Kroćenje službi

Prvo veliko iskušenje i test za opstanak novoformirane vladajuće koalicije ogledaće se na polju bezbednosti. Iako su se koalicioni partneri do detalja dogovorili skoro o svemu, “rat” može da izbije oko bezbednosnih službi i kontrole nad njima, što je i bio razlog dugotrajnog nadmudrivanja i odlaganja konačnog dogovora sve do poslednjeg momenta. Kompromis je nađen u formiranju Saveta za nacionalnu bezbednost na čijem čelu će biti predsednik Republike Boris Tadić, a za šefa Bezbednosno-informativne agencije (BIA) predviđena je nestranačka ličnost ali još uvek nije i dogovorena. Na zakonu o Savetu za nacionalnu bezbednost pod velom tajnosti radi se već dva meseca a posao, kako tvrde upućeni, sporo ide jer treba namiriti razne interese i pomiriti međusobne surevnjivosti službi. Savet bi trebalo da predstavlja prvu i poslednju liniju očuvanja bezbednosti države i njenih građana. Imaju ga već mnoge zemlje a naš će biti po modelu koji se sada “prodaje” u tranzicionim zemljama. Nije tajna da Evropa vrši pritisak oko kontrole naših bezbednosnih službi. U tom pravcu je i njihovo navijanje za predsednika Tadića, koga vide kao ličnost koja hoće da sarađuje. Oli Ren, komesar za proširenje Evropske unije, već sutradan po formiranju vlade, došao je u Beograd i od pet prioriteta o kojima je postignut dogovor za formiranje vlade, istakao dva: saradnju sa Haškim tribunalom, odnosno hvatanje generala Mladića i formiranje Saveta. U Evropi očigledno o Savetu pričaju kao o gotovoj stvari, iako to od naših zvaničnika još niko ne pominje, što navodi na zaključak da vladaju informacijama šta se ovde radi. Pokušaja formiranja ovog tela bilo je i u prošlosti ali nikada do kraja izvedenog. Iz arhiva se već izvlači 12. januar prošle godine kada je na sednici Vlade Srbije formiran Savet za nacionalnu bezbednost, koji u praksi nije funkcionisao, a za neke od njegovih najvažnijih zadataka smišljane su različite zamene. Kao neizbežan primer nameće se svima dobro poznati akcioni plan za ostvarivanje pune saradnje sa Haškim tribunalom. Biće da je Hag i sada osnovni motiv za formiranje ovog tela ali sa nešto većim izgledima da se njegove porođajne muke i okončaju. U sklopu seta zakona koji treba da se donesu pre raspisivanja predsedničkih izbora predviđen je i ovaj. Na sastancima Saveta najodgovorniji ljudi u zemlji rešavali bi jedan od najtežih problema – problem koordinacije. Iako su svi članovi Saveta na istom zadatku, Dragan Živojinović, ekspert za ovu problematiku na Fakultetu političkih nauka, zapaža da se često dešava da njihova saradnja liči na “vavilonsku kulu” gde, kao u igri gluvih telefona, informacije dobijaju drugačije značenje od onog koje su imale na početku. Drugim rečima, “dobre namere ne proizvode uvek dobre rezultate”, upozorava Živojinović. “Naprotiv. Iako ovo ’gledanje u oči’ nije dovoljan lek, ponekad sama činjenica da svi sednu za isti sto dovodi do toga da oni koji odlučuju u poslednjoj instanci, donose odluke koje su bolje, promišljenije, i u krajnju ruku legitimnije.” Sastav Saveta bi činili predsednik Republike, predsednik Vlade, ministar odbrane, ministar policije, načelnik Generalštaba, verovatno još 2-3 člana vlade – uglavnom važnijih resora, kao što su pravda ili Kosovo i Metohija, zbog svoje specifičnosti. Jedan od važnijih faktora, ako ne i najvažniji, bio bi sekretar Saveta. Iako se spolja ne vidi, u suštini on rukovodi službom Saveta – organizuje sednice, organizuje registar razmenjivih podataka, odobrava pristup tim podacima... Dogovor, već unapred postignut, da predsednik Republike predsedava Savetom, u praksi, izgleda, neće lako ići. Podsećanja radi, pitanje predsedavanja bilo je najveća prepreka i u dosadašnjim pokušajima. Upućeni u rad na zakonu već sada ističu da u obzir može da dođe samo neko naizmenično predsedavanje – jednom sednicom predsednik, drugom premijer. Tvorci zakona su to prepustili njihovom dogovoru. Dosadašnji problem je bio i brojnost tajnih službi koje bi Savet trebalo da koordinira. Najnovije opredeljenje je da se sve službe transformišu u dve: vojnu i civilnu. Dve vojne – bezbednosna i obaveštajna bi se spojile u jednu, a dve službe iz domena Ministarstva spoljnih poslova bi bile u okviru BIA-e, jer Bečka konvencija brani da se diplomatija bavi špijunažom. Savet bi koordinirao te dve službe i u okviru njega bi se napravilo još jedno telo – Centralni registar za razmenu podataka, na kome insistira NATO. Čak i da se to brzo završi, problem predstavlja Zakon o državnoj upravi koji nalaže da BIA ostane pod kontrolom vlade. S druge strane, VBA je vezana za Vojsku i za funkciju predsednika Republike. Ova zakonska “rampa” još nije preskočena. Prvobitna ideja je išla ka zakonu koji bi potpuno uokvirio i Savet i obe službe, čak se jedno vreme na tome i radilo, a onda su iz službi rekli – ne. “Vi pravite ’kapa zakon’, ’kišobran zakon’, a mi imamo svoje zakone”, doslovce je poručeno zakonopiscima. U prevodu to znači da BIA ne može da se spusti na tako nizak nivo na kojem je VBA, koja je samo jedna organizaciona jedinica u okviru Ministarstva odbrane, dok BIA važi za posebnu republičku organizaciju direktno vezanu za vladu. I konačno, stvar oko koje se koplja lome još od 2002. godine, posle hapšenja generala Perišića, jesu policijska ovlašćenja. Još tada je načelnik vojne bezbednosti general Aco Tomić tražio ova ovlašćenja jer, navodno, jedinice vojne policije su drugačije organizovane, ne pokrivaju mu, zaboga, na odgovarajući način garnizone i ne mogu adekvatno da reaguju. Sa ukidanjem vojnih pravosudnih organa ovaj argument postaje deplasiran, ali Vojska je i dalje tvrda i žestoko se bije oko rada na civilima. S druge strane, BIA-u ne tangiraju mnogo policijska ovlašćenja i lako bi se njih odrekla, a cinici to komentarišu starim rezonom službe: vi pišite šta hoćete, mi radimo šta mi hoćemo. Koliko je koordinacija službi neophodna pokazala je i akcija VBA i vojne policije 14. maja ove godine, kada je na momenat u pitanje došao i sam izbor vlade. Civilne strukture bezbednosti o akciji uopšte nisu bile obaveštene dok se pretres hotela “Deligrad” i potera za Ratkom Mladićem uveliko nisu zahuktali. Upravo zato Živojinović ukazuje da u zemljama koje poput naše žive u “košmaru političkih koalicija”, značaj ovakvog tela je suštinski. Savet će, između ostalog, biti i mesto političkih sukoba, ali i političkih kompromisa. Iako se u saopštenju o podeli resora u budućoj vladi ističe da će glavni zadatak Saveta biti koordinacija rada službi bezbednosti, za Živojinovića bi bilo tragično kada bi sve ostalo samo na tome. Naime, Savet za nacionalnu bezbednost je u stanju da ispunjava široki spektar zadataka: od klasičnih poslova koji se tiču takozvanih tvrdih bezbednosnih pitanja (svega onoga što se tiče upotrebe vojne sile) pa do tzv. mekih bezbednosnih pitanja (očuvanja ekonomskog blagostanja građana, zaštite životne sredine...), od zaštite od poplava i pomoći ugroženim područjima do hapšenja haških optuženika... Za sada se koordinacija i usmeravanje službi ne dovodi u pitanje, ali njihova kontrola je mnogo teži zadatak. Bolje reći, kontrola je usko vezana sa samim izborom šefa službe. Bar kad je BIA u pitanju. Zakonopisci pokušavaju da nametnu rešenje da direktor BIA-e ne može da se postavi ako svoju saglasnost za to ne da i skupštinska Komisija za bezbednost (telo predviđeno novim Ustavom, koje bi trebalo da vrši i nadzor nad službama bezbednosti). Wen zadatak bi bio provera da li je neko nestranačka ličnost i pogodan da bude na čelu tako važne službe. Do sada ga je postavljala vlada bez ikakvih konsultacija. Slično bi bilo i za VBA, samo bi predlog išao od ministra odbrane. Ako se zna da iza takvog predloga stoji i OEBS, vrlo je verovatno da će takvo rešenje i zakonski biti verifikovano. Naravno, uslov svih uslova je da se o tome dogovore koalicioni partneri, što za sada još nije na vidiku. Najmanje je verovatno da će to biti ličnosti već “izvikane” u javnosti. U svakom slučaju, početak rada jednog ovakvog tela nagoveštava da će Srbija o važnim pitanjima, bar kada je bezbednost u pitanju, početi da govori jednim jezikom.