Pobeđeni pišu istoriju. Ne pobednik

Što se nas tiče počelo je sa Leni Rifenštal. Čitali smo da joj nije zaboravljeno da je bila sa Hitlerom, ali su joj priznata vrhunska umetnička dostignuća. Knutu Hamsunu nikad nije oprošten susret sa Hitlerom, ali je njegovo književno delo, sve sa dnevnikom „Po zaraslim stazama” (objavljeno i kod nas, „Otkrovenja”, Beograd, 2006), vraćeno u svetsku kulturnu baštinu. Delu Arna Brekera, označavanog kao „najomiljeniji Hitlerov skulptor”, data je dostojna pažnja prošle godine na velikoj izložbi u Nemačkoj. Milioni uposlenika po marketinškim i PR agencijama s velikim interesovanjem su dočekali mogućnost slobodnog upoznavanja sa delom „jednog od najvećih spin-doktora” prošlog veka, ozloglašenim Hermanom Geringom. Povećava se interesovanje i za ponovno upoznavanje teorijskih nauka koje su nacisti, kao i svi praktičari, selektivno upotrebili za podizanje zgrade totalitarne vlasti. Karlu Šmitu, na primer, Nova srpska politička misao je posvetila prošli broj. Problem sa Šmitom je, uopšteno govoreći, što nije verovao u univerzalnu i svevremensku moć demokratije i parlamentarizma. Zaista je teško „politički korektnom” mišljenju u liberalnim društvima – koje može da bude samokritično do one Čerčilove dosetke kako demokratija nije savršena, ali da ljudi nisu izmislili bolji sistem – da prihvati: „Narod može da kaže samo ’da’ ili ’ne’; on ne može da savetuje, rasuđuje ili raspravlja; on ne može da vlada i da upravlja; on ne može ni da normira, već samo da sa svojim ’da’ sankcioniše neki nacrt normiranja koji je pred njega iznet. On pre svega ne može da postavi nikakvo pitanje, već samo da sa ’da’ ili ’ne’ odgovori na pitanje koje je pred njega izneto.” (K. Šmit „Legalnost i legitimnost”) Iz ovakvih teorijskih uvida sledi zaključak da mislilac „opravdava diktature”. Tome doprinosi i Šmitovo potcrtavanje tri stupnja u evoluciji vlade („Čuvar ustava”, 1931.): Od apsolutne države sedamnaestog i osamnaestog veka, do neutralne države liberalnog devetnaestog veka, do totalitarne države u kojoj su država i društvo identični. Ali u svom opštijem delu, kako piše u uvodu temata Nove srpske političke misli, „mora se priznati da pojedini Šmitovi stavovi imaju i te kako snažno teorijsko utemeljenje i, čini se, ne manju empirijsku i istorijsku potporu”. A radi se o Šmitovoj teoriji Freund-Feind (prijatelj-neprijatelj) prema kojoj je „neprijatelj konstitutivan za određenje političkog” – te je zaključak da se neprijatelj u politici stalno mora proizvoditi. A ako društvo bez politike – shvaćene kao nezamenjiv oblik tehnologije vladanja – ne može, onda su bajke o miroljubivosti i miru tek podsvesne želje čoveka. Kad se neko društvo ili narod odluče da jednostavno prenabregnu tu zakonitost, Šmitovi zaključci su da pogubne posledice neće nestati. Naprotiv, narod koji se u toj dijalektici neprijateljstva i prijateljstva ne snalazi slab je i – nestaje. NIN objavljuje šire izvode iz poslednjeg intervjua Karla Šmita, koji je on za italijanski časopis Quaderni Costituzionali dao 1982. profesoru Fulku Lankesteru, dekanu Fakulteta političkih nauka Univerziteta „La Sapienza” u Rimu. Profesor Šmit je tada imao 94 godine. Tako da bi čitalac trebalo da ima razumevanje za neke „nepovezane i nejasne rečenice”. Posle toga, doživevši i smrt jedine kćerke, živeo je još dve i po godine. Umro je 7. aprila 1985. Intervju koji je, inače, nedavno preštampan u Italiji, na srpski je preveo Petar Bojanić, sa Instituta za filozofiju i društvenu teoriju Beograd.

Quaderni Costituzionali: Profesore, u ovom trenutku za vašu se misao u Italiji interesuju stručnjaci sa različitih pozicija i iz različitih disciplina. Osnovni pokazatelj tog interesovanja je nastojanje da se vaša dela prevedu na italijanski jezik, kako ona najpoznatija i najobimnija, tako i najvažniji članci među kojima je i “Rimski katolicizam” (“Römischer Katholizismus und politische Form”, 1923). Časopis “Quaderni Costituzionali” bi želeo da vam postavi nekoliko pitanja o državi u razvijenim industrijskim zemljama, potom nekoliko pitanja o predstavničkim institucijama i, uopšte, o metodologiji savremene nauke o ustavu.

Međutim, teško je izabrati pristup jer postoji rizik da se izgubi nešto dragoceno. Predlažem da usredsredimo pažnju – uz pomoć autobiografske retrospektive – na tri presudne teme na kojima bi počivali, ponaosob, po mom mišljenju, glavni segmenti ovog razgovora: 1) metodološki razvoj pravne nauke; 2) transformacija predstavničkih instituta i uslovi njihovog funkcionisanja; 3) odnos odluke, legitimiteta, legaliteta u savremenim državama.

Karl Šmit: Čitao sam pažljivo pitanja koja ste mi poslali. Podrazumeva se da je praktično sve tu. Odakle počinjemo? Na primer, od spisa “Rimski katolicizam”?

Q.C: Upravo se razmatra organizacija jednog kolokvijuma o tom vašem tekstu, koji je preveden na italijanski.

Šmit: Da, smatram to delo jednim od svojih najboljih. Mislim da sam ga napisao kada sam imao manje od trideset godina. Pošao sam od toga da postoji nekakva antirimska pasija (einen anti-römischer Affect) koja određuje nemačku istoriju. U prevashodno protestantskim oblastima (Nemačke) postoji jedan pogled na svet i na istoriju koji je sasvim drugačiji. Prema tome, trebalo je da navedem da su moji pojmovi izvedeni iz verskog građanskog rata. Vi u Italiji ne znate šta znači takva vrsta rata. Vi poznajete antiklerikalizam, ali ne i verski građanski rat. Vi, s druge strane, ne poznajete Hegelovu aroganciju; i Marks je odista samo jedan od Hegelovih sinova. Bez Hegela, Marks uopšte nije razumljiv. Kada bi danas trebalo da napišem knjigu nazvao bih je Die dritte Religion. Treća religija je nemačka kultura proistekla iz reforme (Gete, Šiler, Hegel). Muzika je katolička, iako je Bah protestant.

Zbog svega toga moj pojam države je usko vezan za istorijsku epohu. Smešno je tvrditi da mislim na Julija Cezara, Timura ili Muhameda. Na primer, objavljena je obimna knjiga Matijasa Gelcera o Juliju Cezaru kao državniku, ne znam da li ste je čitali, u kojoj on tvrdi da je Cezar državnik. Nalazim da je ovo smešno: kao kad bi se reklo da je Karlo Veliki bio automobilista. A što se tiče spisa “Rimski katolicizam”, koji bi trebalo da se objavi u Italiji, mogu samo da kažem: “Čoveče misli na to što radiš, a ako ne znaš sta radiš: verflucht” (onda si proklet). Prema tome, mogu da kažem da je čitava knjiga još uvek aktuelna. Napisao sam je 1921. godine, rekao bih 1921; od tada je prošlo šezdeset godina, to je više od dve generacije, dva puta trideset. Zaista je istina ono što mi je jedan kolega iz onoga vremena predočio, da se nikada neću osloboditi ovoga dela: “Nosićeš do groba, i s onu stranu groba, rečenicu koja kaže da postoji einen anti-römischer Affect.” Svi oni koji sada čitaju ovo delo zadivljeni su hrabrošću jednog katolika starog samo trideset godina da sve to kaže. U vezi sa tim, fenomen države je van svake sumnje, jer Italijani znaju šta je država, za razliku recimo od Engleza; a da ne govorimo o Amerikancima. Jer za jednog pravog Italijana država je banda pokvarenjaka i prevaranata. Nema nikakve sumnje da je za slavnog Makijavelija, kao i za Hobsa, država potestas directa. I dan-danas Crkva želi da bude samo potestas indirecta. Aktuelni termini, pomoću kojih se iskazuje ova problematika, svode ovu potestas indirecta, za masu ljudi, na sledeće pitanje: koji je to legalni autoritet kome treba da se povinujem? Odgovor na ovakvo pitanje i na slična pitanja je jasan: treba da se povinujem onom autoritetu koji može da me zaštiti, da me odbrani. Onaj koji me, međutim, ne može zaštititi, može isključivo da mi daje savete, a ne naredbe. Suštinski, on me može savetovati u smislu da li je neka stvar dobra ili loša, ali mi ne može reći da je učinim. Ovo je problem legaliteta. U vezi sa svim ovim, poznajete li moj spis Die legale Weltrevolution?

Q.C.: Naravno, vaš spis je objavljen 1978. u časopisu “Der Staat” povodom dela Santjaga Karilja Eurocomunismo e Stato.

Šmit: Upravo tih dana Kariljo je svrgnut. To je središnji pojam. Nagrada (ili višak vrednosti) posedovanja legalne vlasti. Država je fenomen koji je vremenski skučen; država postoji tek pet stotina godina, od 1500. do 2000, otprilike pola milenijuma. Zatim će uslediti nešto drugo; više od toga ne mogu da kažem. Država je postala instrument, mašina. Poslužiš se mašinom a zatim je odbaciš.

Država je zato za Hegela, kao što sam govorio, nova religija. Wegova deviza još od mladalačkih spisa jeste da jedan narod, na primer francuski, koji nije sproveo reformu (to će reći reformu u teološkom smislu, reformu kao Luterovu, Kalvinovu, u tom smislu reformu) ne može da napravi istinsku revoluciju. Francuzi nisu uistinu imali reformu. To je stara priča, znate. Da bih ovo obrazložio napisao sam isto tako jednu lepu knjigu: Land und Meer (Zemlja i more). Napisao sam je za vreme Drugog svetskog rata, a ponovo objavio prošle godine. Smislio sam je za vreme bitke kod El Alameina 1942. godine, a objavljena je kod lajpciškog izdavača Reclam: to je tako mala, ali lepa knjižica koja još i danas otkriva jednu epohu. Jedno drugo interesantno delo na ovu temu je ono o Hamletu. Posle 1945. godine svi izdavači su me na kolenima molili da preuzmem prava za svoja dela jer su se bojali.

Dakle, ovo sam govorio. Land und Meer, to je sudbinska knjiga i neverovatno je da je ponovo objavljena danas. Novo izdanje je objavljeno kod izdavača Hohenheim/Maschke i još uvek otkriva jednu epohu. U njoj sam sabrao nadu prošlosti i moju sopstvenu nadu. Knjiga je napisana 1942. godine za vreme bitke kod El Alameina i posvećena je mojoj ćerki Animi koja je onda bila dete od samo 12 godina, a koja sada živi u Santijagu u Španiji, udata za jednog istoričara prava. Tada mi je jedan admiral pisao pitajući me zašto sam knjigu posvetio jednoj devojčici, a ne Adolfu Hitleru. Smešno, Hitler nikada nije video more. Nikada bio na brodu. Napravio je jedan krug Dunavom do Budimpešte. I to me zasmejava. Baš ova konkretna činjenica, obična činjenica. Pride, nikada nije imao morsku bolest. Baš u periodu El Alameina je napisana ova knjiga. Ali nastavimo. Moj pojam države oslanja se na jednu epohu. Jedanput mi je jedan Italijan rekao da je to obrt nalik onom kopernikanskom. Doista, utemeljio sam državu na političkom, a ne političko na državi, za razliku od svih onih teoretičara doktrine države koji su izvodili političko iz države. Ono što čini državu jeste političko. Još tačnije, državu sam definisao ne političkim, pre svega razlikovanjem prijatelj-neprijatelj. A onda sledi veliko propitivanje, sledi veliko propitivanje.

Q.C: Ali, lično i sa metodološke tačke gledišta, kada ste stigli do ove ideje koja se tiče Freund-Feind?

Šmit: Vi me pitate o poreklu ideje koja se tiče odnosa prijatelj-neprijatelj. Izričit podatak je 1927. godina. Znate li odakle sve to počinje? Iz moga iskustva nemačkog života, iz života koji je, zaboga, dva puta i to totalno izgubio dva svetska rata. Na kraju Prvog svetskog sukoba premešten sam sa nemačkog Univerziteta u Strazburu, gde sam bio Privatdozent, u Minhen. Možda su mi Francuzi i dozvoljavali i puštali me da ostanem, ne znam, tražio sam da odem u Nemačku. Treba znati da imam mnogo rođaka Francuza, isuviše. Ostao sam još neko vreme u La Rochelle kod jednog mog rođaka. To je bilo važno za moje obrazovanje. Znate li da je moja majka (Nata Luiz Štajnlajn) obrazovana u jednom strogom katoličkom koledžu Sestara svetog Karla Bartolomea, blizu Sedana u Francuskoj. Moja majka je važila za majstora francuskog jezika (imam ovde jednu knjigu) i mi smo ga učili od malena. Vrlo je interesantna sudbina mojih francuskih rođaka: na primer jedan od njih, major francuske vojske u ratu u Vijetnamu, bio je u japanskom zarobljeništvu. Umro je prošle godine u La Rochelle. Od njega su mi ostala prelepa pisma. Imao sam uvek prisne veze sa Francuzima. Došavši u ovaj Sauerland, odrastao sam u dijaspori. Moj otac i moj stric potiču iz Grossbezirk Trier. Oni su bili duboki katolici i moj otac je završio ovde u Plettenbergu, u vrlo protestantskoj sredini, gde je jako brzo procvetala mala industrija čelika. Svi protestanti su bili bogati, a u to vreme su postojali antikatolički Bizmarkovi zakoni. Tri paroha regije Moselberge bili su rođaci moga dede, a deca su dolazila u ovaj kraj na raspust. Ponavljam, dakle, da u Francuskoj imam puno rođaka. U Alzas-Loreni u oba sukoba, učestvovali su zaista i kao pobednici i kao pobeđeni. Jedna moja stara tetka iz tog kraja, koja ne govori ni reči nemačkog, rekla mi je jedanput na francuskom: “Dva puta smo prelazili iz francuskih u nemačke ruke i svaki put je trebalo da aplaudiramo.” I najinteresantnije: tri brata moga dede bili su prognani u verskom sukobu tokom Bizmarkovog vremena. Za nas je Bizmark bio zao. Jedan od ta tri ujaka bio je paroh i posedovao je jedno malo imanje. Ja poznajem ovu stranu Katoličke crkve. Kada je moja majka došla ovamo, u Plettenberg, bila je u ekonomski veoma skromnoj poziciji i nadala se da će dobiti nasledstvo jednog od ta tri ujaka. Oko deset hiljada maraka.

Q.C: Svakako značajna količina novca.

Šmit: On je, međutim, taj novac ostavio jednoj crkvi, Pius Kirche u Berlinu; a znate li zašto? Zato što je ona bila jedina crkva u Berlinu u kojoj se propovedalo na poljskom. Bila je crkva za Poljake. Poljaci su hteli da sve politizuju, jedan Poljak ne može da radi drugačije. Ali vratimo se nasledstvu. To je uradio čovek koji je bio starosedelac teritorije Moselberge, tako da – kada je u crkvi u Plettenbergu prolazio kvestor – moja majka bi govorila: “Šta hoćete? Moj ujak je već dao 10 000 maraka crkvi.”

Q.C: To je vrlo zabavno.

Šmit: Gledajte, ali moja majka je bila vrlo blaga. Utoliko više je ovo njeno pitanje uticalo na moje početke. To je bila realnost. Ono, međutim, što me interesuje i što me najviše opseda tiče se moga života kao pravnika. Ima malo pravnika... Poznajete li Tomisena? U ovom smo trenutku okupirani mojim počecima. U tom smislu je on – po mom mišljenju – napravio grešku jer nije priredio jednu osmišljeniju bibliografiju o meni. U njegov jako i gotovo preterano marljiv rad nisu uvrštena ključna dela. Ima osnova, zbog toga, za verovanje da postoji jedna druga bibliografija. I ona postoji. Tomisen je hteo u stvari da isključi moje prve radove prenebregavši da već postoji priređena jedna dobra i suvisla disertacija.

Q.C: Ona Švabova ili ona Hofmanova?

Šmit: Ne govorim o Švabovoj, već o jednoj što prethodi ovom Tomisenovom radu.

Q.C: Onda vi mislite na knjigu onoga Španca koja je objavljena 1950?

Šmit: Za ime boga, to je suštinska, suštinska knjiga! Sreća je da je taj čovek emigrirao i ne znam gde je završio. Delo koje je napravio je dobro; tražio sam ga da bih se sreo sa njim i da bih ga lično upoznao. Napisao je disertaciju o meni u kojoj ima svega. Tomisen je, međutim, napravio grešku jer nije integralno preneo i objavio bibliografiju H. Kamano Martineza, koja je bolja nego njegova.

O Karlu Šmitu je potom napisano hiljade stvari. Svaki glupi doktorand se usuđivao da to uradi. Sa druge strane valja razumeti da ako neko ima već 95 godina, vrlo je teško podneti činjenicu da bilo koji student može sebi da dozvoli da piše svoju tezu o meni. A pisalo je toliko njih (50-100), sve sam idiot do idiota; to su naprosto sramne stvari.

Q.C: Naravno, ali treba razumeti da je vaše delo toliko značajno da je stoga sve to i neizbežno.

Šmit: Interesuje me italijansko izdanje knjige o Levijatanu, a zatim italijansko izdanje knjige Land und Meer. To je jako interesantna stvar, fantastična. Gotovo roman. Posle Levijatana objavio sam 1942. Land und Meer. Ali u osnovi Levijatana bila je činjenica da sam bio pod pretnjom SS službe koja me je napala u časopisu “Das Schnjarze Korps” 1936. godine. Tada sam bio savetnik pruske državei spasen sam samo zahvaljujući intervenciji Geringa. Gering je bio Himlerov rival. Baš u tom periodu organizovao sam jedan skup o “jevrejstvu u pravnoj nauci”, koji je još i danas interesantan i važan. Dakle, rekao sam, bio sam zaštićen ličnom Geringovom intervencijom, a onda, kada se bura stišala, napisao sam i objavio knjigu o Levijatanu. To delo nije štampano ni u jednoj izdavačkoj kući Partije, već kod jednog izdavača koji se toga u tom trenutku prihvatio. To je bio suviše kritički spis – razumete. Jer nisam hteo da popustim s naučne tačke gledišta, nisam želeo da pišem stilom nacističkog žurnaliste. U pitanju je naprosto jevrejski problem s gledišta, kako da kažem, iz prizme istinskih jevrejsko-hrišćanskih odnosa u tom kritičkom periodu koji zovemo “građanski rat”, periodu verskih građanskih ratova. Insistiram na problemu države. Šta je to moderna država, šta je ona uistinu? Odgovor je izazov. Challenge jeste građanski rat uopšte; challenge jesu svetski ratovi. Ovo je problem koji se rešava politički: rat i moć, i tako dalje, i tako dalje. Delo je, znači, bilo pokušaj da se izrazim uprkos totalnoj cenzuri koju je sprovela nacistička partija, u kojoj su bili isključivo moji neprijatelji (na primer Rozenberg), ako se u isto vreme zaobiđe Gering koji je zauvek ostao moj prijatelj. Ja sam se već 30. juna 1934. godine u aferi Rem, usprotivio nacističkoj partiji, kada su je, uostalom, mnoge ličnosti napustile. Gering se štitio dok god je imao mogućnosti, posle je izgubio moć. Moju poziciju i moju stranu delio je Popic, koji će zatim biti obešen 1945. godine, i tako redom. Potrebno je znati da se u takvoj situaciji 1938. godine objavljuje delo o Levijatanu Tomasa Hobsa kod izdavača koji ne pripada partiji. Sada je preštampava Hohenhajm iz Kelna ne menjajući ni jednu jedinu reč. Na nedavnom Sajmu knjiga u Frankfurtu predstavljen je zbornik Karl Šmit i njegovi sledbenici čiji je urednik jedan jako poznat stručnjak jevrejskog porekla Jakob Taubes, čovek velike kulture i originalnosti. Ali vratimo se glavnoj temi. Što se tiče ovog novog izdanja Levijatana (čini mi se), urednik je zaista jedan fantastičan čovek. Dve trećine knjige su moje, a ostalo pripada Mačkeu, koji je napisao jednu studiju sa dragocenim uvidima. To je čarobna knjiga.

O temi nacionalsocijalizma – mnogi novinari mi dolaze u posetu da bi me pitali da li sam bio nacista. Želim da u vezi sa tim iznesem svoje gledište. Pripadao sam NSDAP (partiji) i na legitimaciji bio je upisan broj 2.098.860; isto tako, ne mogu biti denacifikovan jer naprosto nisam bio nacifikovan. Tako stoje stvari, ali neka ih tumači kako ko hoće. Nemci nisu nimalo savitljivi. Francuzi, Španci i Italijani to razumeju. Nemci su isuviše pometeni – ne znaju šta rade. Vi svakako poznajete, u vezi sa ovim, knjigu Jozefa Kafke Proces; preciznije, knjigu Franca Kafke.

Q.C: Da, u Nemačkoj postoji jaka kontrola u društvu.

Šmit: Ne, mnogi iskreno veruju da deluju pravično, ali ne znaju šta rade. Nemci imaju malo smisla za ironiju. Poseduju sasvim retku vrstu ironije. Veliki njen deo je sasvim zakržljao. Hoću da kažem da su kao junak Kafkinog romana Proces za koga situacija postaje sve gora i gora, bezizlazna sa svih strana. To je jedan od najgenijalnijih romana koji postoje u čitavoj istoriji. Nema govora da je čitav jedan narod postao sveden na sve te uslove. I da je jedan Jevrejin mogao da napiše takve stvari posle Prvog svetskog rata...

Q.C.: Profesore, čini mi se da bi na ovom mestu bilo zgodno produbiti pojedine malo poznate aspekte vašeg dela i vaše biografije. Uopšteno govoreći – i pre sam vam o tome govorio – oni nisu dovoljno analizirani ni u početnom periodu vašeg života, niti u onom zrelom, posle Drugoga rata. Da li možete nešto da kažete u vezi sa ovim predlogom?

Šmit: Postoje dve teme na kojima bih želeo sada da se zadržim. Der Besiegt schreibt die Geschichte (Pobeđeni piše istoriju), a onda Nehmen/Teilen/Weiden (Uzimati/Deliti/Čuvati – Proizvoditi). Poznajete li ih? A Nomos?

Q.C: Da, naravno.

Šmit: O temi Nomosa želim da kažem nešto na sintetički način. Nalazim da je najveća istorijsko-intelektualna nesreća zapadne civilizacije nastala usled mešanja Norm i Nomos. Svega toga ima već kod Kelsena. Što se njega tiče, poznavao sam ga lično, a postoje i pisma gde on kaže da bi voleo da budem blizu njega, u Kelnu. Sa njime sam ostao krajnje korektan. Postoji prepiska koja ovo potvrđuje. Potom je on vrlo brzo emigrirao iz Nemačke i ubrzo smo izgubili sve kontakte. Kada sam stigao u Keln, Kelsen je već bio otišao. Za njega je sve bilo nezakonito, za mene, međutim, normalno. Tačka. Ja nisam nikada rekao da je on bio moj konkurent. Kelsen mi nikada nije bio ni za prineti... On je bio neokantovac, neokantovac sto posto. Ovakvo naučno polazište, može se reći, znam napamet; kada sam se formirao studirao sam kod mnogih profesora. Treba takođe da se zna da sam za vreme studija učestvovao na Dozenten Seminar kod Maksa Vebera, koji je bio vrlo strog.

Seminar je bio vrlo dobar, ali moglo je da se dogodi da nakon sat vremena provedenog sa njim, Veber naprosto odluči da te izbaci napolje. Meni se to nije desilo, ali sam video da je to učinio sa jednom jako ljupkom studentkinjom koja mu je nedosledno odgovarala na pitanja. (...)

Q.C: Na ovom mestu bih želeo da diskusiju prebacim na temu institucija. S tim u vezi imam ovde neke vaše priloge o parlamentarizmu. Na primer Die geistgeschichtliche Lage des heutigen Parlamentarismus i Volksentscheid und Volksbegehren.

Šmit: Što se tiče prvog dela, postoji novo izdanje potpuno isto kao original. Mogu da kažem još nešto na temu parlamentarizma. Bio sam u Berlinu 1933. godine, na Handelshochschule, i sa jednim kolegom, Jevrejinom, mojim dobrim prijateljem Miricom Julijusom Bonom, koji je posle prešao u Veliku Britaniju, dodelio sam doktorat jednoj devojci koja se zvala Kendziora, poljska katolkinja, vrlo velika katolkinja. Kendziorin je rad, po mom mišljenju, bez sumnje najbolji rad o liberalizmu; rad najvećeg kvaliteta. Devojka je, nažalost, završila u samostanu. Bila je Poljakinja iz severne Šlezije. Godine 1933. ona je bila moja najbolja učenica i napisala je ovu knjigu o “pojmu političke partije u sistemu političkog liberalizma”.

U ovoj knjizi ima svega: od Maksa Vebera do... Jednom rečju, to je ključna knjiga, delo još i danas korisno za aktuelnu situaciju. Već to, po mom mišljenju, predstavlja nešto neuobičajeno. Ako mi verujete, to što je ovaj rad za mene najbolji rad o liberalizmu, znači da u njemu ima svega: o Genšeru i o nevoljama celokupnog nemačkog liberalizma. Čak i o onima koji nisu liberali, to je ludo... mogu da primetim o ovim istim događajima koje prenosi današnja štampa: na ovakav način umire liberalizam! Da, tako umire liberalizam! Moj Bože, i ovde ima svega...! A knjiga je napisana još 1933. i još pride sa koreferentom Jevrejinom: sa Moricom Julijusom Bonom. Da, dragi moj, ona je bila fantastična! Sada ću da objasnim jednu stvar. Za mene je liberal naprosto pojam koje se tiče temperamenta. Postoji liberal kao što postoji kolerik. Jednom rečju, to je osobenost karaktera, jedan antropološki oblik. Ja sam liberalan čovek; ne znam ni jednog boljeg kada je reč o toleranciji, je l’ tako... Ali ako to postane partija, nastaće nesreća. Ako se to transformiše u jednu partiju, u totalnom smislu reči, nastaće nesreća kako za liberale tako i za sve druge. To je moja teza na ovu temu. Ja sam najbolji temperamentni liberal od svih koje poznajem. Koreferent ove teze, Moric Julijus Bon je moj jevrejski prijatelj, dok je Kendziora bila poljska katolkinja.

Q.C: Čitaću je pažljivo.

Šmit: Posebno sam nestrpljiv da čujem vaše mišljenje. Ne znam međutim da li je Kendziora još uvek živa. Čitava Handelshochschule je ostala u Istočnom Berlinu i nisu nikoga puštali da izađe. Na primer, ne mogu da dobijem fotokopije svih onih dokumenata koji mi nedostaju; čak i istoričari prava treba da nabave posebnu dozvolu. To treba da se zna. Zbog toga ne znam gde je Kendziora; nisam je video više od 40-50 godina; možda je živa, a možda je već umrla.

Q.C: Knjiga mi se čini veoma interesantnom čak i posle letimičnog pogleda na njen sadržaj.

Šmit: Da, izvrsna je! Pogledaj samo način kako su formulisana pitanja. Šta znači slobodno glasanje s liberalne tačke gledišta: sloboda formalnih prinuda, moralna sloboda, sloboda vrednosti. Ponavljam, u prilog ovome, odgovorno tvrdim da ovaj rad pripada prvoj kategoriji i da je retka naučna monografija liberalizma. Razume se, u smislu da prevazilazi liberalizam, celokupnu nesreću liberalizma. Ponavljam, svi su mi liberali mnogo simpatični, a mislim i da vi takođe imate narav liberala. I ja sam liberal. Ali šta s tim, šta će se potom desiti? Ovde postoji država, poznata nam država. Sa ovakvom državom neće uspeti da se pronađe nikakvo rešenje, već će država otići u propast. Epoha države je završena...

Q.C.: Da, ali vratimo se temama današnjice. Izgleda da se dobro vladalo u Saveznoj Republici Nemačkoj? Nalazite li da su nemačke institucije bile dobar eksperiment?

Šmit: A da! Želim nešto da kažem. Po mom mišljenju, Nemci ne poseduju ustavotvornu snagu. Ne znaju da stvore ustav. Wihova narav je podeljena sa Velikom Britanijom, sa kojom su srodni. Isto tako kao što se Italijani osećaju naslednicima Rimljana. Zbog toga u Nemačkoj nema više istinskog parlamenta. Dovoljno je samo pomisliti na problem neusaglašenosti. Šezdeset ili sedamdeset odsto poslanika u Bundestagu u Nemačkoj jesu u isto vreme izraz volje sindikata i zbog toga bi trebalo u skladu sa neusaglašenošću da napuste parlament. Postoji, međutim, totalna zbrka. Ova sada je totalna. Ovo nije Ustav, pre je rasturanje Ustava.

(...)

Pustite da objasnim. Moja teorija o vanrednom stanju ima svoje početke u Prvom svetskom ratu. Bio sam činovnik za vreme ovog sukoba i 1915. godine doživeo sam tešku povredu zbog koje sam sledeće tri godine bio poslat u Opšti bavarski ured u Minhen.

Q.C: Da, čitao sam nešto o ovoj epizodi u Švabovoj knjizi.

K.Š: Tom prilikom su me uputili u Kancelariju P (Abteilung P; Presse, Politik und Polizei) koja se bavi problemima štampe, politike i policije. Tamo sam bio referent za opsadno stanje; Bavarci su u to vreme imali sopstveno pravo na vanredno stanje. Prusko vanredno stanje protezalo se na čitavu Nemačku, dok su Bavarci imali sopstveno.

U tom periodu sam bio referent za vanredno stanje i na izvestan način sam četiri godine upravljao u Oberbadžern-u (Severna Bavarska).

Q.C: Znači, na ovim osnovama su nastali vaši radovi o diktaturi i o vanrednom stanju.

Šmit: Da, i na tom mestu sam bio prinuđen da se bavim mnogim temama: između ostalog bavio sam se poslovima koji su se odnosili na fabrike piva. Imao sam puno izvrsnih prijatelja u Bavarskoj, gde inače ima izvrsnih pravnika koji su mi i sada bliski. Na primer, jedan od njih je bio kod mene pre dve nedelje. Imam i dalje mnogo prijatelja.

Q.C: Kakvu budućnost ima za vas parlamentarizam?

Šmit: Nema nikakvu budućnost. “C’est un plébiscite des tous les jours, des tous les moments” (to je svakodnevni plebiscit, u svakom trenutku). Jedan započinje kada je drugi završen. Sa tako nečim, potom sa sličnim vidom javnoga mnjenja, kako očekujete da postoji parlament. To je ludilo, trebalo bi da se podržava ono što smo mi podržavali. Italijani imaju starije korene. Savremeni Nemci, međutim, rođeni su u jeku verskih građanskih ratova Reformacije. Možete to proveriti. Stara katolička partija Zentrum bila je čisto katolička. Vaša Demohrišćanska je jasno katolička. Kod nas, tome nasuprot, postoji unutar svega latentni Anti-römischer Affekt. A kako? Prvo pitanje kada se pojavio Hitler bilo je: da li je katolik ili nije. Da se utvrdilo da je katolik, došlo bi do rascepa.

Q.C: Šta mislite o odnosima između države i Crkve?

Šmit: To je interesantna tema. Državna Katolička crkva. Kada neka država ugovara konkordat, onda ona već poseduje jednu državnu crkvu tako da konkordat nema nikakav smisao. Razumete. Crkva priznaje državu i država priznaje Crkvu. One se u stvari uzajamno priznaju. Zato je konkordat iracionalan. Francuzi nemaju konkordat otkad imaju jednu neutralnu “pouvoir” (vlast). Neusaglašenost konkordata. Vi imate konkordat, zar ne?

Q.C.: Da, takozvani Patti Lateranensi iz 1929. godine.

Šmit: Poznati konkordat Musolinija i kardinala Gasparija. Povodom toga želim da kažem nešto drugo. Dakle, smatram da govorim sa jednom kultivisanom ličnošću.

U Jevanđelju Hristos umire jer je kažnjen; danas se, međutim, ugovara konkordat sa njegovim mučiteljima. Na isti način papa bi želeo da ugovori konkordat sa Rusima. Ali čemu to! Napisao sam jednu raspravu O tiraniji vrednosti. Da li ste je čitali?

Q.C.: Da, u Italiji je objavljena u časopisu “Rassegna di diritto pubblico”.

Šmit: Moj prijatelj i učenik profesor Forsthof ima kćer koja je udata za jednog italijanskog advokata iz stare firentinske porodice, koji je preveo ovu raspravu na italijanski. U njenom središtu je sukob vrednosti. Držim da je vrednost pojam koji neumitno vodi štednji. Koja je to najviša vrednost? Odgovor: to je ona vrednost koju sam upravo uštedeo. Razumeš, to je moja teza. A sada novi papa Jovan Pavle II govori o vrednostima i ne zna šta kaže kada se poziva na nemačke filozofe kao što je Maks Šeler. Sve je to tako tužno i baš me muči. Šta treba da se radi u ovom slučaju? Upravo je to opasno.

Q.C: Profesore, govorimo sada o vašim učenicima.

Šmit: Znate li zašto se ova kuća zove San Casciano?

Q.C: Ono što bih prvo odgovorio jeste da se to ime odnosi na seosku kuću u blizini Firence gde se Makijaveli bio povukao da bi pisao svoje knjige.

Šmit: Da, to je uobičajeno tumačenje. Hoću da kažem da se sa uobičajene tačke gledišta pozivam na Makijavelija, na mesto gde je on pisao Lettere (pisma). Ali postoji i jedno drugo tumačenje. Sa skrivene tačke gledišta pozivam se na sveca koji se slavi 13. avgusta. San Casciano je ime jednoga sveca zaštitnika profesora koga su ubili njegovi učenici. Tako su mene izboli moji učenici.

(...)

Q.C: Oprostite što sam vas zamorio.

Šmit: Želim da dodam još nešto. “Pobeđeni piše istoriju.” Zapisanoje: Le vencu écrit l’histoire. Ne pobednik. U Nirnbergu Nemci su izgubili rat. Grci. Ipolit Ten je tipičan gubitnik, on je savršen primer. Ja sam pobeđeni: dva svetska rata izgubljena, u dva rata sam bio potpuno umešan dok nisam izdržao teški američki zatvor. Pravim uvek puno problema za onoga ko može da dospe do određenog političkog gledišta: još je i danas opasno. U mom slučaju sve stvari su komplikovane. Toliko su mi loših stvari uradili. Ne znam da li ste vi svesni toga: Amerikanci su mi zaplenili biblioteku, dalje, druge stvari. Vraćali su ih sve, normalno, samo malo pomalo. A zatim je tužilac u Nirnbergu koristio sva sredstva (a to više ne bih želeo...).

Q.C: O ovom iskustvu ste imali priliku da pišete u Ex captivitate salus.

Šmit: Knjiga Ex captivitate salus je ključ da bi se razumeo razvoj događaja u Evropi i u Nemačkoj u poslednjem veku. Zaista sam ih proživeo. I dalje o tome pišem. Nedavno je objavljen jedan tekst o meni u “Frankfurter Allgemeine”, vrlo inteligentno napisan, ali koji me apsolutno ne poznaje. Tom prilikom se pozvao na mit o Benitu Čerenu... poznaje Melvilovu priču, mit o nerazrešivim situacijama... Ali uzmimo Hesa. On je još uvek u zatvoru. Ne mogu da govorim... Ne mogu da budem smatran odgovornim za rat! To je neverovatno!

Q.C: Još uvek senka Versaja.

Šmit: Da, da...

Q.C: Ko izgubi, nema više nikakvog prava.

Šmit: A to je dvostruko mučno za jednog pravnika... U vezi sa tim, pamtite li Bosjea? Teologa i propovednika Luja XIV... “La justice est une espce de martdžre” (Pravda je jedna vrsta mučeništva). U knjizi Rimski katolicizam postoji povodom toga jedna lepa rečenica: “J’en appelle de ta justice ta gloire”.

Q.C: Profesore, želeo bih da vam postavim poslednje pitanje i želeo bih da budem pomalo provokativan. Da li se osećate više pravnikom ili više politikologom? Ili se na određenom nivou refleksije oblikuje jedna jedinstvena kategorija koja obe zbližava?

Šmit: Osećam se sto posto pravnikom i ništa drugo. I ne želim biti ništa drugo. Ja sam pravnik i to ću ostati i umreću kao pravnik i sva nesreća pravnika je u to upletena.

Prevod: Petar Bojanić

Srpkinje Karla Šmita Karl Šmit (Carl Schmitt) ubraja se u najzanimljivije i najkontroverznije intelektualne ličnosti Nemačke u proteklom veku. Poslednjih godina o njemu se toliko piše i diskutuje da se može govoriti o “modi Šmit”. Zanimljivo je da je Šmit prvo “rehabilitovan” u Francuskoj, Španiji i Italiji, pa tek onda u Nemačkoj. Karl Šmit (1888–1985) rođen je u malom mestu Pletenberg, Vestfalija, u rimokatoličkoj porodici. Bio je drugo od petoro dece. Pravo je studirao u Berlinu, Minhenu i Strazburu. Godine 1915. oženio se Pavlom Dorotić, koja je tvrdila da je “srpska grofica”. Na osnovu odluke suda u Bonu 1924. taj je brak poništen. Sud je, naime, utvrdio da je Dorotić “hohštaplerka” (Hochstaplerin). Nisu imali dece. Neki biografi tvrde da je ta afera bila veoma neprijatna za Šmita. On je naime bio toliko ponosan na činjenicu da se oženio groficom, da se potpisivao Schmitt-Dorotic i ispod nekoliko radova. O tome govori i njegov učitelj i prijatelj Nikolaj Zombart. Tomas Ashojer, međutim, piše da je ona bila igračica u nekom lokalu, koja se predstavljala kao “Pavla Karita Marija Izabela od Dorotić” (Panjla Carita Maria Isabella von Dorotic). Navodno potiče od “slavne hrvatske plemićke porodice”. Prema ovom izvoru, Pavla nije kratkotrajna afera, već velika ljubav. U pismima i dnevničkim zapisima stoji da ona za njega predstavlja “dar neba”, “božji znak naklonosti”. U stvarnosti, Dorotić je bila prepredena varalica. Nestala je bez traga, a prethodno je iz njihovog minhenskog stana odnela nameštaj, kao i veliki deo Šmitove biblioteke, piše Ashojer u magazinu “Cajt” 2004. godine. U crkvenom leksikonu ne piše ko je njegova žena, već samo da se oženio “Pavlom Dorotić, sa kojom se 1924. razveo”. Dve godine kasnije oženio se “Srpskinjom Duškom Todorović” (die Serbin Duschka Todorovitch”, http://njnjnj.kirchenlexikon.de/s/s1/schmitt_c.shtml) U predgovoru Šmitovih dnevničkih zapisa objavljenih u Berlinu 2003. stoji da do danas nije poznato stvarno ime njegove prve žene. Šmit je upoznao početkom 1912. Tada je tvrdila da je španska igračica i da joj je ime Pabla. Početkom 1915. Šmit je rešio da se oženi Dorotićevom. Ona mu je odgovorila da su iznenada nestali svi njeni lični dokumenti. Tako je on zapisao u dnevniku za februar 1915. Kako je to bilo vreme rata, ona je u austrijskom konzulatu u Minhenu dobila duplikate, gde je stajalo da je Dorotić rođena u Beču, te “navodno vuče poreklo od jedne srpske plemićke porodice”. Nemački sud poništio je brak 1924. zbog “podle prevare supruge Karla Šmita”. Ti dnevnici nam otkrivaju mladog Šmita do ludila ambicioznog, opsednutog novcem i uživanjima. Kada je Pabla ili Pavla Dorotić nestala bez traga, Šmit je precrtao njeno prezime i dela potpisivao ponovo sa “Karl Šmit”. Srpkinjom Duškom Todorović (1903-1950) oženio se 1926. godine. Ona je bila njegov student, zatim asistent i na kraju supruga. Duška je umrla 1950, a do tada je Karl Šmit bio ekskomuniciran iz krila Rimokatoličke crkve, jer Crkva za razliku od nemačke države nije priznala razvod sa Dorotićevom. Sa Duškom je imao kćerku Animu (1931-1983). Anima se udala za španskog pravnika po imenu Alonso Otero i živela je u Španiji. Pit Tomisen je u tekstu “Carl Schmitt face au nazisme” (Diritto e cultura, n°1, 1995, Roma, pp. 189-202), pozivajući se na svedočenje bliskog Šmitovog prijatelja iz poznih dana Ernsta Hismerta, tvrdio da je u Šmitovom problematičnom odnosu prema Jevrejima znatan uticaj njegove žene Duške. Posle objavljivanja nekoliko tomova Šmitovih dnevnika i prepiske (19 000 pisama), kao i svedočenja gospođe Milke Kličković, ispostavlja se da je ta teza bez osnova. Pogledao sam i brojne zapise o Šmitu, nigde se to ne spominje. Nikolaj Zombart, sa kojim sam se družio u Berlinu (o tome sam pisao u “Hrišćanskoj misli”, 1993), pričao mi je da su oni imali “veoma skladan i lep brak” i da je uticaj Duške na njegove ideje bio neznatan. O tome uostalom Zombart govori i u knjizi “Mladost u Berlinu”. On se seća bračnog para Šmit, gde je “Srpkinja bila za glavu viša od svog muža. Qudi su se na ulici okretali za njima. Izgleda, međutim, da to nije nimalo smetalo ni Duški, a ni Karlu Šmitu”. * * * Jezik pravnika ljudi doživljavaju kao precizan, suvim apstraktan. Šmit je, međutim, pisao kao poeta. Izlaganja je upotpunjavao istorijskim i mitskim slikama. Wegove rečenice delovale su provokativno: “Pojmu države prethodi pojam političkog”, ili, “Suveren je onaj ko može da proglasi vanredno stanje”. Brzo je postao slavan. Reakcije na njegove državno-pravne teze bile su brojne i žustre. O tome govori njegova prepiska pohranjena u nemačkim arhivima. Ubraja se među najobimnije u toj zemlji. Kritikovao je Vajmarski ustav jer je “neutralnim” liberalizmom slabio nemačku državu. Racionalizmu parlamentarne demokratije suprotstavio je iracionalizam masa, koji svoj osnov nalazi u mitovima i zato nosi daleko veću vitalnost. Upoređivao je mitovi dva pokreta: radničkog i nacionalnog. U knjizi “Duhovnoistorijska situacija” pokazao je da je nacionalni mit daleko jači od radničkog. Na primeru uspona italijanskog fašizma sa Musolinijem dokazivao je koliko se liberalizam pokazao kao slab, inferioran. Za razliku od liberalnog učenja fašizam se daleko više posvećivao radnicima. U jednom od svojih najpoznatijih rasprava, “Legalitet i legitimitet” 1932. godine je podvrgao kritici institucije građanskog društva. Godine 1933. Hitler dolazi na vlast. Šmit se javno deklariše kao pristalica nove vlasti. Pre 1933. bio je blizak krugovima oko Kurta fon Šlajhera. Kada se čita Šmitov dnevnik, stiče se utisak da je ovaj nagli zaokret, ipak, rezultat oportunizma. On je prišao nacističkim krugovima pod uticajem Johanesa Popica, koji je bio ministar u Šlajherovom kabinetu. Šmit je pristupio nacističkoj partiji 1. maja 1933. i to pod brojem 2 098 860. U raspravi “Država, pokret, narod” 1933. tvrdio je da je Hitlerovo preuzimanje vlasti proteklo formalno-pravno korektno i u saglasnosti sa ustavom, te da je rezultat “discipline i nemačkog smisla za red”. U jesen 1933. Šmit je, zbog “državnopolitičkih razloga” premešten na berlinski univerzitet “Fridrih-Vilhelm” (danas “Humbold”). Javno je podržao Nirnberške rasne zakone iz 1935. godine. Ali te godine počinju i prvi napadi nacista na Šmita. U partijskom listu Šmitu se zamera da je podržavao Šlajherovu vladu, koja je bila protiv Hitlera, te da poznaje mnoge Jevreje. Optužba je glasila da su, pre dolaska Hitlera na vlast, “polujevrejin Jakobija i Šmit kritikovali nacističko preuzimanje vlasti u Rajhstagu”. Posle toga Šmit je izgubio uticaj, ali je ostao profesor na berlinskom univerzitetu, verovatno, blagodareći intervenciji samog Geringa. Razmatrala se mogućnost 1945. da bude izveden pred Nirnberški sud. Do toga nije došlo. Posle je glavni tužilac Kempner izjavio: “Zbog čega da mu sudim? Nije nikoga ubio i nije učestvovao u ratu.” Amerikanci su ga, ipak, uhapsili u jesen 1946. i držali u zarobljeničkom logoru do početka 1947. Vratio se u rodno mesto Pletenberg. Posle rata je ostao bez posla. Nije imao nikakvih izgleda da ponovo dobije mesto univerzitetskog profesora. Zajedno sa velikim brojem nemačkih uglednih pisaca, filozofa i umetnika (Ernst Jinger, Arnold Gelen, Hans Frajer, Martin Hajdeger i dr.) bio je izolovan. Pod pseudonimom Valter Hauzštajn objavljivao je priloge iz pravnih nauka i pisao prikaze knjiga. Za penziju se izborio 1952. godine. Odbio je da ispuni formular kojim su saveznici davali mogućnost Nemcima da se “suoče sa prošlošću”. Nije hteo da se podvrgne procesu “denacifikacije” (Entnazifizierung). U dnevničkim zapisima 25. septembra. 1947. Šmit piše: “Jevreji ostaju uvek Jevreji. Komunista može da se popravi i promeni. Glavni, istinski neprijatelj ostaje ‘asimilirani’ Jevrejin. Nema nikakvog smisla da se ‘Protokol sionskih mudraca’ proglasi za falsifikat.” Doživeo je duboku starost. Umro u aprilu 1985. nekoliko nedelja pre 97. rođendana. Pred kraj života je patio od manije gonjenja. Šmit je i među posleratnom generacijom pravnika uživao veliki ugled u Zapadnoj Nemačkoj. Wegovi studenti bili su savetnik kancela Adenauera Ridiger Altman i poznati publicist Johanes Gros. Uticao je na brojne savremene nemačke istoričare i filozofe. Neki su otkrili elemente “problematične solidarnosti” („problematischen Solidarität”) između Hane Arend i Karla Šmita. U delu “Elementi i izvori totalne vladavine”, objavljenom 1951, ova nemačka Jevrejka piše: “Šmit je van svake sumnje najznačajniji čovek u Nemačkoj na području učenja o ustavu i međunarodnom pravu.” O Šmitovom učenju o ustavu raspravljalo se i u tek osnovanoj državi Izrael. Wim se bavio izraelski ministar pravde Pinhas Roze. Slično Šmitu danas raspravlja američki politikolog Semjuel Hantington. Nova nemačka i francuska desnica danas se intenzivno bave Karlom Šmitom. Nikola Živković