Cipelarnik

Hajde, budite iskreni pa priznajte: da li ste, bar jednom u životu, hteli da ubijete vašeg molera, tapetara, bravara ili vodoinstalatera, pa i zidara? Ako to nisi nikad poželeo, moj Srbine, onda ti ne samo da nisi od srpskog semena nego nisi ni neandertalskog porekla i u tvojim venama ne teče gusta tamna krv balkanska već nešto crveno, nedefinisano crveno, nešto kao špricer od rozea... Nego, evo, priznaću. Za Mladence hteo sam da umlatim, i to načisto, mog komšiju, stolara Tomislava i to zbog – cipelarnika. Pobesneo sam, bre, kao onaj Kinez u Knez Mihailovoj, kao sićevački neandertalac mada se, i u crkvenim knjigama, vodim kao pravoslavac. Dogovorimo se, bre, za taj cipelarnik još pre dve nedelje! Olja mu da tačnu meru: metar i dvaes visina, šezdeset santimetara širina i četrdeset dubina. Dogovorimo se da bude trešnja boje sa šest polica i da, naravno, ima vratanca da nam gosti, još sa vrata, ne prebrojavaju cipele, to jest klompe. Damo i kaparu 3 500 dinara, a i broj morbidnog i stabilnog, kućnu adresu... I obeća Tomislav za subotu. A ta subota bila je lepa, ako se sećate. Ubilo se za Adu Ciganliju, Avalu... Sunce pada ka Surčinu, ka Rimu, i, ode danak sjajni, ote mi ga dušmanin Tomislav, meni prostodušnom, takoreći glupom, takav glas bije nas neandertalce iz Sićeva. Kao i svaki neandertalac, čekam majstora Tomislava da dotera cipelarnik. Pada sumrak, a nema Tomislava, nema cipelarnika. Kako odmah nisam primetio da ima zlatan zub kao Šaban Bajramović? Zovem Tomislava stolara na morbidni, a on me kao ne čuje, “nema domet”, a u pozadini, lepo čuješ, trešte trube i čuje se ono: “Svadba, svadba, svadba...” Eto, tada sam, prvi put, poželeo da umlatim Tomislava, onako, u afektu... A odavno sam znao da sam naivko, neandertalac iz Sićeva, da sam Evropljanin odvajkada, bar 250 000 godina. Evropljanin sam, dakle, mnogo pre nego što je Evropska unija nastala. Tu sam, u srcu Balkana, pored Nišave, zaljuljan i utemeljen, i, otud mi je ova temeljna građa, ali i ovaj mozak mesoždera. Hoću reći, nisu me iznenadili arheolozi iz Beograda kada su objavili “senzacionalne podatke o sićevačkom neandertalcu”, o “najstarijim Evropljanima koji su stanovali u sićevačkim pećinama, a onda misteriozno nestali kada su došli savremeni ljudi iz Afrike”. Osvane nedelja, a mene, neandertalca, obuzme strepnja: da nije stolar Tomislav homo sapiens iz Afrike? I preko pomoćnog terena FK “Obilića” gledam ka Ulici gospodara Vučića, tamo gde je “afrička” stolarska radnja... I, sećam se, još kao dete sam u sićevačke pećine znatiželjno buljio, a tek kasnije sam naslutio da tu nisu bile samo hrišćanske isposnice. Pre njih su, Srbi moji, tu bile grobnice prvih Evropljana, a Solana je ovde došao mnogo, mnogo kasnije, kada je i naučnicima postalo jasnije da neandertalac iz Sićeva nije bio osvajač mada je imao snažno telo. I na divlje bikove je skakao i u besnom trku ih ubijao, i sveže meso jeo, ali je i srce imao, moj predak neandertalac, i u frulu od mamutove kljove svirao, Orfeja u sebi vajao... Ali, šta ti vredi snažno neandertalsko telo kada ti je duša meka, i tu ti nema leka, moj bajo, od slabašnog ali lukavog Afrikanera koji će ti neandertalsku dušu na slamku isisati i sa ognjišta te oterati. I šta da očekuješ od afričkog čoveka koji je svoje mrce jeo i ono što je ostalo od hijena i lavova? Šta da očekuješ od takvog stvora? Mnogo, mnogo manje nego od Unprofora... Ah, pusto Sićevo, moje Sićevo neandertalsko! Evo, i tebe ćemo izgubiti, jer, gle, Akademija o tebi mudro ćuti! Kao da su Vinča, Lepenski vir i Starčevo, kao da je sve to sa neba palo. Kao da nisu nikli iz tebe, Sićevo! U Sićevu je, bre, i Arnold Tojbni ukapirao da je istorija večito vraćanje istog. Sićevačka klisura je Tojbniju tu teoriju dala, to da se istorijski ciklusi ponavljaju kao večni stihovi, i, ako je na početku sveta bio neandertalac, videćete, na kraju sveta ostaće Srbijanac. Te noći, da li od vina ili od neandertalskog ždranja, sanjao sam da stolar Tomislav dolazi u Gročansku bez cipelarnika, ali sa sobom vodi Afrikanere, došli da me isele iz moje gročanske pećine... I probudim se u znoju, ne mogu vode da se napijem. Ponedeljak. Uhvatim Tomislava, na kvarno, sa redakcijskog stabilnog telefona. Gde je cipelarnik, majstore? “Pa... gotov je... Samo mu fale vratanca!? Ako ga 'oćeš bez vratanca, mogu odma' da ga doteram! A ako ćeš sa vratanca, onda moraš da sačekaš do četvrtak, za Mladence...” Tu mi proradi moja neandertalska krv i riknem ko čopor lavova: Ako cipelarnik ne bude do Mladenaca, radiće kašikara! Sreda. Čitam istraživanje arheologa Dušana Mihailovića o neandertalcu iz Sićeva: “Niko ne zna zbog čega su neandertalci tavorili 250 000 godina, a moderni čovek oko osamdeset milenijuma, pa onda, najednom, otkrili umetnost, magiju, religiju, tehnološke inovacije. Tu tajnu krije Balkan, Podunavlje, Stara planina i Niška kotlina, a nauka je doskora tvrdila da je Balkan, tokom praistorije, zvrjao prazan...” Onda, u četvrtak, dođu i Mladenci, to jest Četrdeset mučenika, slava kod Ivice i Lidije. A cipelarnika i Tomislava nema! Ah, Tomislave, Tomislave! Zar zbog tebe da zaglavim kod Bracike i Ceme!? Sad, već, razmišljam kako da ga satrem... Nego, u taj čas, stvori se, odnegde, Jung! I kada je video da tražim kantu za benzin, eeee, tad je, u panici, počeo mene neandertalca da zamajava, pa me sve belom magijom poliva: “Da li si razmišljao o tome da Isusa prati četrdeset mučenika, a Aleksandra Makedonskog četrdeset telohranitelja?” Kad tiruli, tiruli. Tomislav. “Evo, montirali smo i vratanca za cipelarnik! Stižemo za dvadeset minuta!” Gledaj da stignete za deset! Inače dolazim sa kantom benzina! I, da vidiš, eto Tomislava za deset minuta u Gročansku, nosi cipelarnik! Ali, takvi su Afrikaneri: kad se neandertalac nabesi, onda ovi svi u šoške! A šta da vam kažem za cipelanik? Slaže se sa plakarom u predsoblju; i po boji trešnje i po ručicama, jebote! A plakar smo kupili u “Novom domu”. Kako ovol'ko da liče plakar i cipelarnik? “Pa, eto, pogodili smo sa intuiciju!” Odemo na slavu, na Četrdeset mučenika. Prežderem se, onako, neandertalski, pa 'ajd, nazad, da se divimo cipelarniku Tomislava Afrikanca... A onda zadremam u beržeri, a moja Crna iz Vrčina u snu me poučava: “Otmica, otmica neandertalskih ženki je presudila, a ne božja intervencija! Jer, evo, da li ti ličim na kontejnerku koja bi se parila sa nekim kućevnim mačorom sa Dorćola, sem ako me ne bi oteli.”