Bojali smo se da neki kamion ne krene na nas

BREZ LJUBEZNI: Rođena sam nedaleko od Novog Mesta, u domu Beceletovih, jednoj od nekoliko kuća uz zamak Stari grad. Zamak je pripadao grofovima Margeri; dve kontese koje su u njemu živele sa bratom, bile su za nas prava atrakcija – uvek u svečanim toaletama, sa raznobojnim suncobranima, okružene mnogobrojnim belim pudlama. Za svako dete znale su iz koje kuće potiče. Mi smo ih pozdravljali sa – Klanjam se, gnadljeva kontesa! Čim bi zamakle crne lakirane kočije, koje su vukli beli konji, mi bismo otrčali u njihov voćnjak i krali trešnje. Svi u mojoj porodici bili su članovi Sokolskog društva, koje je smatrano naprednim i jugoslovenski orijentisanim. Nisam ni znala da sam se tim članstvom umešala u politiku. Meni se sviđalo što svake nedelje otac upregne federvagen, idemo na sokolsku priredbu. Naravno, da se pričalo o Hitleru i dolasku fašista. Moji profesori u Ekonomskoj školi u Qubljani, posle okupacije Čehoslovačke, tako nadahnuto su nam pričali o aktuelnim događajima da smo odmah želeli da se borimo protiv fašizma. Zastrašujuće su delovale nemačke kolone kad su prolazile kroz naše Novo Mesto, u pohodu na Beograd. Kad je otpočeo rat, većina slovenačkih sokola priključila se partizanima. U blizini naše kuće nalazila se pećina u kojoj su se povremeno sklanjali partizani. Moji bi im tamo nosili hranu. U jesen ’42. kada je velika italijanska ofanziva bila pri kraju, grupa partizana sklonila se u tu pećinu. Neko ih je izdao, a moja sestra Meri, skojevka, koja je krenula ka njima, upala je u zasedu i potom streljana. Izginuli su i svi partizani, ubijeni su i moji roditelji, a naša kuća je spaljena. Početkom marta ’43. poginuo je i moj brat Viktor. I on! Bio je deo tog srećnog detinjstva, svaka moja uspomena bila je vezana za njega. Meri je bila dve godine starija, a Viktor dve godine mlađi. O starijem bratu Frenku, koji je takođe bio u partizanima, dugo ništa nisam znala. Od šest članova porodice, samo nas dvoje je preživelo rat. Gupčeva brigada bila je uglavnom sastavljena od ljudi iz moje Dolenjske; sećam se kad smo, zajedno sa Cankarjevom brigadom, slučajno naleteli na italijanski bataljon Macerata. Bilo je to u šumi, na putu ka Velikoj gori, kod Jelenovog brega. Naša prethodnica je uočila italijansku kolonu, imali smo vremena da zauzmemo položaj iznad puta. Usledila je žestoka pucnjava u kojoj je izginulo mnogo italijanskih vojnika. Mada sam bila dobar strelac, nikad nisam pucala u ratu, imala sam drugu vrstu posla. To je sreća, nemam nikog na duši. Zapravo, ono što je bilo najgore u mom vojničkom iskustvu, jeste skrivanje u podzemnim bunkerima. Otići u zemlju pre smrti, biti živ zakopan... Recimo, nas 19 proveli smo u takvom bunkeru 11 dana. Sećam se, kad smo je jednom napuštali, Zdenka Kidrič, koja je vodila računa o svemu, i kako izlazimo iz jame, pita me: “Je l’ te poljubio neko?!” Ma, nije! Bila je stroga, vodila je računa o moralu. Inače je svašta moglo da bude, da je zavladala ljubezen. Brzo posle toga, u proleće ’44. otišla sam u Drvar kao član slovenačke omladinske delegacije. Mnogi iz Vrhovnog štaba, koji su dolazili u Dolenjsku, već su me poznavali. Čim sam došla, rekli su: Treba da ostaneš ovde, radi boljih veza sa Slovenijom! Stiže Matija Maček, komandant Glavnog štaba Slovenije, tamo veoma popularan, poznat po strogosti. Začuđen što me vidi u Vrhovnom štabu, kaže: Naša omladinska delegacija nas čeka da se zajedno probijemo u Sloveniju! Kažem: Pa, tovariš Matija, oni su rekli da ostanem ovde! Sad ću se pohvaliti, a to je mene držalo do kraja rata – Matija, kaže: E, nećemo da te ostavimo! Sad idem kod Marka i Tita, a ti se spremi. Zajedno idemo nazad! Kad se vratio, kaže: Znaš, moraćeš da ostaneš, zbog veza. Mada sam želela da se vratim, ostala sam u odeljenju za šifre Vrhovnog štaba, vodila ga je Branka Savić, supruga Pavla Savića. DESANT NA DRVAR: Ubrzo po mom dolasku, 25. maja, otpočelo je bombardovanje, potrčali smo da se sklonimo u pećinu. Tamo su već bili: Tito, Kardelj, Leka, Zdenka, Sreten Žujović, Ivan Milutinović, Arsa Jovanović, Olga Humo, i pratioci: Nikica Prlja i Vlado Miklavc. Kako smo se nalazili u dubini pećine, nismo odmah primetili padobrance. Istovremeno, na polje u blizini pećine spuštaju se jedrilice... Uh, to je bilo strašno. Kardelj je sedeo do mene, sećam se, malo-malo, vrti glavom, kaže: E, Slavka... A, Nemci, svuda, ne može se iz pećine. Svako je mislio u sebi koliko mu je još ostalo života. Vlada, Kardeljev pratilac, povremeno bi pogledao kroz jedan otvor, šta se dešava vani, dokle su stigli Nemci. I dobije metak u glavu. Padne ispred nas, povremeno mu se trza ruka ili noga... Sećam se kad je Tito Nikici, rekao: Pomogni mu da umre! I, ovaj je pucao u njega. A, malo pre toga, Vlada mi je dao šaržer sa pet metaka, što je u tom trenutku mnogo, mnogo značilo. Tito nije hteo da ide iz pećine, smatrao je da je u njoj spas. Prvi je Leka izašao i osmotrio situaciju: da li je moguća evakuacija? Da su Nemci sa gornje strane pećine stavili pola čete, niko živ ne bi izašao. Stiže Lekina poruka, kojim putem treba odmah krenuti. Jedini način da se izađe iz pećine bilo je spuštanje konopcima. Pošto ih nismo imali, spajali smo padobransku užad. Prvi su izašli Tito i Nikica, pa jedno po jedno, i ostali. Pretrčavamo do poveće stene gde stoji Žujović i svakom daje uputstvo gde da se probije. Dođem i ja na red, kad, Žujović, kaže: E, ti ne možeš! Stanem, ne znam šta da mislim. Ne shvatam da ovaj i u takvom trenutku može da se šali. Još malo stojim, čekam, kaže: Ajde, brzo, brzo! U dve raštrkane kolone idemo prema Potocima, i čim začujemo zvuk avionskog motora, sklanjamo se pod krošnje. Bili smo na livadi kad se razlegao taj neprijatan zvuk, u trenutku svi smo kod velikog žbuna. S druge strane žbuna, nasuprot meni, Leka se šali na naš, i svoj račun – napravili smo živi zid oko žbuna! Najednom nam se pogledi sretnu, lepe plave oči koje smiruju. Ni slutila nisam da će me pratiti kroz život. I kad je komandovao, nije to činio grubo, bilo je mnogo razloga da postane moja simpatija. Tada je nekako sve bilo normalno, ljudski. Kad neko gine i postoji mogućnost da se i tebi to desi, onda nije važno kakav utisak ostavljaš. Slušaš komande, radiš ono što je najbolje. SREMSKI FRONT: Sa Kupreškog polja dva saveznička aviona prebacuju nas u Bari. U jednoj vili veliki sto, dugačak, a na njemu brdo hrane. Mi gladni, nekoliko dana niko ništa nije okusio, a upozoravaju nas da ne smemo mnogo da jedemo. Tužno, više smo gledali, nego jeli. Posle dva-tri dana odmora engleski ratni brodovi prebacuju nas na naš Vis. To uliva nadu u skori završetak rata. Na Visu su prave letnje vreline, kakvih nema u Sloveniji. Pored obale bio je naš brod sa kog smo skakali u more. To su činili svi osim onih starije generacije, poput Ivana Ribara i Marka Vujačića. Leka je, na Titov poziv, krenuo sa svojom grupom u Krajovu. Ali je ruski avion u kome smo bili, uleteo u veliku oluju iznad okupirane teritorije. Pilot je Leki rekao da su nam šanse male i predložio da se vratimo u Bari. Novim letom, istog dana, otišli smo pravo u Srbiju, spustili se na aerodrom kod Valjeva. Oduševljeni, u zanosu ulazimo u grad, ali naš pravac je Beograd. Leki su doveli sina, malog Mićka. On ga stavi na koleno, kaže: Mićko, došao si kod tate! A on viče: Nisi ti moj tata! Neko se umešao, kaže: Jeste, Mićko, to je tvoj tata! Ma, nije, tvrdi on, moj tata je u šumi! Valjevo nije šuma. Bio nam je kao dar božiji tih dana, dok se nismo prebacili u Beograd. Anđa, Lekina supruga, poginula je ’42. u Hercegovini, tako da je Mićka skrivala Lekina majka Darinka, sve dok nije odvedena u logor na Banjici. Onda je staranje o njemu preuzela familija u Draževcu, kod Obrenovca. Ma, bogovski je izgledala Srbija, lepa i fina. Neki dan sam gledala jednu fotografiju iz tog vremena, u maršu. Svi delujemo tako tmurno. Sećam se, kad smo išli preko Avale, sve pešice. Na Autokomandi je bilo mnogo mrtvih, ali ono što mi uvek teško pada, jesu slike: kad narod iz Srbije, konjskim zapregama dolazi po svoje mrtve sa Sremskog fronta. Dolaze majke u crnini, po svoje sinove – jao, pa, to je bilo strašno! Užasno bolno! Sremska ravnica bila je pogubna, ne samo za srpske mladiće već i za mnoge naše drugove koji su preživeli Sutjesku i Neretvu. SKRIVENA LJUBAV: Sa Lekom sam radila nekoliko godina, u administrativnom aparatu CK. Svi koji smo radili pod njegovim rukovodstvom, odnosili smo se prema njemu sa mnogo poštovanja. Bio je nesumnjivi autoritet: karakterom i izuzetnim moralnim osobinama uzdigao se iznad ostalih rukovodilaca. Smatran je dušom naše partije. Wegov odnos prema meni bio je prijateljski, topao, ali sa izvesnim odstojanjem. Mislila sam mnogo o Leki, ali on se drži, i ja se držim, pa nikad nemamo vremena za razgovor. Ali, jednom je Đido namestio situaciju... Mada je imao svog sekretara, Leka me je povremeno zvao da radim hitne i poverljive stvari. Ostajali bismo do kasno u noć, i u kratkim pauzama, uglavnom pričali o prošlosti. Nije mi pothranjivao nikakve nade, ali osećala sam da nije ravnodušan prema meni. Onda je stigla depeša Mihe Marinka, u proleće ’46. potrebni su mu provereni kadrovi, zove me u Qubljanu. Prosledila sam je Leki, sa zebnjom da bi mogla biti pozitivno rešena. Ovde nisam imala nikog svog, ali zavolela sam ovu sredinu. Održavalo se partizansko ratno drugarstvo, družili smo se bez obzira na činove i funkcije. Jedno od tih mesta za druženje bio je kabinet Raška Jaukovića, sekretara Milovana Đilasa. Đido je uvek bio spreman na šalu i zadirkivanje, ali i za veoma ozbiljne razgovore. Od njega ste mnogo toga mogli da naučite. Jednom se dogodilo da budem kod Đide, bilo nas je nekoliko, kad je dotrčao Rade, šef Lekinog kabineta. Kaže: Ajde, Slavka, brzo kod Marka! Znači da je stranka otišla, u toj pauzi treba da mi da uputstvo za slanje depeša. Trčim za Radetom, za mnom trči Đido. A, malo pre toga, pred svima me je pitao: Je li, Slavka, za koga si ti bila udata? Nikad se nisam udavala, odakle ti to?! Čuo sam da si bila udata za nekog slovenačkog funkcionera! Ma, ko ti je to rekao?! Pa, ne mogu da se setim...! U to dolazi Rade, koji me vodi kod Leke, za mnom je Đido, stiže me i kaže: Sad mu sama reci da nisi bila udata! Ulazim kod Leke, kažem: Ma šta on to priča, ja se nikad nisam udavala! Leka drži depeše koje treba da radim, i sad, vidim da mu je to smešno, ali se ne smeje. Mislim: O, kako sam ispala glupa! I, ništa, posle nekoliko dana, kaže: Vreme je da razgovaramo, nemoj da ideš u Sloveniju! Jasno je da među nama postoji ljubav, ići ćemo u rejon, da se registrujemo. Napravili smo skromnu večeru, bio je i Tito. Vodili su se politički razgovori, zvanice su ostale duže, pa su ogladnele, a nije bilo ničeg za jelo. Onda je Tito tražio, pa su doneli sendviče iz njegove rezidencije. Meni je kum bio Boris Ziherl, a Leki Krsto Popivoda. Na Titovoj svadbi, 1952. naravno, da sam bila. Leka je bio kum Titu, a Ivan Gošnjak Jovanki. Bio je lep ručak, u starom dvorcu kod Iloka. Svi smo znali, naravno, za tu vezu. Svadba je bila samo formalnost. Nije Leka doveo Jovanku Titu, taman posla! Sećam se da su se upoznali u nekom vozu Titovom, tu se ona prvi put videla s njim. Zgodna je bila, stvarno. Jeste kasnije promenila ponašanje, ali to nije čudno. U početku, Tito joj je govorio: Ti se samo smeši! Naravno, njena moć je rasla, i dosadilo joj je da se smeši. Počela je i da se mršti... Tito je dole, u podrumu, imao neformalnu trpezariju gde smo ručavali nas četvoro. Znali smo da ne želi da njihova veza bude prisutna u javnosti, i mi smo to poštovali. Pa, pola sveta tako vodi ljubav. BRIONSKI PLENUM: Bilo je to u vreme kad su Tito i Leka bili veoma bliski. Teško bih mogla da navedem datum kad su njihovi odnosi zahladneli. Lekina poruka Crnjanskom da može da se vrati u zemlju kad god zaželi, ohrabrila je velikog pisca da to i učini. Nedugo posle našeg susreta sa Crnjanskim u Rijeci, 1965. u stanu Srđana Price, tadašnjeg ambasadora SFRJ u Londonu, na Leku su odapete prve strele, i od Tita. Sve je bilo isplanirano i sračunato kako da bude uništen. Godinu dana kasnije, na Brionskom plenumu, to je i učinjeno. Stevo Krajačić je bio glavni organizator Lekinog rušenja. Mesecima pre toga uporno ga je zvao da idu u lov, da će biti divni rezultati... Da je otišao u taj Stevin lov, sigurna sam da se živ ne bi vratio. Stevo je imao direktnu vezu s Užičkom ulicom, bio je veoma blizak s Titom još iz vremena Kominterne. Jedini je on kod Tita ulazio bez kucanja. Onda dolazi Brionski plenum, izmišljeno je sve što je trebalo – dajem svoj život da nikakvog prisluškivanja nije bilo! Zašto bi to činio? On je imao takve odnose s ljudima, sve što mu je trebalo da zna, oni su mu javljali. Nije morao da radi ništa skriveno da bi došao do nekakvih informacija. Leka je bio na čelu Srbije, najveće i najuticajnije republike; jednostavno im je smetao. Kardeljeva ideja bila je da federacija bude slaba, a republike jake. Leka je smatrao da Jugoslavija neće opstati bez naglašene države, koja kontroliše republike. Kad se Tito priklonio Kardeljevoj priči, Leka je sklonjen. Ipak, srećna sam što ga nisu likvidirali. I, srpski rukovodioci su odigrali prljavu ulogu. Ali, zašto bi Tito poverovao nekom drugom, a ne Leki? Ako pogledate njegovu biografiju, bila je bez mrlje! Uvek sam mislila: dobro, razumljivo mi je što jedan Srbin kao što je Ranković, ne odgovara Slovencima, pa ni Hrvatima, ali kako to da ne odgovara Srbima? Jedini je Dragi Stamenković imao hrabrost da kaže Titu da ne veruje u priču o prisluškivanju. To je platio svojevrsnom izolacijom. Pismo Titu napisao je i Dobrica (Ćosić), u kom je osudio taj postupak; rekao je da ne veruje da ga je Leka prisluškivao, da je to greška, da ne sme da se tako radi. Bila sam u prilici da od raznih ljudi čujem tvrdnju: Ode Leki glava zbog one zdravice! Naime, aprila 1966. na Kongresu KP SSSR-a, jugoslovensku delegaciju predvodio je Leka. Tadašnji ambasador u Moskvi Cvijetin Mijatović u Beograd je poslao priču da je Aleksandru Rankoviću održana zdravica kao “budućem predsedniku Jugoslavije”. Leka je meni rekao da nikad nije čuo takvu zdravicu. Jednom prilikom sreli smo Cvijetina u Dubrovniku, munjevito je prešao na drugu stranu ulice, i zamakao u neku sporednu. STIGMATIZACIJA: Svi su znali da je slučaj montiran i svi su se pravili ludi. Pola godine nije dobijao platu, onda su došli ljudi iz Saveza boraca, dogovorili su se da mesečno izdvajaju od svojih penzija i daju Leki. Što je on, naravno, odbio. Sledećeg jutra kurir je doneo rešenje za penziju, koja je bila znatno manja od one koja mu je sledovala. To smo saznali kad smo posle njegove smrti prebacivali penziju na mene. On je to svakako znao, ali nije hteo da pravi pitanje. U porodici se ponašao sasvim normalno, nikad nije pokazivao nekakvu ozlojeđenost. Čak, nije bio ni nervozan, svi smo to bili mnogo više od njega. Sećam se, jedne večeri svratili smo na kafu, na jednu terasu. Tamo puno sveta, najednom počnu da aplaudiraju: Leka! Leka! Mislili smo: Sad smo tek gotovi! Stalno je bio prisutan strah da mu se nešto ne dogodi. Nigde ga nismo puštali samog, ni po novine. Mića s jedne strane, Sloba i ja s druge. Bilo je opasno, do njegove smrti su nas pratili. Nismo dozvoljavali nikom da ga vozi, uvek smo o tome vodili računa. Bojali smo se da neki kamion iznenada ne krene na nas. Za njegove Dnevničke zabeleške u početku nismo znali, kasnije, kad god bismo izašli iz kuće, makar i na pola sata, sa sobom smo nosili rukopis. Izbegavali smo i kontakte s ljudima, da oni ne bi stradali. A mi smo platili žestoko – moralno-politički nepodobni! Sve to je trebalo izdržati i ostati normalan. Leka nije vršio nikakav uticaj na decu i mene, o politici nije pričao. Niti s drugim ljudima. Bio je zatvoren, u sebi je očito bio raščistio. Mislim da je time želeo nas da zaštiti. U početku je bio sklon pretpostavci da je Titu podmetnuta ta priča. Posle je shvatio da je sam Broz inicijator njegovog uklanjanja. Da bi se kreirala konfederalna Jugoslavija. Sadašnji mladi ne znaju ništa o tom vremenu, možda je tako i bolje. Leka nije imao afere, nije bio politikant. Kako je, jednom, Hruščov za njega rekao: Nema moralnije ličnosti, u čitavom međunarodnom radničkom pokretu! Lekina sahrana 1983. pokazala je da narod nije podlegao propagandi – sto hiljada ljudi je skandiralo: Heroj, Leka! Ipak je to bila satisfakcija, makar i na samom kraju. I, prva velika politička demonstracija, koja je nešto pokazala. Pravda ne može da se poništi. I ja sam završila kao rankovićevac, izbacili su me s fakulteta, kao psa. To boli. Mnogo toga lošeg sam doživela, a... Ne možeš one svoje ideje, za koje si se borio čitavog života, da odbaciš, da bi se sad osećao bolje! Treba mnogo vremena da prođe da bi se mozak očistio od tih najtežih udaraca. Ne znam koliko mi je to uspelo? Barem ne pravim scene po kući, koliko-toliko sam normalna. I, još uvek se sama opslužujem. Zbog godina, izgubila sam pravo da vozim automobil, mada, nemam utisak da bih mogla da napravim neki saobraćajni prestup. O budućnosti neću da razmišljam, a o prošlosti – dosta mi je i nje!