Sila zakon menja

Spopao me odnedavno talas turobnog razmišqanja, za koje bih želeo da bude što više čitalaca koji sa mnom neće podeliti moj pesimizam i ograničena znanja što su ga izazvala. Učinilo mi se da je knjiga jednog engleskog naučnika*) opšti profil ocena jugoslovenske i srpske moderne istorije u većini svetske istoriografije. Raspad Jugoslavije u građanskom ratu 1992-1995. ima daleko veći značaj za budući svet, nego za nas same. Iako se ne može dokazati da su Srbi glavni krivci za početak krvoprolića, to se uzima zdravo za gotovo, kao svršena činjenica koja nas nikako ne može mimoići. Tuga je videti da i na starim engleskim univerzitetima svaki novčić nema i drugu stranu i da se naučno istraživanje na osnovu koga se donose zakqučci, zadržava i okončava samo na srpskoj strani engleskog penija. Bilo bi lepo da optimizam nadvlada ovo izolovano i lično ubeđenje.

Ričard Kaplan je predavač na koledžu u Oksfordu i stručnjak je za “međunarodne odnose”. Širina i proizvoqnost tumačenja toga pojma je razlog da ovu knjigu ne možemo svrstati ni u jednu od postojećih nauka, jer ona je i prikaz istorije raspada jugoslovenske države, studija o evoluciji međunarodnog prava i političkih temeqa na kojima se uspostavqala postojeća Evropska unija. Prvobitno je “knjiga imala oblik doktorske disertacije”. To je i razlog da je dodatak o bibliografiji toliko veliki da više impresionira sam po sebi, nego što bi se u tekstu videlo šta je od toga sve koristilo za dokazivanje. U isto vreme je to i opomena šta sve stoji na raspolaganju za istraživanje kad se istoričar odvaži za temu iz najnovije istorije koja se još nije okončala. Korištene su zbirke međunarodnih ugovora, zbirke dokumenata, odluka Ujedinjenih nacija, ličnih intervjua koje je autor imao sa 36 raznih ličnosti, uglavnom političara i pisaca jugoslovenskog porekla, filmovana serija “Smrt Jugoslavije” BBC- ja, prepiska autora sa qudima o kojima je ovde pisano, knjige i posebne rasprave, a na kraju su navedeni i još neobjavqeni rukopisi, među kojima i rasprava Jovana Divjaka o nastanku armije BiH iz 1997.

Ipak, glavni naučni problem koji je Kaplan postavio odnosi se na posledice koje je raspadanje jugoslovenske zajednice izazvalo u svetu. U toku priznavanja jugoslovenskih republika od zapadnih država menjaju se međunarodnopravne norme odnosa političkih interesa država i pravnih obaveza da se moraju poštovati zahtevi i postupci drugih država. Na kraju čitanja ovog, za dušu i oko neprijatnog štiva, dobija se utisak da je ovo studija o promeni normi međunarodnog prava. Priznanje raspada Jugoslavije je imalo za posledicu da se stvara novi pravni sistem, u kome moć i strateški ciqevi država postaju osnovno merilo njihovog ponašanja.

Kaplan nije ponovio prikaz evolucije međunarodnog prava koju su 1991. dali Dejvid Šefer i DŽon Templ Sving zbornikom “Pravo prema sili”. Oni su opisali “veliku debatu” među pravnicima oko pitanja da li zapadne države, na prvom mestu Sjedinjene Američke Države, treba da se pridržavaju odredaba Poveqe Ujedinjenih nacija, koja je zabranjivala rušenje tuđih država da bi se u njima uveo zapadni oblik demokratije. U prvoj grupi su “tradicionalisti” koji zahtevaju da se poštuje princip “Pacta sunt servanda”, a nasuprot njima – “neorealisti”. Oni misle da se ta poveqa odnosila na nemačku agresiju u toku

Drugog svetskog rata. Između ove dve strane posreduje “savezna (povezujuća) škola” koja propoveda da se stara pravila moraju tumačiti novim potrebama, pa tako opravdati intervencija za obaranje komunističkih režima i uspostavqanje demokratije. Ričard Kaplan govori o “školi realista”, sa jednom varijantom “strukturalnih realista”. Ispovedaju da u međunarodnim odnosima postoji anarhija izazvana činjenicom da “države razvijaju svoje sopstvene strategije, ozakonjuju svoje sopstvene puteve i vode sopstvene interese”. Nasuprot njima su pravnici škole “teoretičara režima”. Pod režimom se podrazumeva zbir pravila ponašanja”, kao što su institucije Međunarodni monetarni fond, Brian-Kelogov pakt iz međunarodnog ugovora o onemogućenju rata. Ta pravila obavezuju i moraju se poštovati.

Ove analize je Kaplan počeo prikazom mišqenja u istoriji, da iza međunarodnog prava mora stajati sila koja će ga provesti u delo (DŽon Ostin, 1885). Navodi Hansa Kelzena da je “pravo prinudni poredak”. Posebno je prikazano pisanje Hansa J. Morgentau od 1946. Istoričari ga znaju po savetima američkoj avijaciji da industrijske delove Nemačke treba pretvoriti u krompirišta, da se nikada tamo ne proizvodi oružje. U delu “Diplomatija” 1946. Morgentau veli da su “pitanja na koje pravo i pravnici mogu odgovoriti uopšte irelevantna prema fundamentalnim stvarima od kojih zavisi mir i dobrobit nacija”.

Ričard Kaplan prikazuje način na koji su zapadne države rešavale jugoslovensku krizu nakon 1991. i priznavanja nezavisnih država na njenim ruševinama. Ostalo je neobjašnjeno šta on podrazumeva pod pojmom zapadne politike. Po naslovu, knjiga se odnosi na Evropsku uniju, koju pre ugovora o njenom stvaranju 1. novembra 1993. još navodi i kao “Dvanaestorica” i “Evropska zajednica”. Ko tu kosi, a ko vodu nosi? Iz samog prikaza se vidi da zapadne države zavise od ponašanja Sjedinjenih Država i da sve inicijative, formulacije postupaka i odluke nisu stvar evropskog samostalnog ponašanja. Isto je tako ostalo potpuno zabačeno pitanje pojedinih organizacija, crkava i državnih ustanova. U knjizi se stalno govori o diplomatiji i političarima koji deluju u okviru državnih ustanova. Nema pomena o tome da se istoričari savremene istorije slažu da u moderno vreme postoji prenošenje težišta većine aktivnosti u međunarodnim odnosima sa diplomatije na obaveštajne službe. Smatra se da je prelomna tačka u tome 1960, ali to nije stvar koja bi se smela sekirom odseći.

Ričard Kaplan navodi epizodu o susretu američkog ambasadora Cimermana i predsednika Tuđmana.

Od maja 1991. Tuđman se hvalisao da će hrvatske zahteve za nezavisnost podržati sve zapadne države i da će on pozvati strane trupe da se umešaju u taj posao. Cimerman mu je u avgustu 1991. izrazio obratno uverenje, da bi se sve završilo Tuđmanovom konstatacijom “ja vama ne vjerujem. Ja znadem više o vašoj vladi nego vi i vi ćete nas podržati!”. Očigledno ambasada u jugoslovenskoj prestonici nije bila glavna u kontaktu sa snagama koje su se borile za razaranje jugoslovenske države.

Na više mesta u ovom štivu se veli da su zapadne vlade podržavale raspad jugoslovenske države zbog političkih i strateških interesa. Međunarodno pravo se nije uzimalo u obzir. Pravni propisi se natežu prema pozadini zapadnih interesa i strategije, “advokatska toga je ponovo prebačena preko ramena samosvojne sile”. Koji su to politički i strateški interesi, autora ne boli glava da ih navede. Na prvom mestu je činjenica da je Jugoslavija bila izolovana pre nego se počela raspadati. Sa 18 milijardi duga je sama sebi vezala ruke. U februaru 1990. Jugoslavija je zatražila status pridruženog člana Evropske zajednice, članstvo u Evropskom savetu i Organizaciji za ekonomsku saradnju i razvoj, a time se i formalno odrekla autonomnog položaja u okviru organizacije nesvrstanih.

U uslovima opšteg izbegavanja da tačno navede koji su to “politički i strateški interesi” zapadnih država odlučili o razbijanju jugoslovenske države, na svim izdvojenim i malobrojnim mestima Kaplan uvek ponavqa da su to kolo vodili Nemačka i Vatikan. Od sadržaja knjige na omotu, na svim mestima u tekstu se ističe – nemačko trčanje pred rudu. U publicistici se navode tri razloga za ovu nemačku avanturističku upornost: 1) ekspanzionističi ciqevi”; 2) domaći pritisak i 3) strateška razmatranja. U prvi razlog autor sumnja, ali prihvata drugi. Nemačku vode katoličke partije kancelara Kola, Genšera i Kinkela. Autor veli da je “katolička crkva imala odsudnu težinu u ponašanju Kolove i Genšerove partije”. Gastarbajteri iz jugoslovenskih katoličkih republika su imali veliki uticaj na nemačku unutrašnju politiku, naročito u Bavarskoj. Kancelar Kol je na kongresu svoje stranke izjavio da je priznanje nezavisnosti Hrvatske i Slovenije bilo “velika pobeda nemačke spoqne politike”. Celo leto i jesen 1991. razlika između nemačkog ponašanja i držanja ostalih evropskih članica je oko pitanja “kada i kako” priznati nezavisnost, a ne “da ili ne priznati”. Postoji solidarnost evropskih katolika od pape u Vatikanu, austrijskog ministra spoqnih poslova Moka i vođe austrijske Narodne partije Erharda Buseka (već u decembru 1990. zahteva priznanje nezavisnosti), da se podrže deklarisani katolički antikomunisti u Jugoslaviji. Šest od dvanaest predsednika evropskih vlada vode katoličke stranke i misle kao Đulio Andreoti: “Kad vi proglasite nezavisnost mi ćemo za dve minute priznati vas”.

Ričard Kaplan ne piše moralističko delo i ne osuđuje, niti hvali, jednu od dve strane. On jednostavno konstatuje da se stvara novi pravni poredak i odbacuje onaj koji je postojao od Grocijusa i Pufendorfa. Iako evropske vlade rade protiv pravnih normi, one nastoje i da govore u njihovo ime. Polazi od “Konvencije iz Montevidea” 1933. da se državnost može priznati onom narodu koji ima etničko jedinstvo, definisan teritorij, vladu i “sposobnost da ulazi u odnose sa drugim državama”. To jest, traže se etnički jedinstveni građani, teritorij koji nije naseqen drugim narodom i sposobnost odbrane bez tuđe pomoći. Britanska je vlada 1984. potvrdila te kriterije, a šef Forin ofisa Daglas Hog je 6. novembra 1991. objasnio da će priznati nezavisnost zemqama “koje imaju definisan teritorijalni prostor, da li vlada ima efektivnu kontrolu u tim granicama i da li ta vlada efektno savlađuje spoqne snage”. To nijedna jugoslovenska republika nije imala, pa je ostala zapetqana i vrlo nedokazana procedura u ovoj knjizi kako su sve zapadne sile odustale od tih uslova i zastupale suprotno. Kaplan je uzaludno potrošio gomilu stranica u opisu srpske opasnosti. Nemačka je slala svog pravnog stručnjaka (Kristian Tomušat) da na brzinu napravi promenu u hrvatskom ustavu da se srpskoj manjini daje pravo autonomije, sa svojom kulturom, administracijom i lokalnim vojnim snagama. To je bio uslov za priznanje Hrvatske a zahtevano je i u predlogu konvencije od 4. novembra 1991 (donesena u celini na stranici 191 ove knjige). Razlozi da se od toga odustalo je obzir prema raspadanju Sovjetskog Saveza i potrebe da jugoslovenska rešenja tome pomognu. Slaven Letica je govorio Kaplanu kako je Tuđman sve to razvodnio i odbio.

U završnim glavama je autor vrlo lepo prikazao šta su zapadne države unele u međunarodno pravo namesto odbacivanja ranijih propisa zaštite suverenih država i nacija. Umesto prava koja su štitila suverene nacije, kaže autor, zapadne zemqe su u okviru jugoslovenske krize stvorile novi pravni sistem koji se naziva “Politika uslovqavanja”. Daje i definiciju te “politike uslovqavanja”: “vezanje pomoći, trgovine ili drugih koncesija za propisane promene u ponašanju onih na kojih se odnose”. Samo su švedski socijalisti bili protiv toga, ali je nova desna vlada odmah 1991. prihvatila ove uslove.

Autor veli da je stvoreno opštevažeće pravilo da se priznanje i pomoć daju samo uz prihvatanje “zapadnih vrednosti”. To se daje samo zemqama koje prihvataju višepartijsku demokratiju, qudska prava, tržišnu ekonomiju. Ti se uslovi mogu po potrebi proširivati i sužavati. Autor veli da je to “kao oblik neokolonijalizma”. Kao što se stara politika kolonijalizma pravdala sa “missions civilisatrices”, tako se i ova nova “ideologija imperije” pravda “politikom uslovqavanja”. To je smisao rata kod nas. Kaplan je u procepu između pogrešno preduzetog istraživanja i donošenja zakqučaka, koje nije potvrđivao onim što je istraživao. U listi od 36 istaknutih intelektualaca i političara koje je lično intervjuisao, Srbe predstavqaju Sonja Biserko, Jovan Divjak i Milorad Pupovac. Muhamed Filipović mu je, kao “poverenik Izetbegovića”, davao podatke o uticaju nemačke politike na odluku muslimana da zahtevaju nezavisnost. Hrvatski ministar spoqnih poslova Šeparović mu se poverio “da je njegov smrtni greh što je za priznanje nezavisnosti Atlantskom paktu nudio dalmatinska ostrva za vojnu bazu”. Muslimani su bili neuverqivi što su bez izuzetka i dvoumica optuživali Srbe za početak rata. Kaplan se žali da nema za to arhivskih podataka, jer je ostao ubeđen da je to rađeno iz neke istorijske dubine. Kao da je njegov stav prema muslimanskim sagovornicima sličan stavu britanske vlade prema muslimanima – uz njihovu obilatu podršku, sve protiv njih.

Bez obzira na utisak da je celo delo istraživački promašaj, Kaplan je vrlo dosledno i uverqivo pokazao da je raspad Jugoslavije bio velika kovnica novih normi međunarodnog prava da, prebogat i vojnički osion Zapad, preko nametanja samo svoga shvatanja demokratije i prava čoveka ostvari globalnu dominaciju u svetu. U krvi našeg građanskog rata nova svetska sila je stvorila svoje novo međunarodno pravo. Imperija je dobila svoju ideologiju. Kaplan nije pogrešio sa zakqučkom da to vodi novim fragmentacijama suverenih država. Kao za Prvi svetski rat 1914, Srbe je sudbina istorije ponovo stavila pod sumnju da su počeli neviđene krize budućnosti.

Milorad Ekmečić