Partije protiv demokratije

Dve činjenice mogu ozbiljno usporiti demokratizaciju Srbije. Na prvom mestu je nekakvo nasilno rešenje za Kosovo i Metohiju koje bi došlo iz “demokratskog sveta”, a kao pomoć “prodemokratskim i proevropskim snagama” u Srbiji. Druga teška činjenica bilo bi ponavljanje upravo okončanih parlamentarnih izbora.

Ahtisarijevo ubrzavanje “rešenja statusa Kosova” sasvim je u skladu sa potrebom još uvek dominantnog raspoloženja na Zapadu da se neprijatna epizoda bombardovanja SRJ – (“Prvi put od ulaska tenkova Varšavskog ugovora u Čehoslovačku 1968. napadnuta je jedna evropska suverena država koja nije predstavljala pretnju ni za jednu drugu zemlju.” Gardijan) – već jednom okonča. I to drastičnim kršenjem međunarodnog prava – kako je i počelo. Na ovu sumornu konstataciju u Srbiji niko i ne gleda bitno drugačije. Jedino oni koji misle da oko Kosova ne vredi trošiti vreme i snagu, nalaze i javno objašnjavaju da mi tu ništa ne možemo – jer su oni koji sada traže adekvatan pridev (“uslovna”, “odložena”, itd.) uz neupitnu imenicu nezavisnost – od Srbije jači i negde i nekad su odlučili da Srbija ima da plati. I da oni popuštati neće.

Ne zna se koji je deo ovako postavljene “kosovske jednačine” poraznija poruka za građanina koji slobodno misli (a držali su nam lekcije baš sa zapadne strane, da je sloboda mišljenja temelj na kome se podiže svako demokratsko društvo): ili to što oni koji izvoze “najbolju” demokratiju (svaki dan se interesuju za što hitnije formiranje “jedne proevropske vlade”) naočigled svih gaze pravo bez koga je demokratija običan karneval maski; ili pak, insistiranje na podaništvu – da znamo da to nije ni pravo ni pravda, a sila je sila. Kad slušate “proverene demokrate” kako to govore, čini vam se kao da neki “đavolji šegrt” u našu preozbiljnu stvarnost ubacuje Šojićeve genijalne misli o politici. U stvari, može biti da ovo jeste vreme kad je samo “sila zakon”. Nije nemoguće da je za konformistu (a takvih je u normalnim vremenima u društvima bivalo najviše) svaki otpor Višoj sili uzaludan. Ali, gde mi to onda žurimo? U Uniju, u NATO? Zašto? Da bismo se i mi učlanili u grupu svetskih nasilnika? Pa da po nekom tajnom rasporedu i mi dobijemo neke nesrećnike kojima ćemo, za račun Više sile, bacati pravo i Povelju UN u lice i sladostrasno gaziti njihovo dostojanstvo? A u sve to slobodni građani žure dok sebi grade “pravnu državu”!? Teško je zamisliti da se u ovom društvu mnogi neće zapitati: pa zašto smo osuđivali Varšavski pakt, Komunističku internacionalu, podsmevali se Rusima kad su izmišljali javna opravdanja za nasilje, i sa strašću čitali Solženjicina, Česlava Miloša i Havela? Zašto smo se onom teroru nad zdravim razumom suprotstavljali svim bićem, a ovaj podnosimo kao nagradu?

Zamislivo je, istorija to pokazuje, da ljudi (doduše, uvek privremeno) okrenu glavu i puste slepu silu da deluje, ali nije zamislivo da slobodni građanin, subjekt demokratskog društva, to proglašava za cilj i pun optimizma nastavlja da gradi demokratsko društvo na takvim premisama. To mogu samo licemeri i lažovi, a slobodni građani o sebi misle malo lepše.

Ništa manje nije somnambulna i ponižavajuća – odmah posle izbora – lansirana nakana da se nesposobnost naših političara za običan postizborni dogovor razreši novim parlamentarnim izborima. Ne samo što bi od naše prosečne plate od 300 evra morali sakupiti novih 10 miliona evra za one koji bi ponovo čuvali kutije i brojali glasove, ne samo što bismo preživeli još bar dva meseca “bombardovanja” genijalnim partijskim predizbornim rešenjima za spas Srbije, što bi nam se koncerti pretvorili u mitinge a slave i večernje sedeljke u svađe – nego bismo kao narod prisustvovali sahrani logike smisla postojanja demokratije.

Partije jesu grupe ljudi koji imaju naglašeno izraženu potrebu da vode druge i manipulišu njihovim potrebama i osećanjima. Sa svoje strane one to objašnjavaju kao misiju služenja narodu a kroz organizovanje boljeg života. Ali s koje god strane da priđemo ulozi partije u društvu, jasno je da osnovni smisao njihovog postojanja ne može biti da nam čitavo vreme, kao zamenu za pravi život, organizuju izbore. Izbori su samo sredstvo kako da društvo u izgrađenom sistemu dođe do ekipe od poverenja koja će biti nosilac vlasti u određenom periodu. Dakle, kad ih izaberemo, oni imaju pravila po kojima će da podele vlast. Jeste to pijaca: malo će da se cenjkaju, ali pogodbe – sem u zaista izvanrednim uslovima – mora biti. Naravno, otuđenje od naroda nije nešto što se ne događa, otkad je sveta i veka, u politici. Da, dešava se da se sve pretvori u igru klovnova koje baš i nije mnogo briga za publiku. I zapadnoj demokratiji je imanentan taj problem. Ona počinje od velikog ideala – vlast celokupnog naroda, da bi vremenom sve manje i manje naroda učestvovalo. Retko gde danas više od trećine punoletnih građana podržava one koji odlučuju o sudbini naroda i države. Smišljen je neutralan pojam koji prikriva strašnu bolest – apstinenti (od latinskog glagola abstinere – odvraćati, suzdržavati se; u politici: “izbegavanje građanskih dužnosti, kao npr. glasanje, učestvovanje u skupštinama”).

Ali srpski se demos ovog 21. januara pokazao kao odgovoran i istinski zainteresovan. Znatno iznad evropskih standarda! A moglo bi se reći da su rezultati izbora, kojima niko do partija nije baš zadovoljan, trijumf “lukavstva kolektivnog uma”. U njima je sadržan i strah za očuvanje identiteta i teritorije, a i potreba da se društvo menja i prilagođava brže i efikasnije. Političarima je ostavljeno da se prema tim porukama dogovore. Naravno, da imaju na umu da niko od četiri miliona građana koji su izašli na izbore nije svoj glas video bačen na smetlište.

Šta bi sada mogao biti razlog da se građani ponovo teraju na izbore? To što buduće mašinovođe ne mogu da se dogovore da li bi trebalo založiti više pa da možda popuste ventili ili točkovi zaribaju ili da se baca manje, ide sporije ali bi to značilo manje rizika na opasnom putu? Šta bi političari i partije dobili time? Jedino prezir i sumnje u njih i sistem koji ih reprodukuje. Tako bi se za demokratiju moglo pričati ono što se govorilo za samoupravljanje: odlično zamišljeno, samo ne može da funkcioniše. Posledice stvaranja takvog raspoloženja su dalekosežne i nepredvidive: toga bi trebalo da su svesni i Buš i Solana, a i Tadić, Nikolić i Koštunica. Prva dvojica jesu Viša sila, i teško da im ovo možemo doviknuti, ali naša trojka bi obe opasne činjenice morala imati na umu. Sami će plaćati greške.