Vučja privatizacija

Beogradski zoološki vrt posluje dobro, bar prema uvidu u ostvarene poslovne rezultate. Kada će i kako biti privatizovan, još uvek se ne zna. Da li će biti izmešten, možda zatvoren, ni to se ne zna.

Iako otvoren još 1936. godine, kao legat tadašnjeg gradonačelnika Vladimira Ilića, zoološki vrt ili “Vrt dobre nade”, danas je društveno preduzeće “Zoološki vrt grada Beograda”. Zbog potrebe da kao i svako drugo društveno preduzeće pretrpi svojinsku transformaciju, nadležno ministarstvo za privredu početkom decembra podnelo je inicijativu za privatizaciju Zoo vrta, da bi tik pred Novu godinu na Internet adresi Agencije za privatizaciju osvanuo i prospekt sa osnovnim podacima o preduzeću. Iz Centra za informisanje ove Agencije, kažu da je sve još uvek u fazi pripreme, a nije odlučeno ni kojim metodom će beogradski zoološki vrt biti privatizovan. Onaj ko poželi da kupi 70 odsto kapitala ovog preduzeća, koliko je i ponuđeno, još uvek ne zna da li kupuje, deo objekata, sve objekte, sa ili bez životinja. Jedino se zna, da neće biti privatizovano zemljište na kome se vrt nalazi, jer je zoološki vrt samo zakupac, a ono je deo Kalemegdanske tvrđave i pripada Javnom preduzeću “Beogradska tvrđava”, odnosno Skupštini grada Beograda kao njegovom osnivaču, a proglašeno je spomenikom kulture od izuzetnog značaja. U Agenciji za privatizaciju još kažu, da je procena kapitala Društvenog preduzeća “Zoološki vrt grada Beograda” u toku, a šta ulazi u taj kapital znaće se za oko dva meseca. Čije su vlasništvo životinje? Znaće se valjda za dva meseca.

Gorica Mojović, pomoćnik gradonačelnika, izjavila je nedavno da će se u privatizaciju beogradskog zoološkog vrta umešati i grad, a to je potvrdio i Strahinja Sekulić, gradski javni pravobranilac. On kaže za NIN da je u najvećem interesu grada da beogradski zoološki vrt postane javno preduzeće, čiji je vlasnik onda grad Beograd, ili da se njegova privatizacija odloži dok ne bude jasno šta kome pripada. “Naš interes u najmanju ruku jeste da sprečimo privatizaciju zemljišta na kome se zoološki vrt nalazi. Najbolje bi bilo i na tome ćemo insistirati, da se privatizacija odloži, jer svima je jasno da ovo nije kao i svako drugo društveno preduzeće, pa i u postupku privatizacije trebalo bi ga tretirati kao specifično”, kaže Sekulić, koji na pitanje zašto zoo-vrt nije postao javno preduzeće i tako ostao u vlasništvu države, odnosno grada Beograda odgovara: “Nije bilo dobre komunikacije između gradskih vlasti i direktora Beogradskog zoološkog vrta”. Međutim, Sekulić smatra da se može postići dogovor da on tek sada postane javno preduzeće, čiji je onda osnivač i vlasnik grad Beograd. I Vuk Bojović, direktor Beogradskog zoološkog vrta kaže da nema komunikaciju sa gradskim vlastima, i da je svaki njegov pređašnji predlog o stavljanju zoološkog vrta pod ingerenciju grada bio bezuspešan. “Tačno je da su pre dve, tri godine dolazili da mi nude da zoološki vrt bude javno preduzeće, na šta nisam pristao, jer mi takav namet, da plaćam i Upravni odbor ne treba. Kada sam ja ranije vapio da postanemo javno preduzeće niko nije hteo ni da čuje”.

Iz gradskog Sekretarijata za kulturu, saopštavaju, da je njima najbitnije da se prilikom privatizacije ispoštuju sve odredbe zakona o kulturnim dobrima. Kako za NIN kaže Darijan Mihajlović, gradski sekretar za kulturu potrebno je samo primeniti odredbe Zakona i jasno je šta kome pripada. “Zakon je veoma jasan kada je reč o prometu, odnosno pravu kupovine kulturnog dobra, a on kaže u članu 119. da pravo preče kupovine kulturnog dobra ima nadležna ustanova zaštite. Bilo bi prirodno da posle procene vrednosti kapitala, to preduzeće postane deo Javnog preduzeća “Beogradska tvrđava”, jer i teritorijalno jeste njegov sastavni deo”, kaže Mihajlović. A o sudbini preko 2 000 životinja koje su udomljene u zoološkom vrtu, još uvek se ne govori. Čini se da svi najpre brinu, čije je zemljište, a čiji objekti sagrađeni na tom kulturno istorijskom dobru. Lidija Kotur, PR menayer gradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture najave o izmeštanju zoološkog vrta na neku od alternativnih lokacija izvan grada vidi kao dobro rešenje. “Naš cilj jeste revitalizacija i prezentacija Kalemegdanske tvrđave, kao spomenika kulture i njeno prikazivanje javnosti u što boljem svetlu. Zoološki vrt usred tog prostora možda i nije najsrećnije rešenje, jer ljudi tu dolaze da vide životinje, a ne Beogradsku tvrđavu”.

Najave da će se pred gradonačelnikom Beograda Nenadom Bogdanovićem naći i predlog o izmeštanju vrta na lokacije poput Avale, Kosmaja ili padina Fruške gore, Vuk Bojović, direktor “Vrta dobre nade” ocenjuje kao budalaštinu i kaže da to ne dolazi u obzir. “Pobunom protiv izmeštanja, za koje se zalažu i gradske vlasti i gradski zavod za zaštitu spomenika kulture, stekao sam mnogo neprijatelja. Ovaj grad je večito radio protiv mene, i ne postoji nigde u svetu slučaj da je gradski zoološki vrt prepušten sam sebi, bez bilo kakve pomoći države i grada. Sada hoće da rasparčaju ono što je godinama građeno i stvarano”, kaže Vuk Bojović.

Direktor zoo-vrta kaže da još uvek nije ozbiljno razgovarao ni sa kim, i iako kaže da će pristati na sve samo da vrt ostane, Bojović dodaje da će se njihov glas tek čuti kada za to dođe vreme. “Da mi ponude da kupim zoološki vrt ja to ne bih učinio. Da mi ga poklone i onda bih razmislio, jer ovo nije profitabilno preduzeće iako solidno posluje i nije u gubicima već godinama.”

Procena koja je pravljena pre nekoliko godina, kaže da vrt, odnosno preduzeće vredi oko milion evra. Interesenata za kupovinu zoološkog vrta, bar prema rečima njegovog direktora, ima mnogo, “a najbolje bi bilo da se pojavi nekoliko akcionara čije namere su ozbiljne, koji ne planiraju otpuštanje zaposlenih i prodaju životinja. Bojović smatra da bi dolazak stranih partnera bio dobro rešenje, jer, kaže, “oni znaju ceniti vrednost ovog vrta i sigurno ne bi menjali njegovu namenu”.

Jedno je sigurno. Beogradski zoološki vrt posluje dobro, bar prema uvidu u ostvarene poslovne rezultate. Kada će i kako biti privatizovan, još uvek se ne zna. Da li će biti izmešten, možda zatvoren, ni to se još uvek ne zna. Kako kaže stara poslovica, “sve je moguće, osim drvene peći”.