Fatalna privlačnost

Znači, tek kada se maknete, kada se udaljite u stvari, vi znate šta se tačno gde nalazi: tako je bilo sada u Berlinu dok smo svojim očima gledali koliku slavu, poštovanje, ama pravu ljubav, uživa Miki Manojlović na čuvenom, velikom Zapadu. Imao je naš glumac značajnu, važnu ulaznicu za tu veliku svetkovinu kinematografije: glavnu ulogu u dirljivoj drami, pomalo komediji, koja se zove “Irina Palm”.

Film je doživeo najveći aplauz publike i novinara, ovacije zapravo, a volela ga je i kritika. Samo se pusti žiri oglušio o tu priču o baki koja, da bi sakupila novac za operaciju unuka, nalazi posao u londonskom seksi šopu gde muškarcima radi ono kroz rupu u zidu. ali i u seksi šopu u kome se, sasvim neočekivano, zaljubljuje u gazdu. Kao i, nećete verovati, on u nju, odnosno u, da budemo precizniji, njene (meke) dlanove i (još) vrelo srce...

U Berlinu ste bili jedna od velikih zvezda festivala: ponovo smo se uverili da ste danas možda mnogo više evropski nego srpski glumac. Da li se i vi tako osećate?

- Moja osećanja u tom smislu nisu važna i ne mogu se preneti na druge. Filmska ostvarenja i trajanje u bivšoj jugoslovenskoj, danas srpskoj kinematografiji, ali i evropskoj, jesu dokaz dalekih, veoma uzbudljivih putovanja prostranstvima mašte i sveta. Baš kao i činjenica koja podseća da Manojlović odavno pripada gledaocima Južne Amerike, Japana, Kanade, pomalo i filmašima u Americi, naravno, a pre svega, narodima stare Evrope...

Govorim konkretno o svetskoj premijeri filma “Irina Palm”: kako se iz vašeg ugla stvarao taj film i, pre svega, vaša uloga?

- Sam Gabarski, reditelj tog filma, pre tri godine mi je, u pariskom kafeu “Arts et Métiers”, dao scenario pod nazivom “Irina P.” napisan na francuskom jeziku. Snimanje je trebalo da počne za par meseci. Glavna ženska uloga bila je već dodeljena jednoj veoma poznatoj francuskoj glumici. Na sreću, mada paradoksalno i danas na našu veliku radost, dolazi do povlačenja francuskog producenta iz tog, više nego hrabrog, projekta. Belgijski producent ostaje i dalje u igri. Ipak nastaje pauza i relativna neizvesnost o mogućem početku snimanja, kažem relativna pošto smo Sam Gabarski i ja čvrsto odlučili da snimimo taj film...

U jesen 2005. dolazi, međutim, do novih poslovnih obrta i, zahvaljujući novim producentima iz Engleske i Nemačke, konačno je sklopljen buyet filma. Onda reditelj i ja počinjemo da se privikavamo na okolnost da će radnja filma iz Pariza biti prebačena u London, da ćemo snimati na engleskom a ne na francuskom jeziku i tako dalje, i tako dalje... Otuda i dolazimo do ideje da ulogu Irine igra Marijan Fejtful.

Što se moje uloge Mikloša tiče, tog vidljivog doprinosa filmu, ona je stvarana u skladu sa svim pozitivnim idejama tokom čitavog procesa i srazmerno nepredvidljivosti kojom glumci donose odluke dok ih filmska kamera beleži.

U filmu tumačite ulogu dilera, vlasnika seksi šopa, znači opet nekog sumnjivog tipa, s tim što on ima široku dušu pa se od svih mladih cura zaljubljuje upravo u tu stariju, najstariju, u Marijan Fejtful... Čista romantika, reklo bi se, ili: samo na filmu je tako nešto moguće. Meni je sve to, bogami, ličilo na bajku.

- A kako bi tek život bio sirov, surov i dosadan da pokatkad ne zaliči na bajku! Ili nam je ne priušti. Nažalost, nakratko. Koliko bi film bio nepodnošljiv da u svojoj biti nema bajkovitost koja, razume se, može biti, često i jeste, veoma daleko od uobičajenog razumevanja pojma i upotrebe reči “bajka”. Dvojstvo te fatalne privlačnosti, čitav taj sudar, sklop, sklad, raskol, u stvari nemogućnost jednog, u dobroj meri je označilo i moj život i moje bajke. Odredilo moje postupke, oslobodilo moju maštu, osvestilo mi dar, ohrabrilo mi pamet i želju za učenjem, podarilo mi neobičnu energiju i svakako sve, sve, ali sve, dovelo u pitanje...

I u filmu “Klopka” opet se o nečemu sličnom radi, opet ste i tu negativac, švercer u stvari, šta li već... Da li vaš izgled, ako nije grubo baš tako reći, vuče i motiviše reditelje da vas se baš povodom tih uloga sete? Jer, zaista, ima nešto od toga u tim vašim crnim, mangupskim očima...

- Ne smatram da je moj izgled, na sreću je li, odlučivao o vrsti mogućih uloga ni u jednom od filmova koje sam snimio. Do izraza, izgleda, svega što nas zanima radeći film, uvek se dolazilo drugačijim putem. Suština je u glumčevom razumevanju svih elemenata procesa stvaranja filma. Od čitanja scenarija i susreta s rediteljem, kroz niz veoma ozbiljnih analiza upravo te jedne bajke koju ćemo pokušati da stvorimo, pa sve do početka snimanja i velike neizvesnosti šta će na kraju ispasti... A, onda, sve veće sigurnosti u svaki detalj svega što kamera vidi i tako... sve do ulaska u montažnu sobu kada reditelj biva osuđen, tek tada biva osuđen, na mukotrpan rad...

Da okončamo baš tu priču: kažu da i u novom filmu Emira Kusturice “Zavet” igrate nekog lokalnog, užičkog mafijaša. Opet ćete, elem, biti u Kanu ovog maja, opet i iznova, Emir Kusturica i vi, a posle onolikog uspeha vaših zajedničkih filmova “Otac na službenom putu” i “Podzemlje”... Već sada se to čini kao savršena perspektiva?

- Gluma, film uopšte, o pravom stvaranju da i ne govorim, ostaju bez stvarnog rezultata ukoliko istovremeno ne deluju na mnogo nivoa i ako se ne kreću u više pravaca. Deo života i bajki koje smo nas dvojica preturili preko glave i proturili kroz sebe radeći zajedno, a beležeći ponešto od toga na hiljadama kilometara filmske trake, možete zaista videti u filmovima nagrađenim “Zlatnim palmama”... Naši životi uvek su tokom rada bivali burni, zatim postajali skladni i, najzad, neraskidivi. Do kraja. Traganju u slobodi nismo smetali, naprotiv, davali smo i tom traganju, i jedan drugom, snažan zamah. Zato su ti filmovi takvi kakvi jesu. Zato je film “Zavet” dokaz koliko i kako smo se Emir i ja u poslednjih deset godina još više oslobodili upravo u samom tom procesu stvaranja, a u odnosu na “Oca...” i “Podzemlje”. Otuda je blistava budućnost filma “Zavet” veoma, veoma izvesna...

Recite nam, molim vas, ipak nešto više o svojoj ulozi u tom novom filmu Emira Kusturice, ali i o njemu samom... Da li se, recimo, promenio na snimanju, da li je omekšao ili je, naprotiv, postao opasniji, umišljeniji... Kakvi su krajnji utisci?

- Govoreći o ulozi, neizbežno bih govorio o filmu. Sačekajmo, pogledajmo film, saberimo utiske i tada možemo da razgovaramo. Nije sasvim uputno govoriti o filmu koji još nije prikazan.

Drugi deo vašeg pitanja me stavlja pred veliku dilemu. Da li da vam, kao i uvek, kažem istinu, ili da vam ipak odgovorim polovično. Opredeljujem se, evo, za istinu. Emir se smatra, s pravom, za fizički veoma snažnog čoveka. Spretnog i vižljastog u isti mah. Mnogi su dokazi njegove fizičke snage. Često voli da se odmeri s mnogima, hrabar je i ne bira protivnika, čak i ako je taj na prvi pogled snažniji od njega. Brojne su fizičke discipline kojima suvereno vlada u svom kraju. I šire, u... svetu. Međutim, malo je znano, a ja vam to sada kažem, da – iako ne delujem presnažno – njegova sam dnevna i noćna mora. Zato što mu veoma razvijenu desnu ruku obaram kad hoću, s relativnom lakoćom, a o levici da i ne govorim. Tri sekunde i tras! Levica mu je na stolu. Oborena i mirna. Dakle, omekšao je jako.

U takozvanom buku “Irine Palm” čitamo nazive mnogih stranih filmova koje, recimo, beogradska publika uopšte nije imala prilike da vidi. Šta to vama govori i nosite li zbog toga izvesnu gorčinu? Opet, sami ste izabirali taj svoj pomalo izbeglički put?

- Razloge zbog kojih beogradska publika nije imala prilike da vidi sve te moje filmove, ne bih komentarisao. Ono što smatram faktom jeste da je naš filmski Beograd na izbegličkom putu. On, ne ja. Dokaza ima mnogo. Svakom građaninu Srbije, svima koji nalaze puni smisao i zadovoljstvo u poslu kojim se bave, želim takvu vrstu izbeglištva u Evropi i svetu kakvu, recimo, ja uživam...

Razume se da svi koji su kadar Festa svakog februara odžive te dane u varljivom doživljaju pripadanja evropskom i svetskom filmu. Činjenice pripadanja evropskoj i svetskoj kinematografiji sadržane su u pojedincima. Nas nekoliko građana Srbije – uprkos višegodišnjem odsustvu podrške srpske države koja se uvek podiči našim uspesima kao svojim, uprkos hajdučiji, neredu i nemanju zakona o kinematografiji – haramo svetom. Ti ekscesi, tih par umetnika, svojim postojanjem i značajem van Srbije, nažalost, stvaraju lažnu iluziju o vrednosti srpske kinematografije i produžuju život palanačkom duhu srpskih producenata...

Ali to pitam i zato što u Beogradu, na primer, imate kart blanš. Svi odlično znamo ko ste i šta ste i koliko možete, koliko vredite, koje su, drugim rečima, vaše glumačke visine... Jedno veliko vreme vas, međutim, ovde nema?

- Nema. Voleo sam napore savlađivanja hiljade kilometara da bih odigrao “Molijera” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu. Uz sve moje obaveze po Evropi stizao sam da se upoznam s mladom beogradskom publikom koja me nikada nije gledala u pozorištu. Uspeo sam da podsetim one koji su me do daleke 1993. godine gledali u teatru šta bi gluma mogla još da znači. Voleo sam rad na toj predstavi, istinski ceneći glumce sa kojima sam je igrao u slozi i ljubavi. Odigrali smo šezdeset i četiri predstave u uslovima koji su za mene bili više nego nepovoljni. Bio sam nagrađen i nagradom Grada Beograda za pozorišnu umetnost za godinu 2003. Po drugi put srećan i zadovoljan što me rodni grad ponovo, a posle 1979. godine, nagrađuje istim najvišim priznanjem za domete u pozorištu. Hvala. Danas, želeo bih ako je to mogućno, da odigramo još jednu, poslednju predstavu “Molijer – jedan život”. I da objavimo kraj, da kažemo kako će to biti poslednje izvođenje, da se tako rastanem s njom. Muči me hipoteka nezavršenog procesa, nedovršene sudbine te predstave.

Do nas malo-malo pa dođe vest o tome da snimate u Hrvatskoj: da li se radi samo o poslovima, novim projektima ili i o, možda, želji da se putem filma, pomoću kinematografije, opet uspostavi dobri, stari jugoslovenski kulturni prostor?

- Ne treba zaboraviti da sam oduvek u Hrvatskoj imao s kim ozbiljno da radim. Takođe, hrvatska javnost i dan-danas, a posle rata, zna da primi goste, pozdravi njihov rad i doprinos kinematografiji. Ističem svoje istinsko zadovoljstvo odnosom znanih i neznanih građana Hrvatske koji su me i posle rata primali sa iskrenom srdačnošću i pažnjom dostojnom poštovanja. Stekao sam nova iskustva, upoznao mladu generaciju ičyikljalu iz kratkih pantalona u prohujalih dvanaestak godina. Pažnju starih a predratnih prijatelja ne treba, mislim, posebno isticati. Ta su prijateljstva ostala neokrnjena. Još snažnija, čini mi se, nego što su bila do 1991. godine.

Iz Berlina ste požurili u Italiju na novo snimanje, baš vas hoće u poslednje vreme... O čemu se tu radi, recite nešto više i o tom filmu i o vašoj ulozi?

- Hoće me, hoće, evo već poslednjih trideset i šest godina. Hoće me od 20. oktobra 1970. kada sam imao svoju prvu premijeru u pozorištu. Od trena kada sam ušao u pozorište, ne kao dete glumaca, već kao glumac koji je te večeri svoje životno i profesionalno putovanje odredio. Odredio odmah i zauvek.

U Torinu, inače, počinjem snimanje filma “Sankt Peterburg” u režiji Đulijana Montalda. Uloga je jedan od najvećih mogućih izazova... Zove se Fjodor Mihajlovič Dostojevski... Film neće biti biografskog karaktera, samo je inspirisan životom najvećeg pisca. Biće okončan upravo u Sankt Peterburgu, kada za to dođe vreme.

Vraćajući se sve ove godine, sve ovo vreme, rodnom gradu... da li vam on, Beograd – a vi nostalgijom vođeni – često ili uvek izgleda bolje, lepše? Ili, ipak, ne? Mnogo ste vi tamo negde, mnogo na putu, a to menja i čoveka i, uopšte, ugao posmatranja...

- Beograd volim kao što se voli rodni grad. Beograd poznajem kao što se poznaje sopstveno telo. Ono vam ne može nedostajati. Ono što meni nedostaje je more. Wegovi ljudi, mirisi, ukusi, zvukovi, vetrovi, kiše i oluje, januari i oktobri, otočki pastiri i staze koje nosim u sebi, zatim ribari, raspukle i one druge, glatke stene, vrela popodneva, puste kale koje ožive kad sunce zađe, nepredvidivi let lastavica u jatima tik uz površinu mora, uvale, zamršeni parangali, ronjenja dok se telo od hladnoće ne zatrese, osećaj da ste uvek posmatrani i onda kada nikoga ne vidite. Tada, ako zaista nema nikoga, ono je tu pored vas, živo i promenljivo. More. Posmatra nas i trpi.