Bez vezu i gaće ti padnu

Anegdota iz devedeset i neke kaže da su se studenti Medicinskog fakulteta u Nišu često žalili svom dekanu prof. dr Dušanu Velojiću, da ovaj i onaj profesor traže pare za šesticu. A on bi ih veselo upozorio: „Pazite, deco, šta pričate, jer kad bude stani-pani, ne odgovara samo onaj ko uzme pare, nego i vi koji pare dajete!” I pazili su.

Onda je, najednom, marta 1996. pukla afera prodaje ispita stranim studentima na Katedri za farmakologiju niškog Medicinskog fakulteta, a dekan Velojić je, očas posla – smenjen. I danas se, posle deset godina, u Nišu priča da nikome tad nije bilo do suzbijanja korupcije, nego profesor Velojić nije hteo u penziju, pa mu je „nameštena igranka”. Jedini način da starog SPS-ovca zameni mlađi SPS-ovac (profesor dr Branko Lović, prim. n), bio je da se obelodani korupcija na fakultetu, koja je i onako „prevršila meru”, kažu upućene Nišlije. Pri tom, slučaj na Medicinskom u Nišu iz 1996, nije bio nikakav presedan ni za Velojićevih vremena, ali ni posle njega. Ne samo na Niškom univerzitetu nego na svim univerzitetima u Srbiji. Tako se, devedesetih, u suzbijanje korupcije na fakultetima kretalo samo u slučaju „obračuna na lokalu”. Ili, kad se baš „prekardaši”, da se vidi da država ipak malo nešto i radi.

E sad, da li će afera „Indeks”, započeta prošle nedelje na Pravnom fakultetu u Kragujevcu, doživeti svoj epilog za razliku od ostalih afera u srpskom društvu, ili je i danas kao i pre deset godina u Nišu ovde samo reč o obračunu unutar novoustanovljene univerzitetske mafije?

Bilo bi bolje da epiloga bude, zato što je pitanje da li će nam više iko poverovati da je reč o „ispadu pojedinaca” (kojih je, za nekoliko dana hapšenja već 18), kako je najnoviju i dosad najveću univerzitetsku aferu definisao Studentski parlament Univerziteta u Kragujevcu. Za početak, da li će nam poverovati Grci, koji su, bar kako se čini po novinskim člancima u dokumentaciji Politike, najčešće spominjani kao revnosne platiše srpskih ispita i diploma devedesetih godina prošlog veka. Tako da nije nimalo čudno što je grčko ministarstvo obrazovanja odlučilo da detaljno proveri diplome koje su mladi grčki stručnjaci doneli sa kragujevačkog Pravnog fakulteta. A možda će na proveru staviti i diplome ostalih fakulteta u Beogradu. Tužno je i to što se po ostatku Evropske unije, među studentima, već priča kako se u Srbiji štampaju sumnjive diplome. A najtužnije, što će najgore proći oni studenti i profesori sa kragujevačkog Pravnog fakulteta koji nisu ni luk jeli ni luk mirisali. I koji su svoj profesorski i studentski posao pošteno obavljali. Ko će danas da ceni njihovo znanje i ugled?

Kolika je, uopšte, cena znanja u Srbiji, danas? I ko je kriv što je to znanje devalvirano? Da li se u zemlji u kojoj pored sedam državnih univerziteta postoji isto toliko privatnih univerziteta, tj. 51 privatni fakultet (svi, razume se, na spisku Ministarstva prosvete i sporta), studira zbog znanja ili zbog diplome? I kome, na kraju, ta diploma služi?

Profesori univerziteta u Srbiji, sa kojima je NIN razgovarao, nimalo nisu iznenađeni aferom „Indeks”, za koju bi, kako kažu, voleli da se ne zaustavi na Kragujevcu, ukoliko je zaista reč o „agresivnom obračunu s profesorskom mafijom”. Jer, kada je Institut za društvenu teoriju i filozofiju, zajedno sa organizacijom „Transparentna Srbija” pre nekoliko godina objavio rezultate istraživanja o korupciji među profesorima Beogradskog univerziteta, po kojima su Medicinski, Pravni, Ekonomski, Stomatološki i Fakultet organizacionih nauka prva petorka na listi korumpiranih fakulteta, država se, bar ne otvoreno, kažu profesori, nije time pozabavila. Naprotiv, bilo je onih koji su za upitnik ankete govorili da nije dobar, da je preopširan i neadekvatan. Među njima je bila i prof. dr Marija Bogdanović, bivši rektor BU.

Korupcija je ovde način života, pa je sasvim očigledno da je u „kriminalu belih kragni” profesorska mafija – značajna karika.

U razgovoru sa profesorima BU koji su insistirali na anonimnosti, NIN saznaje da pritisak na profesore često počinje „bezazlenom, prijateljskom intervencijom za nekog studenta”. Ponekad se na tome i završi, jer oduvek je bilo tih „besplatnih usluga” među profesorima: „ti meni pusti kumče, ja ću tebi komšijino dete”. Ali ima i onih intervencija, koje se, ukoliko ih odbijete, iznova i iznova ponavljaju, prepričava svoje iskustvo jedan beogradski profesor: „Indikativno je kad isti ljudi intervenišu, i to intervenišu sa većim brojem zahteva. Pri tom su moćni i upravljaju fakultetom. Ako odbijete jednog, pojavljuje vam se druga, treća, četvrta intervencija za istog studenta. Intervenišu kolege, profesori. Donesu vam indeks, popunjenu prijavu, samo da napišete ocenu. Ako im ne učinite, onda dođe neko treći, direktno preti, kaže, eto on je dobar čovek može da ti pomogne, ali može i da ti odmogne. Nije takav, ali ne treba ga ljutiti.”

Zanimljivo je da je istraživanje Studentske unije Srbije u okviru kampanje „Trulo je...” iz 2005. godine pokazalo da bi čak 69 odsto studenata beogradskog, niškog, kragujevačkog i novosadskog univerziteta varalo na ispitima, a 31 odsto njih bi, po ovoj anketi, ponudili mito da bi položili ispit. Znanje je devalviralo, rezultat je ove ankete.

Dr Slobodan Miladinović, profesor sociologije na Fakultetu organizacionih nauka, ne misli da je devalvacija znanja i favorizovanje prazne diplome posledica promene vrednosnog sistema devedesetih, već da kod nas „učenje za ocenu” ima dugu tradiciju, još od Drugog svetskog rata:

„I moja generacija je živela između profesorskog učiš za sebe i roditeljskog učiš za ocenu. U svesti naših ljudi je bitnije imati papir nego znanje. Zvanje je važnije od znanja. Ako tome dodamo poslednjih 15 godina ekonomskog sunovrata, degradaciju vrednosti, sasvim je logično ovo što nam se događa. Nekad je obrazovanje bilo državno, pod kontrolom države, a onda postaje biznis. Otvara se veliki broj privatnih škola, a njihov motiv nije pomoć da se razviju određena nauka ili struka, nego da se stekne profit. U takvim uslovima normalno je da diploma postane konačni proizvod, a ne stručnjak sa znanjem.” Tako da su i privatni fakulteti doprineli devalvaciji znanja u Srbiji, mišljenje je većine NIN-ovih sagovornika.

I profesor dr Žarko Trebješanin, psiholog, čija „strogost” i nesnižavanje kriterijuma na ispitima nisu baš odgovarali profilu BK univerziteta, reći će za NIN da „privatni fakulteti ne vode dovoljno računa o nekoj dugoročnoj politici”, i da je to veliki problem u obrazovanju u Srbiji. „Mogu da razumem da oni imaju ozbiljne poteškoće da plate velike zakupnine za prostorije, ali mislim da je pogrešno da se pošto-poto povećava broj studenata. Pri tom se snižava kriterijum da bi studenti što lakše prolazili na ispitima”, kaže Trebješanin.

Međutim, više nema nijedne ozbiljne privatne firme u kojoj se neko može zaposliti bez ozbiljnog testa i dva meseca probnog rada, reći će za NIN dr Srbijanka Turajlić, profesor Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu: „Posle toga vam kažu: hvala lepo, hoćemo da vas držimo, ili hvala lepo, nećemo da vas držimo. Jasno je da za tu vrstu firmi nema potrebe da se kupuje diploma. Tu se računa samo znanje. Imate znanje ili ne. Cena znanja u ovoj zemlji počinje da raste tamo gde postoji neko kome je stalo da firma uspešno posluje i ko se o tome stara. Cene znanja još uvek nema tamo gde se zapošljava preko veze, i tamo gde se zapošljava po partijskim vezama. Mi možda jesmo demokratsko pluralističko društvo, ali je danas mnogo manje poslova koje možete obavljati a da niste član neke od partija, nego što je to bilo u doba moje mladosti u jednopartijskom sistemu. Otuda postoji jasan motiv da se kupe diplome na onim mestima gde ćete vi napredovati samo imanjem diplome a ne pokazanim znanjem.”

Zato se, kaže dr Turajlić, u javnosti govori o pravnim, ekonomskim i medicinskim fakultetima, jer su to, zapravo, „tri ključna snabdevača diplomiranih stručnjaka koji će raditi u državnoj upravi ili u društvenim preduzećima”: „Ne mogu reći da su bolnice i domovi zdravlja društvene firme ali na neki svojevrstan način i jesu, dakle to jesu firme bez gazde, nekoga ko bi nadzirao. Najvažnije je zato, obesmisliti vrednost kupljene diplome. Diploma je samo uslov da vas neko pozove na intervju, uslov da vas neko testira. Ali, ako ja treba da položim ozbiljne testove za taj posao, i nije mi potrebna partijska knjižica, nisu mi potrebni mama ili tata, stric ili tetka, onda ja nemam motiva da kupim diplomu, pa neće imati ko ni da mi je proda.”

Za razliku od profesora dr Mirka Vasiljevića, dekana Pravnog fakulteta u Beogradu, drugog sa liste najkorumpiranijih fakulteta sa BU, koji nije imao vremena da govori o korupciji na Pravnom za NIN, prof. dr Nevenka Žarkić-Joksimović, dekan FON-a, kaže da „ne bi mogla da da ruku”, ali da je „90 odsto uverena da na FON-u nema korupcije, bar ne u onom klasičnom smislu, novac za ocenu”. Profesorka Žarkić-Joksimović će reći da takvo mišljenje o korupciji vlada zato što se pretpostavlja da su studenti medicine, ekonomije i FON-a „imućniji od drugih”, pa valjda „imaju i da plate”. S druge strane to su fakulteti „na kojima su kolektivi podeljeni”: „Ima tu više klanova nego na drugim fakultetima, pa je onda pitanje ko je intervjuisan, ko je popunio anketu u tom istraživanju. Šta je odgovorio u anketi zavisi i od toga kojem klanu pripada.”

A zašto studenti FON-a, na svom sajtu njnjnj.puskice.co.džu kažu da je FON postao Fakultet olakšanih nauka?

„Pristup sajtu je slobodan. FON mnogima bode oči, jer je danas izuzetno tražen kao državni fakultet, pa konkurencija piše svakakve komentare. To ne moraju biti studenti FON-a. Ne mislim da su to olakšane nauke, naprotiv i dalje postoje kritike da je prolaznost na fakultetu mala, kako profesori dosta traže, a s druge strane, ima profesora koji su shvatili suštinu Bolonjske deklaracije, a to znači da se polaže preko testova, da se rade projekti, seminari, kako je to na drugim sličnim školama, pa možda neki studenti zato misle da su to olakšane nauke.”

Nego, NIN je, kad baš nije naišao na neko razumevanje u Beogradu, želeo da proveri šta se danas radi na Medicinskom fakultetu u Nišu? Demokratske 2000. godine dekansko mesto je preuzeo profesor dr Milan Višnjić, hirurg, DS-ovac, koji je i danas tamo. Samo više nije DS-ovac. On za NIN tvrdi da je sve učinio da suzbije korupciju na najmanju moguću meru, iako po Internet forumima, ovih dana, neke Nišlije pišu da kad bi se krenulo u „raščišćavanje korupcije na niškom Medicinskom fakultetu, verovatno ne bi bili uhapšeni samo portir i čistačice”. Kako piše „Apsolvent”, nedavno je „privedena i jedna profesorka zbog mita”, a eliminacioni ispiti (koje je uveo sam dekan Višnjić da bi suzbio, kaže, mogućnost korupcije, prim. n) „ne polažu se više u amfiteatrima nego u dve učionice”. „Apsolvent” tvrdi da su „u jednoj studenti koji su dali pare i deca lekara, a u drugoj studenti koji nemaju nikoga a ni para, ali su učili. Iz prve učionice svi prolaze test sa ocenama 9 i 10, a iz druge, od njih 30, test prolaze samo tri, četiri studenta”. Dekan

Višnjić kaže da su to sve izmišljotine, i da bi želeo da zna ko su ti ljudi koji se skrivaju iza pseudonima. Da za privođenje profesorke na fakultetu nije čuo, a on bi valjda „prvi to trebalo da zna”, i da se eliminacioni ispiti polažu u amfiteatru, da ih kontroliše više profesora i da se timski i pregledaju. „Mislim da sad na fakultetu ne može baš tako lako da se kupi ispit, jer treba prvo da smuva na testu koji polaže da bi se kvalifikovao za ispit, pa da elektronskom lutrijom izvuče svog profesora, pa onda da pokuša da ga podmiti. Ne mogu da garantujem da uopšte nema korupcije ali je sada put mnogo teži”, uverava dekan Višnjić koga mnoge Nišlije baš i ne vole zbog izjava da će biti „doživotni dekan”. Na niškom Kliničkom centru, pak, od dobro upućenih u prilike Medicinskog fakulteta, saznajemo da ni test ni elektronska lutrija nisu garancija protiv korupcije i nepotizma koji i dalje haraju fakultetom. Prodaje ispita je sigurno manje, ali samo zato što nema više onoliko Grka koji su jedva sricali srpski, ali su odlazili kući sa devetkama i desetkama u indeksu, naravno, za lepe pare. „Kako je bilo za Velojićevog i Lovićevog vremena, devedesetih, i danas je isto, za Višnjića. Razlika je samo što je tad korupcija bila SPS-ovska, a danas je demokratska. Pa koja vam se više sviđa. Isti oni komunistički profesori bez ijednog jedinog rada, bez referenci, oni koji su predavali kad sam i ja bio student, i dalje predaju, sada ojačani svojom nesposobnom decom, koja su na prevaru završila taj isti fakultet i dobila asistentsko mesto”, kaže NIN-ov sagovornik iz Niša, koji nije želeo da se predstavi.

Po onoj staroj nišlijskoj: Bez vezu i gaće ti padnu.

Plate na univerzitetu Profesorska, sto hiljada Profesori onih fakulteta koji su prema istraživanju o korupciji na srpskim univerzitetima u samom vrhu imaju i najveću mesečnu platu. Zarade univerzitetskih profesora, redovnih ili vanrednih kreću se od 40 hiljada do preko 100 hiljada dinara, koliko primaju pojedini profesori Pravnog fakulteta u Beogradu. Na osnovu Protokola koji su Mlađan Dinkić, nekadašnji ministar finansija i Slobodan Vuksanović, sadašnji ministar prosvete i sporta potpisali sa predstavnicima sindikata prosvetnih radnika, plata redovnog profesora od novembra prošle godine iznosi do 569 evra, odnosno oko 45 000 dinara. Prema istom dogovoru, zarade će do novembra 2007. godine porasti na 795 evra ili 64 000 dinara. Za to vreme će se plata fizičkog radnika na fakultetima i višim školama povećati sa 115, kolika je trenutno, na 142 evra. Ovih četrdesetak hiljada dinara koliko se trenutno izdvaja iz budžeta Srbije za mesečnu platu univerzitetskih profesora, na većini fakulteta u Srbiji samo je jedan deo njihove mesečne zarade. Bogdan Đuričić, dekan Medicinskog fakulteta u Beogradu, kaže za NIN da je plata njihovih profesora 45 000 dinara, dok asistenti i pripravnici primaju oko 22 000 dinara. Međutim, za one zaposlene na fakultetu koji ne rade na klinikama, odnosno u zdravstvu, fakultet na budžetsku platu dodaje još oko 20 odsto zarade. „Zarada koju isplaćuju fakulteti svojim zaposlenima zavisi od uspešnosti pojedinih fakulteta. Fakulteti imaju obavezu da najviše 30 odsto svojih sredstava troše na zarade zaposlenih, a plata preko budžetske zavisi upravo od toga koliko koji fakultet zarađuje”. NIN saznaje da profesori Fakulteta organizacionih nauka, jednog od najatraktivnijih i najuspešnijih fakulteta Beogradskog univerziteta, primaju mesečno između 90 hiljada i 100 hiljada dinara, a asistenti oko 50 000 dinara. S druge strane, vanredni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta, takođe u Beogradu, prima samo budžetski deo plate, odnosno oko 40 000 dinara. Iako se najveći broj fakulteta pravdao kako je plata profesora i univerzitetskih radnika poslovna tajna, Mihajlo Nenin, prodekan za finansije Filozofskog fakulteta u Novom Sadu odmah je pristao da za NIN otkrije koliko se zarađuje na ovom fakultetu. „Primamo budžetsku platu, docenti 35 000, vanredni 38 000, dok redovni profesori primaju 41 000 dinara. Dekan ima 30 odsto više od ovoga, prodekani 20, šefovi katedri 10 odsto. Pored ovoga primamo i dodatak od nauke, ukoliko ste angažovani na nekom projektu, radu, studiji... Taj dodatak iznosi od 10 000 do 25 000 dinara, u zavisnosti od broja bodova koje dobijate na osnovu značaja rada, od toga gde se on objavljuje i slično.” Nenin kaže da i sam fakultet, ukoliko je u mogućnosti, „na ovu osnovnu platu dodaje i neku hiljadu više. Obično kada su upisni rokovi, prijava ispita, znači kada dobijemo neka sredstva. U januaru i februaru smo primili samo osnovnu platu, ali narednih meseci valjda će biti veća.” Na beogradskom Filološkom fakultetu zarada redovnog profesora pred penzijom, kaže izvor NIN-a, iznosi 65 000 dinara, što znači da fakultet obezbeđuje oko 40 odsto ukupne zarade. Plata docenta je 45 000, dok asistenti primaju oko 30 000 dinara. Takođe, borcima protiv korupcije krajnje sumnjiva univerzitetska ustanova je i Beogradska poslovna škola, čiji profesori imaju 80 000 dinara platu. Viši predavač zarađuje blizu 70 000, a predavači 55 hiljada dinara. Plata je na ovoj višoj školi, kako je rečeno NIN-u, fiksna i ne određuje se na osnovu učinka pojedinih predavača. Suprotno tome, Ekonomski fakultet u Beogradu plate svojim zaposlenim određuje na osnovu broja časova, vežbi, učešća u naučnim projektima... Zarade se, kako NIN saznaje, kreću od 50 000 do 100 000 dinara, koliko izgleda primaju oni vredniji. Među prvima, bar po visini mesečne zarade, ističe se beogradski Pravni fakultet čiji profesori uglavnom zarađuju iznad 100 000 dinara, iako nismo dobili i zvaničnu potvrdu ove informacije. Ni njihove kolege sa novosadskog Pravnog fakulteta nisu želele da kažu kolika im je mesečna zarada. I za njih je to strogo čuvana poslovna tajna, o kojoj se ne govori. Petrica Đaković