Ništa bez zakona!

Dejvid Perčard, autor studije o primeni i uticaju Direktive EU o ambalaži i ambalažnom otpadu

Pored svih obaveza koje bi naša zemlja trebalo da ispuni u procesu približavanja Evropskoj uniji, potrebno je prilagoditi i zakonodavstvo u oblasti regulisanja ambalaže industrijskih proizvoda i ambalažnog otpada. Taj posao neće biti jednostavan. Najvažnije je sačuvati životnu sredinu, ali rešenja moraju biti usklađena i sa interesima industrijskih proizvođača. U posetu Beogradu došao je Dejvid Perčard, partner u konsultantskoj kompaniji „Perchards” koja ima iskustva u gotovo trideset zemalja širom Evrope.

Koliki je značaj usklađivanja našeg zakonodavstva u ovoj oblasti sa evropskim, u procesu evropskih integracija?

- Ukoliko Srbija želi da napreduje u procesu priključivanja Evropi mora prihvatiti sve postojeće evropske zakonodavne modele, što uključuje i zakone o odgovornosti proizvođača za upravljanje otpadom. Međutim, ako na umu imamo uticaj koji ti zakoni imaju na zaštitu životne okoline, to je nešto što treba uraditi i van konteksta Evropske unije.

Nepotrebno je odlagati celokupan ambalažni otpad na deponije. Koliko je to moguće, trebalo bih iskoristiti na drugi način, kroz reciklažu, koja je sama za sebe industrijski proces. Da bi recikliranje bilo isplativo, potreban je efikasan sistem upravljanja ambalažnim otpadom.

Šta možete reći o postojećim zakonodavnim modelima u evropskim zemljama, koji bi model bio najpogodniji za primenu u Srbiji?

- Ne možete prosto pokupiti nečiji model pošto je svaka zemlja specifična. Mi smo za 16 godina nakupili dosta iskustva u gotovo 30 zemalja i naravno, videli smo da su neka rešenja efikasna, a neka manje efikasna. Postavljeni ciljevi su uvek izgledali teško dostižni, ili gotovo nemogući. Međutim, kad se postavi dobar sistem, nijedna zemlja nije omanula. Prvo pitanje je da li se uspeh postiže uz velike ili relativno razumne troškove.

Da li su visoke kazne dobar način da se proizvođači primoraju na odgovornost za otpad koji ostaje od njihovih proizvoda?

- Visokim kaznama se prikuplja novac koji može biti utrošen u bilo koje svrhe. Proizvođači nude proizvode koje ljudi žele da kupe. Da li ih treba kazniti zbog toga? Bolje je da proizvođači na sopstvenu inicijativu doprinose finansijski kako bi se otpad reciklirao koliko je to ekološki i ekonomski razumno. Model koji najbolje funkcioniše je onaj najjednostavniji, gde zakon obavezuje kompanije na udruživanje i zajedničko ulaganje u sistem recikliranja bez finansijskog rizika za lokalne vlasti.

Reciklaža nije profitabilan posao. Na koji način motivisati preduzeća da se bave ovim

procesom?

- Kroz zakon! Kompanije mogu da same prikupe svoj otpad, ali mogu i da se udruže u organizaciju koja će preuzeti odgovornost za taj proces. Čak i za velike proizvođače kao što su “Koka-Kola” ili „Proktor & Gembl” komplikovano da prikupe sav otpad od svojih proizvoda. Ali, ako se pridruže organizaciji koja će finansirati lokalne vlasti i na taj način osigurati da se otpad reciklira, svi će biti motivisani, jer će ih jednostavno zakon na to naterati. Svako mora da odigra svoju ulogu.

Kakva je trenutno situacija u Srbiji po pitanju ambalažnog otpada?

- Srbija je trenutno na početku procesa i vi nemate moderan sistem upravljanja ambalažnim otpadom. Ali imate priliku da učite na primeru drugih. Ne samo od zapadnih zemalja koje imaju najviše iskustva, nego i od deset zemalja novih članica EU čija je ekonomska i socijalna situacija mnogo bliža vašoj.

Potreban je jednostavan sistem, kao na primer u Francuskoj, gde industrijske organizacije ponude novac, a lokalne vlasti se takmiče za njega. Ponude se planovi i ko ima najbolji plan dobija novac. Na taj način se vidi koja su rešenja dobra, a koja ne. Iskustvo pokazuje da je fokusiranje na srednje i dugoročne ciljeve efektivnije i manje košta, nasuprot uvođenju kratkoročnih parcijalnih mera koje mogu biti u konfliktu sa konačnim ciljem uspostavljanja sistema za upravljanje ambalažnim otpadom za svu ambalažu. Kada je u pojedinim američkim državama uveden depozitni sistem za povraćaj ambalaže pića, pokazalo se da zaista ima manje otpada što se tiče ambalaže pića. Ali tu je ostali otpad. Pokazalo se da se ukupna količina otpada ne smanjuje mnogo.

Imali ste prilike da prošetate ulicama Beograda. Kakav je vaš utisak, da li se može reći da je naš grad čist?

- Ne slažem se da je situacija u Beogradu o pitanju otpadaka lošija nego u drugim zemljama. Naravno, postoje zemlje sa znatno većim standardom, kao što je na primer Švajcarska, ali postoje i zemlje sa prilično nižim standardom. U Danskoj tvrde da imaju razvijen standard, ali ako prošetate Kopenhagenom u subotu uveče, videćete mnogo smeća po ulicama, ali ga nećete videti i u nedelju ujutru. Potrebno je menjati navike i povećati javna davanja. Naravno, uvek najviše zavisi od toga koliko se novca ulaže u otklanjane otpada.

Da li možemo biti optimisti da će se u Srbiji uspostaviti efikasan sistem za upravljanje otpadom?

- Naravno. Znamo da sistem funkcioniše u ostalim zemljama, zašto ne bi funkcionisao u Srbiji? Ponavljam, pitanje je samo da li će se uspostaviti uz manje ili veće troškove. A to već zavisi od vlasti i odnosa između vlade i proizvođača, ali i dijaloga između srpske vlade i vlada drugih zemalja koje su već prošle kroz isti proces. Kada sam posetio Beograd po prvi put pre dve godine imao sam razgovore sa ljudima iz Agencije za reciklažu i video sam da oni ozbiljno shvataju svoj posao. Međutim, glavna odgovornost je na vladi koja treba da donese odgovarajući zakon.