Seča kablova

Seča telefonskih kablova na šest mesta u poslednje dve nedelje i sedamnaest od početka godine nije diverzija protiv Telekoma niti protiv naroda Srbije, kako u poslednjem saopštenju ovog operatera tvrde, nego je to svetski trend potrage za bakrom. Ali, bakarna groznica je do te mere ugrozila telefonski saobraćaj, domaći i međunarodni, da do sada procenjena šteta Telekoma Srbije dostiže čak tri miliona dinara. Zbog dva-tri grama bakra, koliko je moguće izvući iz dva metra kabla, u jednom danu do četiri hiljade Novobeograđana ostalo je bez telefonskih linija. I premda su najčešće, seče kablova se ne dešavaju samo u prestonici već širom Srbije, ali u Beogradu prave najkrupnije štete. Koliko zbog međunarodnog saobraćaja, toliko i zbog koncentracije velikih kompanija koje bivaju onesposobljene za rad makar i jedan dan, a obično i više. Tako je poslednja seča zakačila i kablove Aerodroma “Nikola Tesla”, a štetu nanetu ovoj kompaniji nemoguće je nadoknaditi. Prvo, zato što se Telekom ni pred zakonom ni pred ljudima, ne smatra krivim, jer se nije obavezao da se tako nešto neće desiti. Drugo, zato što su do sada otkriveni počinioci samo deca ili pripadnici socijalno ugroženih grupa od kojih niko ne bi mogao da izvuče ni dinara a kamoli milione koje su Telekom i Aerodrom izgubili. Moguće ih je, takođe, teretiti tek za krivično delo sitne krađe, jer su se rukovodili pribavljanjem male imovinske koristi. A vrednost kabla koji su pokidali je mala. Pred zakonom, dakle, ni Telekom ni “sekači” nisu krivi za prekid telefonskih i Internet veza preko tri miliona korisnika fiksne i preko četiri i po miliona korisnika Telekomove mobilne telefonije. Kako kablovi nisu osigurani, a preduzeće koje se njima koristi je javno, ispada da će štetu nadoknaditi ti isti korisnici. Samo u Beogradu nalazi se 13 hiljada šahtova kroz čija okna protiče najveći deo telekomunikacionog saobraćaja Srbije. Tek dve stotine šahtova elektronski je zaštićeno tako da se pomeranje njihovog poklopca automatski prijavljuje u centar za nadzor. Svi preostali šahtovi u Beogradu i diljem Srbije zaštićeni su samo težinom poklopca i katancem koji nije teško savladati bilo kojim ručnim alatom za sečenje metala. Kamere i elektronski nadzor za sva okna još ne dolaze u obzir, kaže Vladimir Stojiljković, šef službe za podršku korisničkim centrima Telekoma, jer se sporo uvode i mnogo koštaju. “Tih dve stotine šahtova zaštićeno je elektronski zahvaljujući jednom pilot-projektu. Ali bi zaštita celokupnog sistema na taj način trajala dugo, jer bi, kao i za svaki korak u javnom preduzeću, moralo da se ide na tender za javnu nabavku, pa da se odlučuje i plaća sama po sebi visoka cena.” Iako su predlozi građana varirali od toga da bi stražarili noću ako treba, do toga da Telekom onolike svoje radnike pošalje u dežurstva na okna, operater je prema poslednjem saopštenju najavio treće rešenje – profesionalne čuvare iz registrovanih agencija. Ne smatrajući se odgovornim, Telekom Srbija prvo je izveštavao o učestalosti krađa. Potom je sam i pre policijske istrage zaključio da se radi o sitnim lopovima koji ne razlikuju optičke od bakarnih kablova, pa pale i jedne i druge. Na kraju je samoinicijativno konstatovao da se “očigledno radi o namernom, svesnom i organizovanom ugrožavanju telekomunikacionog sistema, a samim tim i destabilizaciji funkcionisanja državnih institucija”. Ali neposredno pre poslednjeg Telekomovog saopštenja Stojiljković je za NIN kazao da sudeći po dosadašnjim počiniocima nema sumnje da se radi o neorganizovanoj zaradi na bakru. “To su uglavnom maloletnici i ljudi bez prebivališta.” Kad to kaže, Stojiljković najpre misli na stanovnike nehigijenskih naselja kojima je osnovna delatnost skupljanje sekundarnih sirovina. U najpoznatijem takvom naselju, ispod mosta Gazela gde se desila jedna od “pljački šahtova”, Sveta, jedan od sakupljača bakra, traži ga po kantama, sagoreva kablove od pegli i druge, a prodaje “jednom čiči što vozi traktorom do otpada i svrati svaki drugi dan”. Za kilogram bakra Sveta dobije oko 300 dinara. A za kilogram mu je potrebno na desetine pegli. Wegov prvi komšija Kevin vadi bakar i iz bojlera i veš-mašina. “Nosio sam bojler i dve veš-mašine sa dvanaestog sprata i za to ću dobiti 600 dinara, ako ne računam da me je gospođa kojoj sam to izneo častila sa dvesta dinara. To je život sa pot, sa muku”, žali se Kevin. Ogorčen na policijsku uniformu uopšte, ovaj Rom tvrdi da oni stanovnici koji se usude na tako veliki zalogaj kao što je bakarni kabl Telekoma, metar težak deset kilograma sa dva do tri kilograma bakra, nisu stalni stanovnici nego došljaci. “Pa, nas sve policija poznaje. Gde bih se ja usudio da kradem? Imam troje dece, gledam da ih prehranim, a ne da idem u zatvor. Ne skupljam ja samo bakar, nego i lim i papir i sve to zimi, a na leto idemo svi da beremo višnje. A nas sad optužuju i za ono što rade ovi što dođu na dan-dva i razapnu šatore! Da kradem, živeo bih u stanu, a ne u kartonu!” “Čovek na traktoru” bakar dalje odvozi na registrovan i neregistrovan otpad ili u topionice i livnice. Zvanična cena bakra na crnom tržištu je između četiri i pet evra po kilogramu. A bakarna groznica počela je prošle godine i nije samo srpski nego i svetski fenomen prouzrokovan naglim rastom cene bakra na svetskoj berzi. Nebojša Vidanović, profesor na Rudarsko-geološkom fakultetu u Beogradu, objašnjava da je cena bakra godinama bila oko dve hiljade dolara na evropskom i zbog bogatih čileanskih rudnika oko hiljadu i po dolara na američkom tržištu. “Prošle je godine, međutim, cena toliko varirala da je kod nas u jednom trenutku dostigla čak deset hiljada dolara po toni. Sada je oko sedam i po hiljada dolara, što je, opet, znatno više u odnosu na pređašnju. Krađe bakra su svetski fenomen koji se širi sa masovnijom proizvodnjom predmeta sa bakrom u osnovi i sa ekspanzijom takozvanih azijskih tigrova, Kineza i Indijaca, koji ga mnogo kupuju, jer je tamošnja potražnja odavno nadmašila kapacitete topionica”, kaže profesor Vidanović. Ako je za utehu, Srbi, dakle, nisu jedini kojima je egzistencija do te mere ugrožena da rizikuju slobodu zbog hiljadu do tri hiljade dinara, koliko mogu da zarade obijanjem jednog okna. Ipak, za ovo društvo je dovoljno poražavajuće da ima i takvih. U Londonu, na primer, krađa metala, u najvećoj meri bakra, aluminijuma i nikla, udvostručena je u 2006. godini i uključuje čak i obijanje muzeja sa najsavremenijim sigurnosnim sistemima. Nedavno je jedna seča kablova u Hrvatskoj izazvala pravi kolaps tamošnjeg telekomunikacionog sistema, a presečeni kablovi bili su uredno probrani tako da onesposobe samo jednog operatera. Utoliko pre je ova seča bila sličnija diverziji od srpske, nasumične. Sad pravu korist imaju smišljenije akcije presecanja kablova na železničkim stanicama i u blizini rudnika, a poslednja velika desila se prošle godine u sklopu RTB Bor kada je ukradeno pola kilometra kabla, ali onog koji sadrži čak 30 odsto bakra. “Da počinioci ne bi bili uhvaćeni, takav se bakar prodaje na komade”, kaže za NIN Milan Dejanovski, zamenik generalnog direktora RTB Bor: “Od tada imamo rigidan video-nadzor, ali, opet, ne mogu da garantujem da se krađe ne dešavaju. U Boru je to sve češća pojava, noću se redovno čuje kako se lupaju oluci, ali počinioci su i kada ih uhvate uglavnom maloletna lica, a kazna male. RTB radi samo sa registrovanim licima, ali ta oblast je poluhajdučki uređena. Dakle, svako bi trebalo da ima dozvolu čak i za sakupljanje, ali to nije slučaj u praksi. Nama registrovane firme dovoze bakar na topljenje i preradu, ali ja ne mogu da garantujem da je način na koji one dobijaju stare kablove, žicu, predmete, potpuno legalan. Čim se krađe umnožavaju, znači da ima onih kojima se isplate i da crno tržište postoji.” Godišnja proizvodnja katodnog bakra i bakarne žice u Srbiji je trinaest i po hiljada tona iz primarnih sirovina. U borskim topionicama i rafinaciji se preradi još 41 hiljada tona stranih koncentrata. Tek nešto više od dve i po hiljade tona godišnje preradi se iz sekundarnih sirovina, odnosno sa otpada. Ali mnoge, često neregistrovane topionice i livnice u Srbiji i same prerađuju bakar kao sekundarnu sirovinu, te je njegovo “kretanje” na srpskom tržištu nemoguće utvrditi baš kao i ilegalnu trgovinu. Pretpostavka je da se godišnje iz sekundarnih sirovina ukupno preradi četiri hiljade tona bakra. Ponuda bakra koji je osnova mnogih legura, mesinga, bronze, većine građevinskih materijala i elektronskih provodnika, u Srbiji je prethodnih godina nakratko bila smanjena, jer su italijanska i nemačka skladišta otpada davala mnogo bolju svotu od srpskih. Sada se i ovdašnja kupoprodaja samo vraća u svetske tokove, iako bi učestale krađe mogle na prvi pogled da deluju kao još jedan od načina da se brzo zaradi, još jedan od trikova tipičnih za domaće dovitljivo stanovništvo. Najčešće krađe bakarnih kablova u prošloj godini nisu bile u prestonici nego u Negotinu, Zaječaru i Knjaževcu, ali se o njima nije mnogo čulo, iako je Telekom tamo izgubio čak trinaest miliona dinara. Stručnjaci Telekoma iz Timočke krajine smislili su potom uređaj koji bežičnim putem šalje signal dežurnim radnicima i pomoću koga su u poslednja četiri meseca osujećene četiri pljačke. Možda Telekom bude toliko odan svojim korisnicima, da makar tim domaćim, timočkim proizvodom zaštiti njihov novac u oknima. Moguće je da će se i telesni čuvari isplatiti više od elektronskog sistema zaštite, mada je dugoročno u to teško poverovati. Tek učinjena šteta je nenadoknadiva, a jedino što je izvesno je da se bakarna groznica neće smanjiti u Srbiji kao što nije ni u uređenijim sistemima. Inovacije u ilegalnim načinima da se do bakra dođe, međutim, već sad prete da će biti uvek korak ispred načina da se ovaj trenutno najisplativiji i sve ređi metal zaštiti.