Kofer moga oca

Dve godine pre no što će umreti, otac mi je dao jedan mali kofer pun njegovih spisa, rukopisa i beležnica. Onim svojim uobičajeno vedrim, šaljivim tonom, kazao mi je da želi da ih pročitam pošto bude otišao, što je značilo, pošto bude umro.

“Samo pogledaj”, rekao mi je, na trenutak delujući kao čovek kome je nelagodno. “Vidi ima li tu nečega što bi mogao da iskoristiš. Možda bi, pošto odem, mogao da napraviš i nekakav izbor i da to objaviš”.

Bili smo u mojoj radnoj sobi, okruženi knjigama. Otac je pogledom tražio neko mesto na koje bi mogao da spusti kofer, osvrćući se unaokolo kao čovek koji želi da se oslobodi nekog teškog bremena. Na kraju ga je nečujno spustio u neupadljivi ćošak. Bio je to trenutak stida koji ni on ni ja nikada nismo zaboravili, ali su, čim je taj trenutak prošao a mi se vratili u svoje uobičajene uloge ljudi koji životu bezbrižno pristupaju, ponovo na scenu stupili naši vedri i vickasti likova i mi smo odahnuli. Razgovarali smo onako kao što smo to uvek činili, o sitnicama koje čine svakodnevicu, o nepresušnim turskim političkim nedaćama, o očevim, mahom propalim, poslovnim poduhvatima ne osećajući pri tom preveliku tugu.

Sećam se da sam, pošto je otac otišao, proveo nekoliko dana neprestano obilazeći oko tog kofera a da ga nijednom nisam dodirnuo. Odavno mi je već bio poznat taj mali, crni, kožni kofer, njegova bravica, njegovi zaobljeni uglovi. Otac ga je redovno uzimao kada bi odlazio na kratka putovanja, a ponekad bi u njemu nosio dokumente na posao. Setio sam se da sam, dok sam još bio dete, a otac se vratio kući s nekog puta, otvarao taj mali kofer i kopao po njemu, upijajući mirise iz stranih zemalja. Taj kofer je bio stari poznanik, moćni podsetnik na moje detinjstvo, na moju prošlost, a eto, sada nisam mogao čak ni da ga dodirnem. Zbog čega? Bez sumnje zbog zagonetnog tereta sadržanog u njemu.

Reći ću sada nešto o značenju tog tereta. To je ono što čovek stvara kada se zatvori sam u sobu, kada sedne za sto ili se povuče u ćošak da bi izrazio svoje misli – to je, zapravo, značenje književnosti.

Kada sam konačno dodirnuo očev kofer, još uvek nisam mogao sebe da nateram da ga otvorim; doduše, znao sam šta se nalazi bar u nekima od tih beležnica. Video sam oca kako zapisuje ponešto u te sveščice. Nije to bilo prvi put da čujem za teret u koferu. Moj otac je imao veliku biblioteku; u mladosti, krajem četrdesetih godina, želeo je da bude pesnik Istanbula i preveo je Valerija na turski, ali nije želeo da živi životom koji sobom nosi pisanje poezije u siromašnoj zemlji u kojoj samo malobrojni čitaju. Otac moga oca – moj deda – bio je bogati poslovni čovek; otac je živeo udobno i ugodno kao dete i mladić, i nije mu padalo na pamet da se muči za dobro književnosti, da trpi zarad pisanja. Voleo je život i sve njegove lepote – to sam uvek shvatao.

Prvi razlog zbog koga se nikako nisam približavao očevom koferu i njegovom sadržaju bio je, razume se, strah da mi se možda neće dopasti ono što budem pročitao. Kako je moj otac to znao, postarao se, iz predostrožnosti, da se ponaša kao da on sam taj sadržaj ne shvata naročito ozbiljno. Meni koji sam već 25 godina radio kao pisac to je bilo mučno. Ali, nisam želeo ni da budem ljut na oca zbog toga što književnost nije shvatao dovoljno ozbiljno... Moj pravi strah, ključna stvar koju nisam želeo da saznam ili otkrijem, bila je mogućnost da je moj otac zapravo dobar pisac. Nisam mogao da otvorim njegov kofer jer sam se toga bojao. Što je još gore, to nisam mogao otvoreno da priznam čak ni samom sebi. Ako bih u očevom koferu našao pravu i vrednu književnost, morao bih da priznam da u mome ocu postoji jedan sasvim drugi i drugačiji čovek. A ta je mogućnost bila zastrašujuća. Ja sam, naime, čak i u poodmaklim godinama želeo da moj otac bude samo moj otac – ne da bude pisac.

Pisac je neko ko provodi cele godine strpljivo pokušavajući da u sebi otkrije to drugo biće i svet koji to drugo biće čini takvim kakvo je: kad govorim o pisanju, prvo što mi pada na pamet nije ni roman, ni pesma, ni književna tradicija, već taj čovek koji se zatvara u sobu, seda za sto i u samoći se posunovraćuje, okreće se k sebi i među senkama rečima gradi novi svet. Taj čovek – ili ta žena, svejedno – može da koristi pisaću mašinu, može olakšati sebi posao pomoću kompjutera, ili može pisati naliv-perom na hartiji, ovako kako ja činim već trideset godina. Dok piše, može piti čaj ili kafu, može da puši. S vremena na vreme taj čovek može da ustane od stola i pogleda kroz prozor na decu koja se igraju dole na ulici ili može, ako mu se posrećilo, posmatrati drveće ili pejzaž, a može i samo da zuri u crni zid. Može pisati pesme, drame ili romane, kao što ja činim. Sve se te razlike, uostalom, pojavljuju tek pošto se obavi onaj osnovni zadatak: pošto čovek sedne za sto i strpljivo se posuvrati, okrene ka unutra. Pisati zapravo znači pretvoriti tu posuvraćenost u reči, proučavati svet u koji taj čovek prelazi kada se povlači u sebe i činiti to sasvim strpljivo, tvrdoglavo i s radošću. Dok tako sedim za stolom, danima, mesecima, godinama, polako ispisujući nove reči na praznoj stranici, osećam se kao da stvaram jedan novi svet, kao da oživljavam to biće koje unutar mene postoji, isto onako kao što bi neko gradio most ili kulu, kamen po kamen. Za nas pisce svaka je reč kamen u zidanici. Dok ih tako držimo i prebiremo po njima, čulno osećajući način na koji se svaka od njih povezuje sa drugima, posmatrajući ih ponekad sasvim iz daljine, a ponekad ih gotovo pipajući prstima i vrhom pera, odmeravajući ih, premećujući, godinu ovde, godinu tamo, strpljivo i s nadom, mi stvaramo nove svetove.

Piščeva tajna nije u inspiraciji – jer nikada nije sasvim jasno odakle inspiracija stiže – tajna je u njegovoj tvrdoglavosti i strpljenju. Čini mi se da je ona lepa turska izreka – iglom bunar kopati – zapravo kazivanje o piscima. U starim pričama volim strpljenje jednog Ferhata koji radi ljubavi prokopava planinu – i to dobro razumem. U mom romanu Zovem se crveno, kada sam pisao o starim persijskim minijaturistima koji su jednog te istog konja toliko godina sa istom strašću slikali, pamteći svaki potez, toliko da su mogli da ožive njegovu lepotu čak i zatvorenih očiju, znao sam da govorim o spisateljskom poslu i o svome životu. Ako pisac hoće da ispriča svoju priču – da je ispriča polako, kao da je to priča o nekom drugom – i ako hoće da oseti snagu te priče koja počinje da buja u njemu, ako će stvarno sesti za sto i strpljivo se predati svome umeću – ovom zanatu – on prvo mora dobiti neku nadu. Anđeo inspiracije (koji neke posećuje sasvim redovno, a neke skoro nikad) milosrdan je prema onima koji su puni nade i poverenja, i upravo one trenutke u kojima se pisac oseća najusamljenije, kada ponajviše sumnja u vlastite napore, snove i vrednost svoga rada – kada misli da je njegova priča zaista samo njegova priča – te trenutke anđeo izabere da mu otkrije priče, slike i snove iz kojih će sazdati svet taj koji želi da izgradi. Kada razmišljam o svojim knjigama kojima sam čitav život posvetio, ponajviše sam iznenađen onim trenucima u kojima sam osećao da rečenice, snovi i stranice koji su me tako silno radovali nisu potekli iz moje uobrazilje – osećao sam da ih je neka druga sila pronašla i nesebično me darovala njima.

Bojao sam se da otvorim kofer svoga oca i čitam njegove spise, jer sam znao da on nije bio spreman da izdrži muke koje sam ja izdržao, znao sam da ne voli usamljenost već druženje s prijateljima, da voli vrevu, salone, šale, društvo. Kasnije su, međutim, moje misli krenule u drugačijem pravcu. Sve te predstave, svi ti snovi o odricanju i strpljivosti nisu bili ništa drugo do predrasude koje sam crpeo iz sopstvenog života i iskustva koje sam ja kao pisac stekao. Toliko je sjajnih pisaca koji su pisali okruženi mnoštvom i koji žive porodičnim životom, u razdraganom društvu i uz veselo čavrljanje. Sem toga, moj otac je, kad smo bili mali, umeo da se umori od monotonije porodičnog života, ostavi nas i ode u Pariz gde je – kao toliki drugi pisci – sedeo u svojoj hotelskoj sobi popunjavajući beležnice. Znao sam, takođe, da su u koferu baš neke od tih beležnica, jer je tokom godina pre no što mi ih je doneo, moj otac konačno počeo da mi priča o tom periodu svog života. Govorio je o tim godinama čak i dok sam bio dete, ali tada nije pominjao svoje ranjivosti, svoje snove o književnosti, niti pitanja identiteta koja su ga mučila u hotelskoj sobi. Umesto toga pričao mi je o tome da je povremeno viđao Sartra na pločnicima Pariza, o knjigama koje je čitao i filmovima koje je gledao, i to sve sa onom uzbuđenom iskrenošću nekoga ko vam donosi veoma važne vesti. Kada sam ja postao pisac nikada nisam zaboravljao da je to delimično bilo i zahvaljujući tome što sam imao oca koji je umeo da priča o svetskim piscima mnogo više nego što je govorio o pašama ili o verskim misliocima. Možda je, dakle, trebalo da iščitam očeve beležnice imajući upravo to na umu i sećajući se koliko dugujem njegovoj velikoj biblioteci. Trebalo je da imam na umu da je, kada je živeo sa nama, moj otac, baš kao i ja, uživao u tome da bude sam sa svojim knjigama i svojim mislima – a ne da obraćam preveliku pažnju na književni kvalitet njegovog pisanja.

Međutim, dok sam s tolikom zebnjom gledao u kofer koji mi je otac ostavio, osećao sam da je upravo to ono što neću moći da uradim. Otac je ponekad umeo da se ispruži na divanu ispred polica za knjige, da zaboravi na knjigu ili časopis koji drži u ruci i da odluta u san na javi, zadugo se gubeći u svojim mislima. Kada sam na njegovom licu video izraz koji se toliko razlikovao od onog uobičajenog, nasmešenog, šaljivog i podsmešljivog prema porodičnom životu – kada sam video prve znake tog udubljivanja i zurenja u sebe – umeo sam, posebno u detinjstvu i ranoj mladosti, da to zabrinuto protumačim kao njegovo nezadovoljstvo. Danas, posle toliko godina, znam da je to nezadovoljstvo osnovna osobina koja od nekoga stvara pisca. Nisu dovoljni samo strpljenje i naporan rad: prvo moramo osetiti da nam je neophodno da se sklonimo od mnoštva, od društva, od svega onoga što čini običan, svakodnevni život, i zatvorimo se u sobu. Želimo da imamo dovoljno strpljenja i nade kako bismo mogli svojim pisanjem da stvorimo jedan duboki svet. Međutim, ta želja da se zatvorimo u sobu zapravo je ono što nas podstiče na akciju. Preteča ovog soja nezavisnih pisaca – onih koji do mile volje čitaju svoje knjige i, slušajući samo glas vlastite savesti, vode spor sa rečima drugih, onih koji, kada uđu u razgovor sa knjigom razvijaju vlastite misli i vlastiti svet – svakako je bio Montenj, na izvorištu moderne književnosti. Montenj je bio pisac kome se moj otac često vraćao i koga mi je preporučivao. Voleo bih da sebe mogu da vidim kao nekoga ko pripada tradiciji pisaca koji su se – svejedno u kom su delu sveta, na istoku ili na zapadu – potpuno odsekli od društva i zatvorili se u svoju sobu sa svojim knjigama. Dakle, polazište prave književnosti jeste čovek koji se zatvori u svoju sobu i okruži se svojim knjigama.

Ali, onog trenutka kad se tako izolujemo od svih, otkrivamo da uopšte nismo sami, kako smo inače mislili. Mi smo u društvu reči onih koji su bili pre nas, u društvu priča drugih ljudi, knjiga drugih ljudi, reči drugih ljudi, svega onoga što nazivamo tradicijom. Verujem da je književnost najdragocenije blago koje je čovečanstvo steklo u svome nastojanju da razume samog sebe. Društva, plemena i narodi postaju inteligentniji, bogatiji i napredniji kada obraćaju pažnju na uznemirene reči svojih pisaca a, kao što dobro znamo, spaljivanje knjiga i nipodaštavanje pisaca uvek predstavljaju signale približavanja mračnog i neprosvećenog vremena. Samo, književnost nikada nije isključivo nacionalna briga. Pisac koji se zatvori u sobu i prvo krene na putovanje po sebi samom, otkriće, kako vreme bude teklo, ono večno pravilo književnosti: mora biti dovoljno vešt da svoje priče ispriča kao da su to priče drugih ljudi, a priče drugih kao da njemu samom pripadaju, jer upravo je to književnost. Ali, prvo moramo pohoditi priče i knjige drugih ljudi.

Moj otac je imao dobru biblioteku – ukupno oko 1.500 naslova – više no dovoljno za jednog pisca. Kad sam imao 22 godine možda ih nisam sve pročitao, ali sam poznavao svaku od tih knjiga – znao sam koje su među njima važne, koje spadaju u laku književnost pa se lako i čitaju, koje su klasici, koje su neophodne u obrazovanju, koje se mogu lako zaboraviti ali su zabavne priče iz lokalne istorije, a koje pripadaju francuskim autorima koje moj otac visoko ceni. Ponekad bih sa udaljenosti pogledao na ovu biblioteku i zamišljao kako ću jednog dana, u nekoj drugoj kući, ja steći svoju, još bolju biblioteku – kako ću sebi svet graditi. Kad bih tako iz daljine posmatrao očevu biblioteku činilo mi se da je to malena slika stvarnog sveta. Samo, to je bio svet sagledan iz jednog svog ugla, iz Istanbula. Biblioteka je bila upravo dokaz za to. Moj otac ju je napravio tokom putovanja u inostranstvo, mahom je popunivši knjigama iz Pariza i iz Amerike, ali i knjigama koje je kupovao u prodavnicama knjiga na stranim jezicima tokom 40-ih i 50-ih godina kod starih i novih istanbulskih knjižara, onih koje sam i ja poznavao. Moj svet je mešavina lokalnog – nacionalnog – i Zapada. Tokom 70-ih godina i ja sam, prilično ambiciozno, počeo da pravim biblioteku. Nisam još bio sasvim odlučio da postanem pisac – o tome kažem ponešto u Istanbulu – ali sam konačno bio načisto da neću postati slikar; jedino nisam znao kojim će putem moj život dalje ići. U meni je postojala ta neumorna radoznalost, ta nadom podsticana želja da čitam i učim, ali sam u isto vreme osećao kako mom životu nešto nedostaje, kako neću moći da živim kao drugi. Deo tog osećanja povezan je sa onim što sam doživljavao kada sam pogledom gutao očevu biblioteku – osećao sam, naime, da živim daleko od centra stvari, kao što smo svi mi koji smo u to vreme živeli u Istanbulu morali da osećamo; gušio nas je osećaj života u provinciji. Drugi razlog za moju zebnju i osećaj neispunjenosti bio je taj što sam sasvim dobro znao da živim u zemlji koja se malo interesuje za svoje umetnike – svejedno da li su slikari ili pisci – i ne pruža im nikakvu nadu. Tokom sedamdesetih godina, kada bih uzimao novac koji bi mi otac davao i halapljivo kupovao izbledele, prašnjave knjige oštećenih korica od starih istanbulskih knjižara, potresalo bi me jadno stanje tih antikvarnica – i očajnički izgled odrpanih, siromašnih, kosmatih knjižara koji su svoju robu iznosili na pločnike, u dvorišta džamija i u niše zidova koji su već postali ruševine – isto onoliko koliko bi me potresale njihove knjige.

Kada je reč o mom mestu u svetu, u životu, baš kao i u književnosti, moje osnovno osećanje je bilo ono da “nisam u središtu”. Nisam u centru sveta gde je život bogatiji i uzbudljiviji od moga, već sam, sa celim Istanbulom, sa celom Turskom, van tog središta. Danas pak mislim da to osećanje delim sa većinom ljudi u svetu. Isto tako, tada je postojala svetska književnost, a i njen je centar bio sasvim daleko od mene. Zapravo sam tada mislio na zapadnu, a ne na svetsku književnost; mi Turci smo bili van nje. Očeva biblioteka je dokaz. Na jednom kraju stajale su istanbulske knjige – naša književnost, naš lokalni svet, sa svim toliko dragim detaljima – dok su na drugom kraju stajale knjige iz tog drugog, zapadnog sveta, na koji naš nije ni najmanje ličio. Upravo smo zbog tog odsustva sličnosti osećali bol, ali i nadu. Pisanje i čitanje je izlazak iz jednog sveta da bi se našla uteha u različitosti onog drugog, čudnog i zagonetnog sveta. Osećao sam da je moj otac čitao romane kako bi pobegao od svog života i prebegao na Zapad – onako kako ću i ja nešto kasnije učiniti. Ili mi je izgledalo da su knjige u tim danima bile stvari pomoću kojih smo bežali od vlastite kulture za koju smo mislili da joj toliko toga nedostaje. Nismo samo čitanjem napuštali svoje istanbulske živote i putovali na Zapad – to smo činili i pisanjem. Da bi ispunio sve te svoje beležnice, moj otac je otišao u Pariz, zatvorio se u svoju sobu, a onda sve to što je napisao vratio u Tursku. Dok sam zurio u očev kofer, činilo mi se da je to ono što izaziva moj nemir. Pošto sam 25 godina radio u toj sobi da bih preživeo kao pisac u Turskoj, bolelo me je saznanje da je moj otac sve svoje duboke misli skrio u taj kofer, da se ponašao kao da je pisanje posao koji treba obavljati u tajnosti, daleko od očiju društva, države, ljudi. Možda je to bio glavni razlog zbog koga sam bio ljut na oca: književnost nije shvatao onoliko ozbiljno koliko sam je ja shvatao.

U suštini, bio sam ljut na oca zato što nije živeo životom nalik mome, zato što se nikada nije sporio sa svojim životom već ga je proveo u radosnom smehu sa svojim prijateljima i svima onima koje je voleo. Ali, jedan deo mene je znao da bih isto tako mogao da kažem da nisam toliko “ljut” koliko sam “ljubomoran”, da je zapravo ova druga reč mnogo tačnija, pa mi je onda i zbog toga bilo nelagodno. A tako sam se osećao kad god bih sebi postavio – svojim uobičajenim, sumornim i prekornim, ljutitim glasom – pitanje: “Šta je sreća?” Da li je sreća to što sedeći u usamljenoj sobi mislim da živim nekakav duboki život? Ili je sreća ugodan život u društvu, verovanje u iste stvari u koje svi drugi veruju ili bar ponašanje kao da u te iste stvari verujete? Da li je sreća ili nesreća kada čovek prođe kroz život pišući tajno, a istovremeno ostavljajući utisak da je u saglasju sa svima oko sebe? Ali, sve su to bila preterano zlovoljna pitanja. Odakle mi je uopšte i došla ta ideja da je sreća mera dobrog života? Qudi, novine, svi su se ponašali kao da je sreća najvažnija mera u životu. Zar već to samo po sebi ne ukazuje da bi možda vredelo pokušati utvrditi nije li istina sasvim suprotna? Na kraju krajeva, moj otac je toliko puta pobegao od svoje porodice – koliko ga uopšte poznajem, s kolikom tačnošću mogu da kažem da shvatam njegov nemir?

Dakle, sve me je to pokretalo kada sam prvi put otvorio očev kofer. Da li je moj otac imao tajnu, neku nesreću u svome životu za koju ja nisam znao, nešto što je mogao da izdrži samo tako što će ga pretočiti u pisanje? Čim sam otvorio kofer, setio sam se onog mirisa putovanja, prepoznao sam nekoliko beležnica i prisetio se da mi ih je otac mnogo godina ranije pokazao, ne zadržavajući se duže ni na jednoj od njih. Većinu svezaka koje sam sada imao u rukama ispisao je kada nas je ostavio i otišao u Pariz još kao mlad čovek. A ja sam, kao i mnogi pisci kojima sam se divio – pisci čije sam biografije iščitao – želeo da znam šta je to moj otac napisao i šta je mislio kada je bio u uzrastu u kome sam ja sada. Nije mi trebalo dugo da shvatim da ništa takvo neću naći. Ono što me je ponajviše uznemirilo bilo je to što sam tu i tamo u očevim beleškama naišao na glas jednog pisca. To nije bio glas moga oca, govorio sam sebi; nije autentičan, ili bar ne pripada čoveku koga sam ja poznavao kao svoga oca. U osnovi mog straha da moj otac možda nije bio moj otac kada je to pisao ležao je jedan dublji strah: bio je to strah da negde duboko u sebi ja nisam autentičan, da neću naći ništa dobro u očevim spisima, što je samo pojačalo moju bojazan da ću utvrditi kako je otac bio pod prevelikim uticajem drugih pisaca što bi me bacilo u onaj očaj koji me je tako duboko pogađao kad sam bio mlad, dovodeći u pitanje ceo moj život, samo moje postojanje, moju želju da pišem i ceo moj rad. Tokom prvih deset godina koje sam proveo kao pisac osećao sam mnogo dublje sve te zebnje, pa sam, čak i kad bi mi uspevalo da ih odagnam, strahovao da ću jednog dana morati da priznam poraz – onako kao što sam priznao poraz kada je reč o slikarstvu – i da ću, predajući se tom nespokoju, odustati i od pisanja romana.

Već sam pomenuo dva osnovna osećanja koja su se razvila u meni dok sam zatvarao i sklanjao očev kofer: osećaj izolovanosti, odsečenosti u provinciji, i osećaj da mi nedostaje autentičnost. Ovo svakako nije prvi put da su me ta osećanja bila obuzela. Već godinama sam i u svom čitanju i u svome pisanju, proučavao, otkrivao, produbljivao te emocije, u svim njihovim varijantama i sa svim njihovim neželjenim posledicama, do tančina sam prepoznavao njihove nervne završetke, njihove okidače i mnoštvo njihovih boja. Sigurno je da su me onespokojavale sve one uobičajene zbunjenosti, ranjivosti i bolovi koje su mi život i knjige donosili, ponajviše dok sam bio mlad. Ali, samo sam kroz pisanje knjiga dublje spoznao probleme autentičnosti (kao u Zovem se crveno i u Crnoj knjizi) kao i probleme života na periferiji (u Snegu i u Istanbulu). Za mene biti pisac znači priznati tajne rane koje nosimo u sebi, rane toliko tajne da smo ih i sami jedva svesni, a onda ih strpljivo i pažljivo ispitivati, poimati ih, osvetljavati, kako bismo ovladali njima i pretvorili ih u svesni deo svog duha i svog pisanja.

Pisac priča o stvarima koje svi znaju, ali ne znaju da ih znaju. Pravo je zadovoljstvo ispitivati to znanje i posmatrati ga kako buja; čitalac pohodi svet koji mu je u istom trenutku i poznat i čudesan. Kada se pisac zatvori u sobu na čitav niz godina da bi se posvetio svome umeću – stvaranju jednog sveta – ako kao polazište koristi te tajne rane onda on, svesno ili ne, polaže veliku veru u čovečanstvo. Moja posvećenost i sigurnost potiču iz vere u to da sva ljudska bića liče jedno na drugo, da ostali nose rane isto ovako kako ih i ja nosim – pa će zato shvatiti. Sva istinska književnost nastaje iz te detinjaste, aksiomatske, nadom ispunjene vere da svi ljudi liče jedni na druge. Kada se pisac zatvori u svoju sobu na čitav niz godina, on tim gestom zapravo nagoveštava da je čovečanstvo samo jedno i da svet nema središta.

Ali, kako se može videti iz kofera moga oca i ispranih boja naših istanbulskih života, svet jeste imao središte i to središte je bilo daleko od nas. U svojim knjigama sam prilično detaljno opisivao kako je ta elementarna činjenica budila jedno čehovljevsko osećanje provincijalnosti i kako me je, samo drugim putem, navela da preispitujem sopstvenu autentičnost. Iz iskustva znam da velika većina ljudi na ovom svetu živi zaokupljena istim osećanjem i da mnogi još dublje no ja osećaju tu nedovoljnost, nesigurnost i poniženost. Da, najveće dileme sa kojima se čovečanstvo danas suočava i dalje su bezemljaštvo, beskućništvo i glad... Međutim, danas nam televizija i novine mnogo brže i mnogo jednostavnije nego što to književnost ikada može da učini kazuju o tim temeljnim problemima. Ono što književnosti danas najviše treba jeste da ispriča i istraži osnovne strahove čovečanstva: čovekov strah da će biti ostavljen po strani, skrajnut, strah da ga niko ni za šta neće pitati, i osećanje beznačajnosti i bezvrednosti koje takve strahove prati; kolektivna poniženja, ranjivosti, nepravde, osetljivosti, zamišljene uvrede, nacionalističko busanje u grudi i inflacija takvih osećanja spadaju u istu kategoriju... Kad god naiđem na takva osećanja i na prenaglašeni jezik kojim se ona obično izražavaju, znam da pogađaju moju mračnu stranu. Često smo bivali svedoci da narodi, društva i nacije van zapadnog sveta – a sa njima se lako mogu identifikovati – podležu strahovima koji ih ponekad nagone da čine gluposti, sve zbog tog straha od poniženja i zbog vlastite osetljivosti. Znam takođe da su i na Zapadu – svetu sa kojim se mogu podjednako lako identifikovati – nacije i narodi skloni da se preterano gorde svojim bogatstvom, time što su nam doneli renesansu, prosvetiteljstvo, modernizam, a i sami, povremeno, podležu samozadovoljstvu koje je gotovo isto toliko glupo.

To znači da moj otac nije bio jedini već da svi pridajemo preveliki značaj ideji sveta u kome postoji centar, središte. Opet, ono što nas primorava da se zatvorimo u svoje sobe i čitav niz godina pišemo zapravo je vera u suprotno; vera da će jednog dana neko pročitati i razumeti to što pišemo, jer ljudi širom sveta svi liče jedni na druge. Ali, kao što znam iz sopstvenog i iz očevog pisanja, to je optimizam pun zebnje, izrovašen ljutnjom zbog toga što smo gurnuti u zapećak, što smo skrajnuti. I ja sam, u mnogim prilikama, osećao onu ljubav i mržnju koju je Dostojevski celog života osećao prema Zapadu. Ako sam uopšte dokonao suštinsku istinu, ako imam razloga za optimizam, onda je to zato što sam s tim velikim piscem putovao kroz taj njegov odnos ljubavi i mržnje prema Zapadu, da bih spoznao drugi svet, onaj koji je on na drugoj strani izgradio.

Svi pisci koji su život posvetili ovom zadatku dobro znaju šta se u zbilji događa. Kakav god da je naš izvorni cilj, na kraju će taj svet koji stvaramo tokom godina i godina nadom ispunjenog pisanja stići sasvim, sasvim drugde. Odvešće nas daleko od stola za kojim smo s tugom ili besom radili, odvešće nas s onu stranu te tuge i tog besa, u neki drugi svet. Zar moj otac nije mogao sam da dosegne taj svet? Taj drugi svet nas raduje onako kako nas raduje zemlja koja polako počinje da poprima obrise, lagano izranjajući iz izmaglice u svim svojim raskošnim bojama ili onako kako se našem pogledu otvara ostrvo posle dugog putovanja morem. Oduševljeni smo isto onako kako su oduševljeni putnici-zapadnjaci koji stižu iz pravca juga, ne bi li videli Istanbul kako izranja iz izmaglice. Na kraju putovanja započetog u nadi i iz radoznalosti, pred njima se otvara grad džamija i minareta, mozaik kuća, ulica, brežuljaka, mostova, padina, čitav jedan svet. Kada ga ugledamo, poželimo da uđemo u taj svet i izgubimo se u njemu, onako kako bismo se u knjizi izgubili. Tako, pošto smo seli za sto jer smo se osetili provincijalno, isključeno, skrajnuto, ljutito ili ophrvano teškom melanholijom, na kraju s onu stranu tih osećanja nalazimo čitav jedan novi svet.

Ono što danas osećam suprotno je onome što sam osećao kao dete i kao mladić: za mene je Istanbul centar sveta. Ne samo zato što sam ovde živeo celog svog života, već zato što poslednje 33 godine pričam njegove ulice, njegove mostove, njegove ljude, njegove pse, njegove kuće, njegove džamije, njegove česme, njegove čudake, njegove dućane, njegove čuvene likove, njegova mračna mesta, njegove dane i njegove noći, pretvarajući ih tako u deo sebe i grleći ih sve. Nastupio je trenutak kada je taj svet koji sam sopstvenim rukama izgradio, taj svet koji je postojao samo u mojoj glavi, za mene postao realniji od grada u kome sam stvarno živeo. To se zbilo onda kada su ti ljudi i te ulice, ti predmeti i te zgrade počinjali, kako se činilo, gotovo da među sobom govore i da stupaju u veze koje nisam ni slutio, kao da nisu živeli samo u mojoj uobrazilji ili mojim knjigama, već u nekoj svojoj stvarnosti. Taj svet koji sam stvorio onako kako čovek iglom bunar kopa tada je delovao istinitije no bilo šta drugo. Moj otac je takođe mogao da oseti tu vrstu radosti u godinama koje je proveo pišući, mislio sam dok sam zurio u njegov kofer: ne treba unapred da mu sudim. Na kraju krajeva, toliko sam mu zahvalan: on nikada nije bio otac koji naređuje, zabranjuje, zasenjuje sopstvenom snagom, kažnjava, već otac koji me je uvek puštao da budem slobodan, koji se prema meni uvek s najvećim poštovanjem odnosio. Često sam razmišljao o tome da je, ako s vremena na vreme zaista mogu da crpem iz svoje uobrazilje, svejedno da li ona u osnovi ima slobodu ili detinjastost, to zapravo zato što, za razliku od tolikih mojih prijatelja iz detinjstva i mladosti, ja nikad nisam osećao nikakav strah prema ocu, i ponekad sam duboko ubeđen da sam mogao da postanem pisac baš zato što je moj otac, u mladosti, i sam želeo da bude pisac. Moram ga čitati strpljivo i trpeljivo – moram pokušati da shvatim šta je on to pisao u tim hotelskim sobama.

Zaokupljen tim mislima punim nade prišao sam koferu koji je i dalje netaknut stajao tamo gde ga je otac ostavio; koristeći svu snagu volje koju sam posedovao pročitao sam nekoliko rukopisa i beležnica. O čemu je moj otac pisao? Sećam se nekolikih prizora viđenih sa prozora pariskih hotela, nekolikih pesama, paradoksa, analiza... Dok ovo pišem osećam se kao neko ko je upravo preživeo saobraćajnu nesreću i pokušava da se priseti šta se to dogodilo, u isti mah strahujući da ne prizove previše sećanja. Kada sam bio dete, i kad bi moj otac i majka bili na rubu svađe – kada bi zapadali u jedno od onih zlokobnih ćutanja – otac bi odjednom ustajao da upali radio, da promeni atmosferu, a muzika bi nam pomogla da sve to brže zaboravimo.

Pustite me onda da promenim atmosferu i kažem nekoliko ljupkih reči koje će, nadam se, delovati onako kao što deluje muzika. Kao što znate, pitanje koje nama piscima nama najčešće postavljaju, najomiljenije pitanje, glasi: Zašto pišete? Pišem zato što imam unutrašnju potrebu za pisanjem! Pišem zato što ne mogu da se bavim normalnim poslom kao sav drugi svet. Pišem zato što želim da čitam knjige nalik ovima koje sam pišem. Pišem zato što sam ljut na sve vas, na svakoga sam ljut. Pišem zato što volim da sedim u sobi i pišem po čitav dan. Pišem zato što mogu da učestvujem u stvarnom životu samo tako što ću ga menjati. Pišem zato što želim da drugi, svi mi, čitav svet, zna kakvim smo mi to životom živeli i kakvim nastavljamo da živimo u Istanbulu, u Turskoj. Pišem zato što volim miris hartije, pera i mastila. Pišem zato što verujem u književnost, u umetnost romana, više no što verujem i u šta drugo. Pišem zato što je to navika, strast. Pišem zato što se plašim da ću biti zaboravljen. Pišem zato što volim slavu i interesovanje koje pisanje donosi. Pišem da bih bio sam. Možda pišem i zato što se nadam da ću shvatiti zašto sam tako strašno, strašno ljut na sve vas, tako strašno, strašno ljut na svakoga. Pišem zato što mi se dopada da budem čitan. Pišem zato što, kad jednom započnem roman, esej, stranicu, želim to da završim. Pišem zato što svi očekuju da pišem. Pišem zato što imam detinjastu veru u besmrtnost biblioteka i u način na koji moje knjige stoje po policama. Pišem zato što je uzbudljivo pretakati u reči sve lepote i sve bogatstvo života. Pišem ne da bih ispričao priču, već da bih sastavio priču. Pišem zato što želim da pobegnem od slutnje da postoji neko mesto na koje moram da odem, ali – baš kao u snu – tamo ne mogu sasvim da stignem. Pišem zato što nikada nisam uspeo da budem srećan. Pišem da bih bio srećan.

Nedelju dana pošto je ušao u moju radnu sobu i ostavio mi svoj kofer, otac je ponovo došao u posetu; kao i uvek, doneo mi je tablu čokolade (zaboravio je da imam 48 godina). Kao i uvek ćaskali smo i šalili se pričajući o životu i politici i raspredajući porodična govorkanja. Onda je došao trenutak kada se pogled moga oca spustio na ćošak u kome je ostavio kofer: video je da sam ga pomerio. Pogledali smo jedan drugome u oči. Nastupila je zgusnuta tišina. Nisam mu rekao da sam otvorio kofer i pokušao da iščitam njegov sadržaj; skrenuo sam pogled. Ali on je shvatio. Isto onako kao što sam ja shvatio da je on shvatio. Isto onako kao što je on shvatio da sam ja shvatio da je on shvatio. Ipak, sve to naše uzajamno shvatanje i razumevanje nije potrajalo duže od nekoliko sekundi. Jer je moj otac bio srećan, vedar i ležeran čovek koji je verovao u sebe: smešio mi se isto onako kao što mi se uvek smešio. Kad je odlazio iz kuće ponovio je sve one tople i ohrabrujuće stvari koje mi je uvek govorio, kao otac.

Kao i uvek, ja sam ga posmatrao kako odlazi, zavideći mu na sreći, na bezbrižnoj naravi i spokojstvu koje se ničim nije moglo poremetiti. Ali se sećam da sam tog dana osetio kako me je negde duboko unutra zapljusnuo i talas radosti zbog koga sam se odmah postideo. Radost je bila izazvana pomišlju da ja, možda, ne vodim tako ugodan život kakav on vodi, možda moj život nije tako srećan i bezbrižan, ali je to život koji sam posvetio pisanju – razumete me ... Stideo sam se što pomišljam takve stvari o svome ocu. Od svih ljudi na ovom svetu baš o svome ocu, čoveku koji me nikada ničim nije zaboleo – čoveku koji me je pustio da budem slobodan. Sve ovo treba da nas podseti da su pisanje i književnost najprisnije moguće povezani sa odsustvom središta u našim životima i sa našim osećanjima sreće i krivice.

Samo, moja priča ima simetriju koja me je smesta podsetila na nešto drugo tog dana i donela mi još dublji osećaj krivice. Dvadeset tri godine pre nego što mi je otac doneo svoj kofer, a četiri godine pošto sam odlučio, kao dvadesetdvogodišnjak, da postanem romanopisac i pošto sam se, ostavljajući sve ostalo, zatvorio u svoju sobu, završio sam svoj prvi roman Yevdet beg i sinovi; drhtavim rukama predao sam ocu rukopis još neobjavljenog romana, kako bi ga pročitao i kazao mi šta o njemu misli. Nije to bilo samo zato što sam imao poverenja u njegov ukus i njegov um: njegovo je mišljenje bilo veoma važno jer se on, za razliku od majke, nije protivio mojoj želji da postanem pisac. U to vreme moj otac više nije živeo s nama, bio je daleko. Nestrpljivo sam čekao da ponovo dođe. Kada je posle dve nedelje stigao, potrčao sam da mu otvorim vrata. Otac nije ništa rekao, samo je raširio ruke i čvrsto me zagrlio na način koji je govorio da mu se moje pisanje veoma dopalo. Za trenutak smo utonuli u onu pomalo nezgrapnu tišinu koja tako često prati trenutke snažnih emocija. Onda je, pošto smo se prenuli i progovorili, moj otac biranim i svečanim rečima počeo da izražava svoju veru u mene i moj prvi roman: rekao mi je da ću jednog dana dobiti upravo ovu nagradu koju danas imam čast i radost da primim.

Nije to rekao zato što je želeo da me uveri u svoje dobro mišljenje, ili da mi nagradu postavi kao cilj; rekao je to kao tipičan turski otac, koji pruža podršku svome sinu ohrabrujući ga rečima, “Bićeš ti paša jednog dana!” Godinama bi me, kad god bi me video, istim tim rečima ohrabrivao.

Otac je umro u decembru 2002. godine.

Danas, dok stojim ovde pred uvaženim članovima Švedske akademije koji su mi dodelili ovu znamenitu nagradu – ovu veliku čast – i pred njihovim poštovanim gostima, silno bih voleo da je on tu, među nama.

(Prevela s engleskog LJiljana Nedeljković)