Paraziti demokratije

Iako je na prethodnim parlamentarnim izborima u Srbiji cenzus prešlo samo šest kandidovanih lista, svoje poslanike u prethodnom sazivu je imalo mnogo više stranaka; u jednom trenutku bilo ih je čak devetnaest. Po izbornom zakonu u Srbiji, da bi ušla u parlament, predložena poslanička lista mora preći cenzus od pet posto osvojenih glasova (osim za manjinske stranke za koje je po poslednjoj izmeni zakona dovoljno da osvoje jedan poslanički mandat). Na taj način, zamišljeno je da se spreči ulazak u parlament većeg broja takozvanih malih stranaka. U praksi se, međutim, pokazalo sasvim drugačije.

Veće ukrupnjavanje političkih stranaka u Srbiji je teško ostvarivo, kaže za NIN Đorđe Vuković, programski direktor CeSida, “jer u našem društvu i dalje postoje velike linije podela”.

Svojevremeno je zamenik predsednika SRS-a Tomislav Nikolić prilikom rasprave u Skupštini o uvođenju posebnog cenzusa za male stranke izneo da se na taj način vrši getoizacija manjina, i predložio da ako već manjinske stranke moraju da uđu u parlament, mogu da se kandiduju na radikalskoj listi, jer bi na taj način sigurno ušle u Skupštinu. Mnogi nalaze svoj put u Skupštinu upravo preko stranaka čiji se prelazak cenzusa ne dovodi u pitanje.

“To je sasvim legitimno. ‘Veliki’ svesno daju određen broj mandata manjim strankama jer im ovi mogu doneti po nekoliko desetina hiljada glasova. To je zdrava trgovina. Pitanje je samo šta kome treba, i ko ima šta da ponudi”, kaže Đorđe Vuković.

Zoran Krstić, profesor na Fakultetu političkih nauka, s druge strane, ipak misli da se radi o nekoj vrsti zaobilaženja izbornog zakona. “Fragmentacija u parlamentu dovodi do fragmentacije i u političkom odlučivanju. Rešenje je u uspostavljanju većeg cenzusa za stranke koje u koaliciji nastupaju na izborima. Kao, na primer, u Češkoj, gde visina cenzusa raste u odnosu na broj stranaka koje čine koaliciju.”

Na taj način bi se, po Krstiću, uspostavila jedna vrsta “dvoipopartijskog sistema”, kao što je slučaj u Nemačkoj. To podrazumeva da pored dve jake stranke, postoji manja, ili grupa manjih stranaka koje bi donosile prevagu.

Razumljivo je nastojanje stranaka da iskoriste svaki mogući način da „uguraju” svoje poslanike u skupštinske klupe. Stranke koje gube, najčešće svi zaboravljaju. Krstić ističe da u političkom smislu te partije su osuđene na propast. Ne treba zaboraviti da se i priliv finansija značajno smanjuje.

Sudbina poraženih stranaka sa prošlih izbora to i pokazuje. Stranka srpskog jedinstva ulaskom u parlament 2000. zauzela je značajno mesto u parlamentarnom životu Srbije. Na prošlim izborima su loše prošli, i više se za njih ne čuje. Danas, osoba koja se javlja na telefon koji i dalje stoji na internet prezentaciji ove stranke, kaže da “oni već duže vreme nisu tu”. Neke stranke su se „utopile” u veće, dok pojedine, kao što su Liberali Srbije, Socijaldemokratija ili Laburistička partija Srbije, i dalje rade uz retko pojavljivanje u medijima, stidljivo najavljujući učešće na narednim izborima. Da podsetimo, reč je o strankama koje su tada osvojile tek nešto više od 10 hiljada glasova, koliko je potrebno potpisa građana da se stranka uopšte prijavi za izbore. Manje od toga osvojila je Jugoslovenska levica, stranka koja je prva u Srbiji pokazala kako se na račun jakih osvaja vlast.

Istraživanja javnog mnjenja uglavnom potvrđuju da samo tri stranke mogu biti skoro sigurne da će se naći u parlamentu: radikali, DS i DSS. Đorđe Vuković ističe da je upravo zbog toga veoma hrabar potez onih koji samostalno pokušavaju da se probiju u Skupštinu.

“Od stranaka koje su na ivici cenzusa, neke dele slično biračko telo, kao na primer G17 i LDP. To znači da ako jedna dobije više glasova, druga će automatski dobiti manje. Iako su sve računice u igri, mala je verovatnoća da će sve ući u parlament. To je kao loto. Igra milion ljudi, ali mi znamo da samo jedan može da dobije. Tako i ovde, od pet stranaka koje pretenduju da dobiju pet posto glasova, uspeće jedna ili dve”, kaže Vuković.

Zoran Krstić smatra da je udruživanje jedini način na koji bi male, vanparlamentarne stranke mogle da prežive. Kao primer daje grupu stranaka okupljenih oko Liberalno-demokratske partije, za koje kaže da pojedinačno imaju mali uticaj, ali da zajedno u datom momentu mogu predstavljati “tas na vagi”.

Tipičan primer stranke koja uz pomoć drugih obezbeđuje prohodnost u parlament je i Nova Srbija, lokalna stranka, za koju je pre oktobra 2000. godine malo ko znao. Na izborima 2003. dolazi do udruživanja sa Srpskim pokretom obnove, uz uzajamne izjave o programskim sličnostima koje u budućnosti mogu dovesti i do spajanja ove dve stranke. Cenzus jesu prešli, ali ne samo da su se vremenom udaljili, nego je i u samom SPO-u došlo do podele, koja je kao posledicu imala formiranje stranke SDPO, koju predvode dotadašnji SPO-funkcioneri Veroljub Stevanović i Vojislav Mihajlović. Pred januarske izbore Nova Srbija i SDPO su se obezbedili na listi DSS-a (uz Jedinstvenu Srbiju podeliće trećinu osvojenih mandata), dok (ostatak) SPO-a mora sam da se snalazi.

Male stranke se često zadovoljavaju tek ponekim mestom u Skupštini. Važno je da se bude unutra, a sve više od toga – čist je ćar.