Zvezdani rat na Zemlji

Osim u Poljskoj i Češkoj, jedna antiraketna vojna baza SAD pojaviće se konačno i na Kavkazu – uprkos političkoj buri u Rusiji, prinuđenoj da brže bolje razmišlja o nečem što bi trebalo da bude “odgovor” izazovu. Poslednja pojedinost u zapletenom miljeu tih zbivanja pridodata je prošle nedelje, potvrdom šefa američke Agencije za odbranu od raketa generala Oberinga da SAD žele takvu bazu. Mada, još ne kažu u kojoj će tačno zemlji ona biti organizovana.

Reč je, kao i u slučaju Češke, o radaru, uključenom u sistem u kojem je i baterija od deset projektila-presretača, koji će biti u bazi u Poljskoj.

Nastojanje Vašingtona da priđe s oružjem bliže eventualnim ciljevima u Rusiji, uznemirilo je Moskvu.

Postoji teza da se time skraćuje potrebno vreme američkog raketnog doleta do takvih ciljeva, pa se navodno umanjuje ruski potencijal zastrašivanja tzv. nuklearnom odmazdom – u čemu je jedna od glavnih poenti apokaliptične matematike nuklearnih supersila.

Rusima se čini da ravnoteža “klizi u stranu”, otkako je predsednik Buš objavio da SAD istupaju iz ugovora Vašingtona i Moskve o zabrani razvoja protivraketnog oružja (posle prve inauguracije 2000). Samovoljnim istupanjem iz sporazuma – u stvari, “otkidanjem” jednog od nekoliko međusobno povezanih elemenata svojevremenog dogovora Regana i Gorbačova – pokazan je osećaj Amerike da je, sa stanovišta vojnih činjenica, uspela da stekne premoć.

Takav zaključak je mogao biti izveden na osnovu procene stepena dotrajalosti ruskih raketa i vrlo skromnih mogućnosti Moskve da finansira neki izum i proizvodnju “više generacije” svojih projektila. Na drugoj strani, računalo se s prvim rezultatima u američkom PRO “kišobranu”. Oni su potvrđeni već nekoliko godina kasnije, kada su američke rakete-presretači, posle prvih “promašaja” počele da pogađaju školski lansirane projektile “protivnika”.

Suočen sa ovom velikom neprijatnošću još na početku predsedničkog roka, Putin je preuzeo da lično prati tok obnove sposobnosti Rusije za “odmazdu”. Pre manje od dve godine, Moskva je tako saopštila da i Rusija ima konja za trku, ali to je u njenom slučaju oružje “sposobno da probije bilo koju protivraketnu odbranu”. Predsednik Rusije je izjavio da njegova zemlja raspolaže bojevom “glavom” koja se “praktično ne može uništiti” sredstvima PRO sa zemlje. Dakle, ni američkim.

Objavljena je vest o “napravi”, sposobnoj da svoje ubojno nuklearno punjenje iznese iz atmosfere u kosmos – gde je (kako stvari sa američkim oružjem trenutno izgledaju) nedoseziva – i vrati ga nazad u atmosferu, usmeravajući “samu sebe”.

Uverenje da od ovoga nema zaštite, izvire iz navoda da se svi odbrambeni sistemi zasnivaju na određivanju “trajektorije”, a ovo je “zrno” koje pristiže “bez putanje”, jer pada “s neba” – iz vasione. Tamo bi možda moglo biti uništeno, međutim, još nisu razvijenih tzv. sateliti ubice.

Američka strana nije porekla da Rusi imaju “nou-hau” novog oružja, rekavši međutim da je reč o ideji još iz vremena Andropova, u čije ostvarivanje je navodno još tada uloženo dvadeset milijardi dolara.

Ipak, politička kriza se razvija iz osećaja Rusije da je ugrožena. Razlika je samo u odgovoru na pitanje-čime ugrožena? Po jednome, “mogućnošću” da američki “presretači” ipak pogode i “dotuku” neki od “topolja M”, te makar umanje snagu “asimetričnog odgovora”. Po drugome, Moskvu uznemirava sopstveno saznanje da se rok dotrajalosti stotina i stotina njenih raketa bliži, a tempo proizvodnje i uvođenja u dežurstvo “topolja M” je vrlo spor, te se već sada zaostaje u zameni. Navodno, moglo bi se dogoditi da se u 2012. (godinu isteka ugovora o strateškom nuklearnom oružju) čak uđe s deficitom nuklearnih punjenja u odnosu na broj dopuštenih, uz nedostatak od čak hiljadu (navodi jedan od vojnih saradnika Ruske akademije nauka). Konačno, po trećem – Putin “ne spava” jer SAD prilaze svojim uporištima ruskim granicama, ne mareći za upozorenja na “zonu interesa” Moskve. Što znači, ne veruju da Rusija može nečim to da spreči.

Upitan o reakcijama Rusa, general koji je saopštio da SAD stižu, ne samo u Poljsku i Češku već i na Kavkaz, kaže – rakete neće biti naciljane u Rusiju, braneći tezu da je američka antiraketna odbrana našla smeštaj u Evropi, štiteći zemlje NATO od Severne Koreje i Irana.

Nedavno, u Minhenu, predsednik Putin je slične američke navode javno izložio podsmehu, ukazujući na “trajektorije protiv zakona balistike”. Ipak, “nema načina” da američki antiraketni projektili “zaustave stotine raketa i hiljade nuklearnih glava, koje imaju Rusi”, ostao je pri svome Oberg. “Osim toga, čak i kada bismo se trudili da ciljamo u te rakete, ne bismo mogli te rakete da uhvatimo iz Poljske. U stvari, kada bismo nastojali da ciljamo u ruske rakete mi ne bismo presretače postavili u Poljskoj, to je preblizo Rusiji. Bile bi na drugoj lokaciji”, citiran je šef Agencije.

Ako, kao što se kaže, dospe na južni Kavkaz, u kojoj će zemlji američki radar pronaći utočište, u Gruziji, Azerbejdžanu ili Jermeniji? Službeni izvori sve tri zemlje tvrde da Vašington o svojim idejama nije ništa još dostavio zvanično, u formi zahteva lokacije.

Sa strane, najmanje očiju se okreće Jermeniji, Jerevan je bliže Rusiji. A najviše Gruziji gde, u Tbilisiju, predsednik Sakašvili pocupkuje već dve godine u mestu, iščekujući prijem Gruzije u NATO.

U Bakuu, predsednik Azerbejdžana Ilham Alijev kloni se svrstavanja. Takvu politiku postsovjetskog Azerbejdžana “na dva konkurentska koloseka” – Baku (Ankara)- Vašington i Baku – Moskva, trasirao je još Hejdar Alijev, predsednik-otac, svojevremeno i prekaljeni “kagebeovac”.

Ako je Alijevu-sinu od Alijeva starijeg išta ostalo u amanet, onda je to sigurno apel da se nikada do kraja ne opredeljuje. Azerbejdžan je nejak. Rusija je na granici. Međutim, Amerika gospodari svetskim okolnostima. Ilham postupa kao da je svestan da je širina polja njegovih sopstvenih kombinacija između ta dva nepomeriva graničnika. I da “treba biti miran” bar dok se ne reši sudbina Nagorno-Karabaha, i ne prekrati spor povodom te pokrajine sa Jermenijom.

U Bakuu, zvaničnicima se steže srce na pomisao da Buš, recimo, odluči da svoj “irački mandat” kruniše i napadom na Iran – te da SAD zatraže da u akciju uključe i Azerbejdžan, kao najbližu pogodnu polaznu teritoriju za svoje vazdušne udare. Alijev se još više ne bi mogao osećati lagodno uz pomisao da ga Rusi, zbog savezništva s Vašingtonom, svrstavaju među mogućne neprijatelje.

Dakle, ni Azerbejdžan nije kandidat za radar. (Uostalom, tamo jedan već postoji, na usluzi Rusima.) Onda, ipak, ostaje – Gruzija.

Predsednik Sakašvili odavno obećava da će SAD uskoro doći na Kavkaz, takoreći pred vrata Moskve, čim Gruzija stupi u NATO. A “to znači da će granica Gruzije biti granica NATO!”, citiran je Sakašvili.

Sakašvili prihvata da Gruzija bude personalni oslonac-domaćin geostrateške ose Baltik – Crno more – Kaspij, za koju je teren raščišćavan “demokratskim revolucijama” u Gruziji i Ukrajini. Kavkaz je kopneni “nosač aviona”. S njega se lako može napasti Iran. Odatle se “ima na oku” Rusija, a sutra ko zna, možda može biti dragoceno utvrđenje SAD, istureno prema muslimanskim državama i Kini.

Pored toga, zaposednuti Kavkaz znači zaštititi izvore i provodnike za gas i naftu iz Kaspija. Taj put uklanja zavisnost zapadnog snabdevanja energijom iz Rusije. Znači, i na taj način se Moskvi izbija adut iz ruku.

Na izvestan način, neki nagoveštaj da je Gruzija zapravo u igri antiraketne odbrane poslat je i izjavom Nikoloza Rurue, funkcionera komiteta za bezbednost gruzijskog parlamenta. Upitan za radio Slobodne Evrope, Rurua kaže – nije ovlašćen da iznese službeni stav, ali sa stanovišta službenog stava Gruzije i njega lično, “mogućno je prihvatiti američki predlog”. Po njegovom mišljenju, “što je Gruzija bliže zapadnim sistemima odbrane, što je više integrisana u te sfere, bolje je za našu zemlju”.

Nije nejasno i neobjašnjivo, ako se imaju u vidu drevno gruzijsko trajanje i istorijsko iskustvo Gruzije s Rusijom. Ovog puta reč je o rastućom opsednutošću Rusije opasnostima.

Putinov “Minhen”, ukazao je na rastuću krizu poverenja SAD i Rusije. Oni koji imaju to u vidu, uvereni su da će probuđene sumnje sada doneti dovoljno posla čak i predsedničkim naslednicima Buša i Putina. Biće teško razuveriti Ruse u njihovom argumentovanom utisku da SAD eksploatišu političku odbojnost Varšave, bolesni trijumfalizam baltičkih država i volju Gruzije, trudeći se da “opkole” njihovu zemlju sa svih strana.

To već sada nije samo pusta fobija. Još posle Nove godine je iz Vašingtona javljano o “novoj strategiji” resora odbrane, skoncentrisanoj na privlačenje crnomorskih zemalja u krug bezbednosne saradnje sa Amerikom. Zamisao se razrađuje. SAD su preokupirane ratom u Iraku i Avganistanu, ali cilj Vašingtona je – probiti se u srce regiona kojim tradicionalno dominiraju Rusija i Turska.

No, Vašington nije ni gluv ni slep, i određeno kolebanje među evropskim saveznicima NATO već je zapaženo. Putinov govor imao je efekta. Poslednja vest kaže da se u resoru Kondolize Rajs traže načini za zaustavljanje erozije zapažene u rusko-američkim odnosima, kako se ne bi prešla “kritična granica”. Vašington šalje emisare. Angažuje ih u misiji objašnjavanja Moskvi američkih izazivačkih koraka bezazlenim namerama. NJeno je da spreči “korake” ili prihvati “dobre namere” – ali to upravo i jeste odgovor na pitanje čemu služi arsenal “zastrašivanja”, za koji se zna da se ne može upotrebiti. Kada “zastrašujete”, ne mogu vas izazivati.