srbiji zvala „Zajedno” („Vmjeste”), a ne „Susret” („Vstrječa”). A da ne govorim o Ričardu Holbruku. Već u septembru 1997. pozivao je srpsku javnost da izađe na nameštene parlamentarne izbore, na kojima je navodno glasalo 400 000 kosovskometohijskih Albanaca. Oholi američki kondotjer nije želeo da me pogleda u oči dok je sa gađenjem govorio kako Srbija treba da bude sankcionisana, ali se na izbore mora uvek izlaziti, jer „šta bi se dogodilo kada bi u Sjedinjenim Državama neko bojkotovao demokratsko odlučivanje?!”

Paradoksalno, ali u to vreme zapadne diplomate i mediji sumnjičili su studente za nacionalizam, a vođu DS Zorana Đinđića za prijateljstvo sa Radovanom Karayićem. Miloševića, koji je kasnije suđen za rat u Bosni, u to vreme niko nije spominjao. Prodaja nacionalne telefonije grčkoj i italijanskoj kompaniji, koja nije bila moguća bez dozvole SAD, dala je režimu životnu snagu i pružila materijalni okvir ratu iz 1998-1999. godine.

Studentima u protestu nije se radovala ni tiha većina univerzitetskih profesora koji su ili bili „hrabri” da svoje studente pošalju u besciljni rat ili dovoljno „mudri” da Srbiju reformišu i bez srpskog naroda. Kad je došlo do toga da se sami malo pomuče i odreknu nečega radi opšteg dobra, poklonili su se do zemlje sili i ućutali. Godine 1998. režim je doneo ponižavajući Zakon o univerzitetu. Svega dva posto profesora Beogradskog univerziteta odbilo je da potpiše ponižavajući ugovor o radu kojim je skršena autonomija univerziteta. I dok su desetine profesora izbacivane sa posla, pojedini bestidnici i bestidnice su vodili opozicione stranke, dobijali nagrade za demokratiju ili se gnušali nad sopstvenim narodom, a sami nisu bili dovoljno hrabri da režimu uskrate jedan vlastoručni potpis.

O opozicionim strankama ne treba mnogo govoriti. Već krajem januara 1997. znalo se da su i SPO i DS održavali tajne veze sa režimom. Posle samo godinu dana SPO je stvorio koaliciju sa SPS-om i tako preuzeo vlast nad Beogradom. Zauzvrat, SPO je ušao u saveznu vladu i time dao demokratski oreol ratu iz 1999. godine. Istovremeno je i predsednik DS-a išao na tajni sastanak sa Slobodanom Miloševićem. Sa tiraninom se izgleda nije sporazumeo. Ipak, susret je prvo porekao, pa ga na kraju priznao. Ispalo je da su mu bila bliža dvojica šefova zloglasnog RDB-a, koji su sastanak organizovali, nego potpredsednik sopstvene stranke kome je prvobitno rekao neistinu i još mu naložio da iza nje stane na konferenciji za novinare.

Reklo bi se, sudeći prema prethodno napisanom, da su posle svega ostale samo sumnja i gorčina. Ali, nije tako... Naprotiv. Srbija je upravo na građanskim i studentskim demonstracijama dokazala da je njen narod spreman za promene, da je većinski tolerantan, miroljubiv i naklonjen višestranačkoj demokratiji. Studenti su u tom postmodernom ustanku, velikom akvarelu jedne revolucije, dokazali da je u Evropi imunoj na vere i umornoj od ideologija, čitavo jedno pokolenje moguće pokrenuti radi odbrane Pravde i Istine. Bilo je lepo biti student u Srbiji 1996. i 1997. godine. U januaru su na Glavni odbor stigli izaslanici Sofijskog univerziteta. U protestu koji je uskoro buknuo pala je socijalistička vlada Žana Videnova. U Albaniji su se demonstracije, čudno slične našim, već u martu pretvorile u oružani ustanak. U Turskoj je talas građanske neposlušnosti doveo do obaranja islamističke vlade. Čak i u Danskoj su studenti šetali ulicama tokom jednog dana, kako bi se solidarisali sa studentima u Beogradu. Protest je iza sebe ostavio niz značajnih organizacija od Otpora do CESID-a.

Čitavo jedno pokolenje igralo je ulogu Parsifala u svetu grešnika koji nemaju ni nadu u pokajanje. Godine 1997. rođena je ta nada. Posle protesta Srbija je utonula u realnost. Protiv režima se moglo buniti; za bolju opoziciju i, posle uspostavljanja demokratije, za modernu Srbiju, većini građana nije samo trebalo da bude jasno šta ne žele, već su morali da tačno znaju i šta žele.

Vođe Čedomir Jovanović (1971) student FDU-a i član Inicijativnog odbora. Novine su ga opisivale kao „nekrunisanog kralja” beogradskih ulica, tabloidi kao „najpoželjnijeg mladoženju i zeta”. Ovaj talentovani mladi čovek ušao je u protest sa kratkim iskustvom bivšeg novinara i sportiste. Iza harizmatskog govornika i ljubimca medija stajao je uporan borac i promišljen politički strateg. Jedna od tajni njegovog uspeha bila je što su u to svi sumnjali. Javnost ga je zapamtila pre svega zahvaljujući najavama šetnji (završavao ih je usklikom „Pomaže Bog!”) i marketinškom geniju zaljubljene Mije Tasić (koja je patentirala bey „Čedo, oženi me!). Kasnije je osnovao Studentski politički klub, prvu studentsku stranku, pa stupio u DS. Pokretač je bojkota izbora 1997, jedan od ključnih vođa opozicije 1999. i 2000. godine. Bio je šef izbornog štaba DOS-a i jedan od arhitekata prevrata od 5. oktobra. Posle 2000. godine bio je prvo šef skupštinske većine, a zatim i potpredsednik vlade. Jovanović je organizovao hapšenje Slobodana Miloševića 31. marta 2001. godine. Od nacionalnog reformatora i pomalo mističnog romantičara („Ko želi da živi, nek umre, nek živi ko hoće da 'mre!”), Jovanović je vremenom postao levičar, kritičar tradicija i apologeta realnog socijalizma. Danas je diplomirani dramaturg i predsednik opozicionog LDP-a Miodrag Gavrilović (1973), student prava i predsedavajući Inicijativnog odbora studentskog protesta. Jedan od pokretača protesta, član Demokratske stranke čiji je odbornik u rodnom Užicu postao upravo 1996. godine. Gavrilović je bio jedan od studentskih aktivista i organizator protesta. Tokom protesta je postepeno gubio vlast, delom zahvaljujući rastu popularnosti Čedomira Jovanovića, a delom zbog činjenice da je Glavni odbor (skupština) studentskog protesta počeo postepeno da ukida ovlašćenja Inicijativnog odbora. Gavrilović je 1999. godine neko vreme bio aktivan u Pokretu generala Momčila Perišića, ali je kasnije napustio politiku. Danas je direktor jedne privatne firme. Ivan Marović (1973), student mašinstva i član Glavnog odbora studentskog protesta. Jedna od najživopisnijih figura studentskog protesta. U šali sam ga poredio sa francuskim revolucionarom Maraom. Prek u odlukama i sklon krajnosti, on je u vojničkom šinjelu vodio najčudnije i najzanimljivije akcije tokom studentskog protesta. Kasnije je bio poslanik u Studentskom parlamentu. Marović je 1998. bio jedan od osnivača i najaktivnijih vođa „Otpora”. Peti oktobar ga je zatekao u Vojsci Jugoslavije. Kasnije se bavio „izvozom” revolucije, a danas kreira kompjutersku igru posvećenu „obaranju diktatora” i proučava političke nauke na postdiplomskim studijama u Sjedinjenim Državama. Tanja Milovanović (1972), studentkinja Fakulteta primenjenih umetnosti i dizajna i članica Glavnog odbora studentskog protesta. Organizovala je protest na Univerzitetu umetnosti. Godine 1997. predstavljala je studentski protest u Kopenhagenu. Ostavila je takav utisak u danskoj javnosti da je tadašnji predsedavajući OEBS-a Petersen morao da se javno izvinjava zbog nebrige prema studentskom i demokratskom pokretu u Srbiji. Najveći danski list Politiken objavljivao je Tanjine kolumne u dugim razdobljima tokom 1997. i 1999. godine. Od 2000. do danas Tanja je izradila oko dve stotine enterijera. Do danas je u parlament ušlo šestoro članova rukovodstva studentskog protesta 1996-1997. godine. Jedan funkcioner protesta postao je pomoćnik ministra, drugi je bio potpredsednik vlade, treći načelnik okruga. U jednoj beogradskoj opštini danas je predsednik nekadašnji član Glavnog odbora SP 1996-1997, potpredsednik je nekadašnji član Inicijativnog odbora, dok je savetnik predsednika organizator jedne od službi protesta. Paradoksalno, ali ova trojica pripadaju trima različitim strankama.