Zemlja ekonomskog nerazuma

Nokia je postala ključni faktor razvoja Finske pre desetak godina kada je zemlja ušla u recesiju zbog gubitka tradicionalnog tržišta bivšeg Sovjetskog Saveza. Sada privredni rast ove male države direktno zavisi od stope rasta Nokije. Kompanija je od proizvođača traktorskih guma i gumenih čizama, pravovremenim ulaskom u tada sasvim novo tržište - mobilnih telefona i opreme - izrasla u jednu od najuspešnijih multinacionalnih kompanija uopšte.

Nokia sada drži skoro 40 odsto svetskog tržišta mobilne komunikacione tehnologije.

Teško je zamisliti da ovakva kompanija, čiji je godišnji promet ravan budžetu vlade, ikad nastane (opstane) na našim prostorima. Zašto? Možda zbog soc-navike naše birokratije da konstantno proizvoljno disciplinuje vlastitu privredu. Ili pak usled ćorsokaka knjiški naivnog, samo nama specifičnog radikalnog ekonomskog (trgovinskog) liberalizma mnogih naših vodećih ekonomista.

Nacrt novog Antimonopolskog zakona stoga odaje utisak samo još jednog apsurda. Postavlja se najpre pitanje porekla potrebe menjanja važećeg zakona iz 1996. godine. Odgovori, ali i logika i identitet predlagača su prilično nemušti. No, prisetimo se najpre da su prvi oblici antimonopolskih zakona, doneti pre devedeset godina, u stvari, predstavljali upravo stimulaciju investiranja! Vremenom su monopoli postali problem razvijenih industrija, privrede i tržišta gde krupan kapital i velika sredstva jure za investicijama. Prepoznajemo li se u ovome? Nažalost, ne. Mi vapimo za investicijama kroz zdrave domaće kompanije spremne za izvoz na tržišta i direktnim investicijama iz inostranstva; u njima vidimo poslednju šansu da naša privreda ne doživi potpuni kolaps ili poprimi krajnje kolonijalnu poziciju - “zemlje uvoznika”; dakle zemlje u kojoj dobro ide malobrojnim uvoznicima.

U obrnutom slučaju, definisanjem strateških privrednih “klastera”, dakle bitnih privrednih grana, ili čak “nacionalnih šampiona”, srpska je privreda, uz pravu državnu podršku ili barem izostanak odmaganja, posredno, kroz izvoz, jedina u stanju da trajno unapredi životni standard građanina.

Preduslov za to je jačanje nacionalne pozicije postojećih i budućih izvoznika tzv. inkubiranjem - pre izlaganja surovoj međunarodnoj konkurenciji. Podsetimo na dve činjenice.

Prvo: sve zemlje sprovode ovakvu aktivnu politiku. Drugo: mi smo mala zemlja i kao takva ne ispunjavamo uslove za status efikasnog, referentnog tržišta; možemo, ipak, imati svega nekoliko pravih izvoznih proizvoda i proizvođača, koji imaju šansu na pravim referentnim tržištima.

Nacrt antimonopolskog zakona upravo pomenutu neophodnost predizvoznog etabliranja na sopstvenom tržištu (što prethodi stasavanju svake Nokije) onemogućava uvođenjem ograničavajućih 40 odsto učešća na domaćem tržištu. Ovakav nacionalistički princip ne iznenađuje i simbolizuje u nas tipično samoograničavanje, svesno usko postavljanje vlastitih mentalnih barijera. Alternativno, morali bismo pretpostaviti barem pomanjkanje sluha za stanje u kome se ekonomija nalazi, pa i za rad na odocnelom definisanju privredne strategije.

Naime, predlagači prenebregavaju činjenicu da van granica Srbije u ovakvim zakonima kao referentna tržišta, umesto nacionalnih, odavno slove međunarodne asocijacije kao što su NAFTA ili EU. Uzgred, nema mnogo naših preduzeća koja pokrivaju više od 40 odsto srpskog tržišta relevantnih roba, a da to nisu (nažalost retke) kompanije koje su i pri znatno višim cenama i dalje vrlo konkurentne na svetskim tržištima ili su to pak državni monopoli što su svakako predmet restrukturiranja i privatizacije.

Možda najbitnije: Usvajanjem ovog zakona, Antimonopolsku komisiju od sedam članova, koja i nije prezaposlena, predlagači bi da menjaju Agencijom sa devet članova. Članove ne bi birala vlada, već Narodna skupština. Imamo, dakle, posla sa funkcionerima veoma visokog ranga, koji se izjednačavaju sa rangom ministara. Agencija je dakle samostalna, nezavisna i odgovara Skupštini. Savet Agencije donosi pravilnike i opšta akta, na koje vlada može samo da stavi primedbe. Ponuđeni Nacrt Antimonopolsku agenciju tretira kao Komisiju EU, koja je u stvari Vlada EU.

Ograničavamo dakle radna mesta za radnike, ali ih stvaramo, i to vrlo primamljiva, za političare, kao da je upravo politika jedini “privredni klaster” koji u Srbiji ima i perspektivu i strategiju.

Ingerencije i moć predložene Agencije su čak toliki da Nacrt ignoriše i ulogu sudova koji po izričitim propisima imaju nadležnost u suđenju sporova iz domena monopolističkih sporazuma i nelojalne konkurencije. To je u suprotnosti sa Pravilima EU koja upravo insistiraju na jačanju i proširenju sudske nadležnosti. Tako dobijamo Agenciju koja i tuži i sudi i još bez prava žalbe. Takođe Nacrt predviđa zgodno udvajanje funkcija: Isto lice je i predsednik saveta i predsednik Agencije i rukovodilac generalnog sekretarijata, te će faktički u sva ta tri svojstva donositi odluke!?

Agencija zapravo predstavlja pravno i logično nespojivu simbiozu zakonodavne, sudske i izvršne vlasti!? Nije teško zaključiti šta bi bio epilog ovog dobro poznatog scenarija.

Može li, čak - želi li Srbija, u ovakvom ekonomskom trenutku, uz ovakav predlog novog Antimonopolskog zakona, da iznedri firmu koja bi bila i nalik čudu zvanom Nokia? Možda smo mi ipak predestinirani da budemo tek “zemlja uvoznik”, domovina distributivnim centrima uvozne robe multinacionalnih kompanija, što - porez plaćaju drugde. Ali, valja nam, uprkos svemu, razmišljati pozitivno! Uzmimo za primer uspeh naših retkih konkurentnih izvoznih proizvoda - vrhunskih sportista - koji su sebi samima, bez trunke kompleksa, smelo i dobitnički, za svoja referentna tržišta odredili: vrhunske svetske lige. I, pobedili.