Promena i posledice

Kao što danas čine i mnogi drugi reditelji, i Ivana Vujić je težila, u saradnji s dramaturgom Slavenkom Milovanović, scenografom Borisom Maksimovićem i kostimografkinjom Bojanom Nikitović, da iz osnova modernizuje Šekspira, da njegovu tragediju “Romeo i Julija” što više približi našem dobu.

Ona je prenela radnju komada u devedesete godine prošlog veka: za nju su Kapuleti bili Hrvati, a Montegi su postali Srbi u predvečerje rata koji se razbuktava. To je postignuto time što prvi, za razliku od drugih, govore ijekavskim narečjem. Osim toga, prikazani događaji su situirani u kičerski poetizovan prostor, oivičen kupama šimšira, okićen bezbrojnim belim cvetovima. Oni se zapravo odigravaju u parku neke današnje bogataške vile, gde ljudi odeveni u savremena odela igraju golf, na vrtnoj zabavi ćaskaju i flertuju, dok se tamo napolju, u mnogoljudnom velegradu, uz zavijanje sirena policijskih automobila, sukobljavaju dve ulične bande, pristalice zavađenih porodica.

Još nešto određuje karakter ove predstave. To je otklon od svake vrste realizma pri realizaciji mnogih od ključnih scena, koje rediteljka ili toliko stilizuje da prelaze u granično područje između fizičkog i dramskog teatra ili ih pomoću velikih arija teatralizuje na operski način. Recimo, u prizor ubistva Merkucija, Mihailo Lađevac, koji i do tada u ulozi Romeovog prijatelja glumi vrlo dobro, unosi, igrajući baš tako, dramatičnu slikovitost; a drugo je vidljivo, na primer, na samom kraju predstave, koji, zahvaljujući izvrsnom pevanju Dubravke Filipović, neodoljivo podseća na finale neke opere.

U isto vreme, ni Romeo ni Julija nisu ono što jesu u Šekspirovoj tragičnoj drami. U prvom, u interpretaciji Nenada Stojmenovića, nema istinske strasti, prouzrokovane iznenadnim buđenjem seksualnosti i nedozrelom detetu; a druga, koju igra Vanja Ejdus, nije prerano odraslo devojče, već je više mlada, zrela žena, predodređena da doživi nesreću, ugašena i spolja i iznutra, na čijem se licu od početka vidi uznemirujuća senka smrti. U suštini, ta Julija veoma liči na Ofeliju, koja se nalazi na pragu ludila.

Uzeti zajedno, ti likovi, zato što su takvi kakvi su, još više dramatizuju zaplet “Romea i Julije”, ali ne postižu da kroz njega struji i prefinjena poezija kao kod Šekspira, ne uspevaju da predoče lepotu i veličanstvenost jedne dirljive dečje tragedije.